Pretnja političkog nasilja u Srbiji

Od vremena formiranja aktuelne vlade Srbije leta 2012. godine Srbija se nalazi u stanju narastajućeg političkog nasilja. I predstojeći vanredni parlamentarni izbori su u osnovi deo tog političkog nasilja. Nasilje, pa i političko, je po pravilu izraz nemoći, praznine i nesposobnosti da se rešavaju problemi i pronađu rešenja, da se suoči sa realnošću. Narastajuće političko nasilje u Srbiji je svedočanstvo poraza aktuelne političke elite.

Političko nasilje je, međutim, uvek blizu i fizičkog nasilja, što se već u najogoljenijoj formi desilo na severu Kosova i na nekim lokalnim izborima u užoj Srbiji. Ustvari, granica između političkog i fizičkog nasilja je tanja od bubne opne i prelazak u fizičko nasilje se desi gotovo neprimetno, i to bi za savremenu Srbiju, ne samo političku elitu, trebalo da bude do sada najozbiljnije upozorenje, ozbiljnije i od rata. A da se ne govori o tome koliko je svako nasilje u sebi destruktivno, ono zatvara bilo kakvu perspektivu i nije preterano oceniti da je upravo nasilje na javnoj sceni među najvećim pretnjama skore budućnosti normalnog života u Srbiji.

Glavni instrumenti generisanja političkog nasilja su postali mediji, skoro svi, koji su očigledno pod kontrolom vodećih političara, a osnovna metodologija su laži, opanjkavanja i najgrublja vređanja onih za koje lideri Srbije procene da su im bilo kakva pretnja. Ili, što je češće, ako neko posumnja u ono što kažu lideri i, što je ređe, suprotstavi se njihovim „velikim mislima“. Niko se više i ne ustručava da na naslovnim stranama objavi da je neko lažov, pljačkaš, kradljivac ili da mu se preživelim policijskim metodama otkrivaju detalji, mahom lažni, iz privatnog života. Društva su, međutim, složeni i, u osnovi, sofisticirani unutrašnji organizmi, kao i ljudski organizam, i to medijsko političko nasilje se nečujno prenosi na odnose među ljudima i ukupno stanje u društvu. Svaka vrsta nasilja je deo najnižih strasti i u ovakvom stanju ponižene i osiromašene Srbije nije potrebno mnogo pa da političko preraste i u fizičko nasilje, samo se uperi prstom.

Izuzev nekoliko retkih izuzetaka, niko na javnoj sceni da digne glas i suprotstavi se tom narastajućem političkom nasilju. Naprotiv, stiče se utisak da većina javnih aktera podržava aktuelnu nasilničku politiku. I, još gore, utisak je da i većina građana podržava aktuelnu politiku. A, istovremeno, svima je izgleda jasno da se političkim nasiljem u stvari pokušava prikriti neuspeh aktuelne vlade, činjenica da za godinu i po dana koliko postoji nije uradila ama baš ništa da Srbija krene putem izlaska iz višegodišnje krize. Nije, dakle, reč samo o imenima, o nekolicini lidera, nego o skoro celoj političkoj sceni, koja tako cela postaje odgovorna za političko nasilje, bez obzira što inicijativa dolazi od onih koji su sada na vlasti. Čak i Demokratska stranka Srbije, koja se razlikuje od drugih stranaka, snosi deo krivice jer je, naprimer, bila saučesnik rušenja na izborima izabrane vlasti u Beogradu, što je do sada najupečatljiviji primer političkog nasilja u Srbiji. Taj politički udar u Beogradu, koji su organizovali oni koji su na izborima maja 2012. izgubili, bio je prekretnica u daljem razvoju političkog nasilja trenutno dominantne političke grupe.

Sav taj destruktivni proces se odvija pod izgovorom tri ključna navodno strateška cilja – pristupanju Evropskoj uniji (EU), u šta spadaju i „reforme“, borbi protiv korupcije i kriminala i dovođenju stranih investitora. Pod izgovorom EU je do sada aktuelna vlada jedino napravila iskorak u politici prema Kosovu i Metohiji, i to tako što je izdala interese srpskog naroda i što je stvorila uslove za nove probleme. Takozvani Briselski sporazum je, nažalost, samo posejao seme za nove probleme. Ono što je do sada bio interes EU i Amerike, kao autora sporazuma, je već učinjeno – Srbija je priznala pravni autoritet albanske vlasti na celoj kosmetskoj teritoriji, a sve drugo će da sačeka. To drugo nije interes a zgodno je da posluži i za nove ucene.

Najbolji primer je hapšenje jednog od lidera Kosovske Mitrovice Olivera Ivanovića. Korupcija i kriminal jesu verovatno najozbiljniji problem Srbije, ali to nisu pojedinačni slučajevi, to je sistemska greška. Ta sistemska greška nije ni dirnuta, naprotiv i dalje se koristi punim kapacitetom a borba protiv korupcije i kriminala se već pretvorila u instrument političkog nasilja i neke vrste državnog reketiranja.

Slično je i sa dovođenjem stranih investitora. I dalje je najbolji primer prevare zvane strani investitori nekadašnji JAT ervejz a sada Er Srbija. Da bi se finansirala Er Srbija vlada Srbije je od Abu Dabija uzela kredit od 200 miliona evra. Do dana današnjeg od tog kredita u Beograd nije stigao ni jedan jedini evro, a vlada Srbije je iz budžeta do 1. januara ove godine za poslovanje tog avio-prevoznika izdvojila oko 90 miliona evra, od čega je 40 miliona čist gubitak napravljen za manje od pola godine. A Er Srbijom upravlja manjinski vlasnik arapska kompanija Etihad, i to, kako se ispostavilo, za naše pare. Pa da li je moguće da napaćena Srbija finansira i arapske šeike? To se sve krije od građana Srbije.

Političko nasilje i vulgarna agresivnost vladajuće grupe u Srbiji su očigledno rezultat neverovatne političke praznine i odsustva bilo kakve vizije ako zanemarimo stalne pretnje „promene svesti“ i ambicije da se sve to prikrije. Da li je, međutim, to moguće prikriti? Može, naravno, za izvesno i to kratko vreme. O kratkom vremenu svedoči i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Nasilje i manipulacije nisu pomogli pa se sada kupuje vreme vanrednim izborima.

Ali ima stvari koje se ne mogu sakriti. Što kažu stari Persijanci, postoje dve stvari koji se nikada ne mogu sakriti, a to su siromaštvo i kašalj (bolest). Problem je baš to što nasilje trenutno dominantne političke grupe vodi Srbiju upravo ka tome.

Izvor: Novi Standard