Prestrogo osuđeni na sebe

Kad nekom srpskom političaru kažete, ili on sam čuje, preko partijskih poslušnika i dežurnih ušiju, da ima i drugačijih ideja, drugačijih rešenja od onih koja oni nude, da ima alternativa svim našim „bezalternativnostima“, oni odgovore, sa budustičkim mirom: „Izađite na izbore i kandidujte svoje ideje“.

Hajde sad da zanemarimo da od kandidovanih ideja sa prošlogodišnjih izbora nije ostalo ništa, da se vodi politika koja nije ni u dalekoj vezi sa onim što se kandidovalo, pa da se zapitamo odakle taj ledeni mir sa kojim nam političari savetuju da i sami izađemo na tržište ideja? Mir dolazi, naime, iz sigurnosti u novcu. Prostije: voleo bih da vidim kako bi njihove ideje i „kandidovane politike“ prošle bez ogromnog novca koji upumpavaju u izborni proces. Dajte im dva jednosatna nastupa na televiziji i dva-tri plaćena termina na lokalnim medijima i proći će kao bosi po trnju.

Hoću da kažem sledeće: izbori su igra na sigurno, za onoga ko ima novca. Mašina u koju se ubacuju zelembaći, a na drugoj strani izlaze poslanici. Trebalo bi, naravno, da se ideje i politike kandiduju istim količinama novca, ako se hoće koliko-toliko pošten izborni proces..ali se i neće, u stvari. Prema tome, ne kandiduju se ideje, nego se kandiduje novac i to je početak i kraj priče o demokratiji-svakoj, pa i srpskoj. Politika odbacuje one koji imaju dobre ideje, a malo novca. Možete u svaku kap svoje krvi da se kladite da se na strani onih koji su prešli cenzus nalazi 95% novca koji je ušao u izborni proces. A drugi, oni ispod crte su imali slabe ideje, jer su one podržane sa 5% novca.

Iz ovoga sledi jednostavan zaključak: bezbankovići mogu da imaju najbolje ideje na svetu, ali neće proći. Dok oni to ukapiraju, prođe četiri godine. Još veći problem za siromašne, a bogate idejama, je što novca ima i za njih, što kod tajkuna, što po ambasadama ali, ako ga uzmu, više nikad neće biti isti, odnosno njihove će ideje dobiti etiketu sa bar kodom, to jest cenom.

Sledeći zaključak je nešto složeniji: ako imate dobre ideje i poštene namere, a nemate novca, nemojte, za ime Boga, da trčite u izgubljenoj trci. Ajd` što ćete izgubiti, nego ćete ispasti smešni i jadni u očima pristalica. Ne igrajte vaterpolo protiv krokodila.

Razlog permanentne propasti patriotskih partija (ma šta to značilo) na izborima, a uzdizanje evropejaca, počiva na golom novcu. Protiv EU je najmanje 50% glasača, ali novac to pretvara, putem skupog, ali efikasnog medijskog namoravanja birača da glasaju za onoga ko im je stalno pred očima, u 25%, a sistem raspodele poslaničkih mesta posle izbora, u 10%. Parlament tako postaje lažna slika biračkog tela i ne predstavlja više nikog, do li konfederaciju partija koje u njemu sede.

Iz prva dva zaključka sledi i treći: onaj ko nema novca, treba da iskoristi sve mogućnosti koje mu pruža izborna kampanja, ali treba da se uzdrži od izlaska na izbore, odnosno treba da povuče listu i da pozove svoje simpatizere da se uzdrže od glasanja. Time bi izborni fijasko pretvorili u kakav-takav trijumf. Naravno, uvek ostaje vanparlamentarna borba, koja će, u periodu koji je pred nama, dobijati sve veću težinu. Pred biračima i pred javnošću uopšte, izgleda veoma nesolidno kritikovati politički sistem, a pristajati na njegova pravila igre, to jest, u krajnjoj liniji, na dominaciju novca. Birači to, uglavnom, nemaju kao jasnu, artikulisanu misao, ali osećaju da im se na taj način saopštava kontradiktorna poruka i radije biraju uprošćene populističke ideje.

Ni malo ne marim hoće li me iko poslušati, svako svoju pamet nosi, ali verujem da će budućnost u političkoj areni pripasti onima koji:

1. Odbace politički sistem koji ne može da stvori uslove za iole poštene izbore („pošteni“ izbori, iako se to ne vidi na prvi pogled, nisu samo pošteno brojanje glasova, već jednaki fondovi za kampanje)

2. Boriti se za svoje ideje na tradicionalan način, odnosno radom i vremenom nadoknađivati nedostatak novca

3. Pred nama su, u evropskim razmerama, veliki događaji: pitanje je vremena kada će u nekoj evropskoj zemlji izbiti neredi većih razmera, koji će se preliti na čitav kontinent. Takve događaje će najbolje dočekati oni koji imaju relativno male, ali homogene grupe, sa snažnim interpersonoalnim vezama. Vreme obožavanja velikih brojeva i kvantiteta, kao bitnih oznaka demokratije, bliži se kraju. U teškim krizama odlučuje kvalitet, a ne kvantitet. Tako je uvek bilo i tako će biti.

4. U vezi sa prethodnim: kloniti se svakog omasovljavanja organizacija, jer veći broj povećava šansu da se ušunjaju koristoljubivci i karijeristi. Nije jednom bilo da se, čak i u homogenim organizacijama, mislim prevashodno na Dveri i nekadašnju SRS, posle pređenog cenzusa, od organizacije odvoje oni koji procenjuju da je novac važniji od principa. Baš to govori da su interpersonalne veze unutar organizacija ili slabe, ili lažne, uprkos stalno proklamovanoj monolitnosti. Budućnost pripada onima koji ne lažu jedni druge i čije veze nisu zasnovane na materijalnoj koristi.

Izvor: Vaseljenska TV