Престрого осуђени на себе

Кад неком српском политичару кажете, или он сам чује, преко партијских послушника и дежурних ушију, да има и другачијих идеја, другачијих решења од оних која они нуде, да има алтернатива свим нашим „безалтернативностима“, они одговоре, са будустичким миром: „Изађите на изборе и кандидујте своје идеје“.

Хајде сад да занемаримо да од кандидованих идеја са прошлогодишњих избора није остало ништа, да се води политика која није ни у далекој вези са оним што се кандидовало, па да се запитамо одакле тај ледени мир са којим нам политичари саветују да и сами изађемо на тржиште идеја? Мир долази, наиме, из сигурности у новцу. Простије: волео бих да видим како би њихове идеје и „кандидоване политике“ прошле без огромног новца који упумпавају у изборни процес. Дајте им два једносатна наступа на телевизији и два-три плаћена термина на локалним медијима и проћи ће као боси по трњу.

Хоћу да кажем следеће: избори су игра на сигурно, за онога ко има новца. Машина у коју се убацују зелембаћи, а на другој страни излазе посланици. Требало би, наравно, да се идеје и политике кандидују истим количинама новца, ако се хоће колико-толико поштен изборни процес..али се и неће, у ствари. Према томе, не кандидују се идеје, него се кандидује новац и то је почетак и крај приче о демократији-свакој, па и српској. Политика одбацује оне који имају добре идеје, а мало новца. Можете у сваку кап своје крви да се кладите да се на страни оних који су прешли цензус налази 95% новца који је ушао у изборни процес. А други, они испод црте су имали слабе идеје, јер су оне подржане са 5% новца.

Из овога следи једноставан закључак: безбанковићи могу да имају најбоље идеје на свету, али неће проћи. Док они то укапирају, прође четири године. Још већи проблем за сиромашне, а богате идејама, је што новца има и за њих, што код тајкуна, што по амбасадама али, ако га узму, више никад неће бити исти, односно њихове ће идеје добити етикету са бар кодом, то јест ценом.

Следећи закључак је нешто сложенији: ако имате добре идеје и поштене намере, а немате новца, немојте, за име Бога, да трчите у изгубљеној трци. Ајд` што ћете изгубити, него ћете испасти смешни и јадни у очима присталица. Не играјте ватерполо против крокодила.

Разлог перманентне пропасти патриотских партија (ма шта то значило) на изборима, а уздизање европејаца, почива на голом новцу. Против ЕУ је најмање 50% гласача, али новац то претвара, путем скупог, али ефикасног медијског наморавања бирача да гласају за онога ко им је стално пред очима, у 25%, а систем расподеле посланичких места после избора, у 10%. Парламент тако постаје лажна слика бирачког тела и не представља више никог, до ли конфедерацију партија које у њему седе.

Из прва два закључка следи и трећи: онај ко нема новца, треба да искористи све могућности које му пружа изборна кампања, али треба да се уздржи од изласка на изборе, односно треба да повуче листу и да позове своје симпатизере да се уздрже од гласања. Тиме би изборни фијаско претворили у какав-такав тријумф. Наравно, увек остаје ванпарламентарна борба, која ће, у периоду који је пред нама, добијати све већу тежину. Пред бирачима и пред јавношћу уопште, изгледа веома несолидно критиковати политички систем, а пристајати на његова правила игре, то јест, у крајњој линији, на доминацију новца. Бирачи то, углавном, немају као јасну, артикулисану мисао, али осећају да им се на тај начин саопштава контрадикторна порука и радије бирају упрошћене популистичке идеје.

Ни мало не марим хоће ли ме ико послушати, свако своју памет носи, али верујем да ће будућност у политичкој арени припасти онима који:

1. Одбаце политички систем који не може да створи услове за иоле поштене изборе („поштени“ избори, иако се то не види на први поглед, нису само поштено бројање гласова, већ једнаки фондови за кампање)

2. Борити се за своје идеје на традиционалан начин, односно радом и временом надокнађивати недостатак новца

3. Пред нама су, у европским размерама, велики догађаји: питање је времена када ће у некој европској земљи избити нереди већих размера, који ће се прелити на читав континент. Такве догађаје ће најбоље дочекати они који имају релативно мале, али хомогене групе, са снажним интерперсоноалним везама. Време обожавања великих бројева и квантитета, као битних ознака демократије, ближи се крају. У тешким кризама одлучује квалитет, а не квантитет. Тако је увек било и тако ће бити.

4. У вези са претходним: клонити се сваког омасовљавања организација, јер већи број повећава шансу да се ушуњају користољубивци и каријеристи. Није једном било да се, чак и у хомогеним организацијама, мислим превасходно на Двери и некадашњу СРС, после пређеног цензуса, од организације одвоје они који процењују да је новац важнији од принципа. Баш то говори да су интерперсоналне везе унутар организација или слабе, или лажне, упркос стално прокламованој монолитности. Будућност припада онима који не лажу једни друге и чије везе нису засноване на материјалној користи.

Извор: Васељенска ТВ