Прича о мосту, Оливеру и нама самима

Као неко ко је имао ту срећу или несрећу да се на Космету роди и одраста у Титово време, да као младић уживо чује Слобино “нико не сме да вас бије”, а да као зрео човек напусти свету српску земљу у колони обичних, преварених и издатих људи, последњег дана повлачења договореног кумановским споразумом, сигурно је да се могу назвати добрим познаваоцем косметских прилика. И људи. Познајем много бивших и актуелних политичара који су се дигли или пали на горкој косметској судбини. Познајем и Оливера Ивановића. Могу чак да кажем и да смо пријатељи, колико уопште могу бити пријатељи један политичар и аналитичар који имају прилично удаљене погледе на политичке прилике и њихове узроке и последице.

На срећу, наше пријатељство датира из времена када политика није била опција ниједног од нас, када смо се бавили привредом и још увек у себи имали довољно безбрижности и воље да уочавамо суптилне разлике у нијансама женске лепоте. Попили смо у животу доста кафа ни једном не поменувши политику као тему. А онда је дошао рат. И завршио се тако како се завршио. Оливерова одлука да као заменик директора “Фероникла” не пређе у Београд и настави привредне активности, већ да остане у Митровици и са својим суграђанима брани мост за многе је била изненађење, пре свега зато што је изгледала сасвим нерационално, а знали су га као рационалног човека. Али, увек се, и код сваког, појаве моменти у животу када рацио уступи место емоцијама. Тај мост за њега и све њих тамо био је граница. Граница између достојанства и понижења, вере и невере, дуга према прецима и обавезе према потомцима.

На Космету има пуно мостова, али ниједан није био као тај, митровачки мост, који је чак и у Титово време, када су нас терали да уместо у Бога верујемо у братство и јединство, истовремено делио и спајао “наше” и “њихово”, српско и шиптарско. Не да у јужном делу града није било Срба или у северном Шиптара, било их је. Али, ипак, знало се да је тај мост неисцртана, али свима знана, граница која је чинила да се као Србин комотније осећаш на северу, а као Шиптар на југу града. И као по правилу, ако би се неком Србину нешто лоше десило “тамо”, неког Шиптара би слично задесило “овамо” пре него би се комунистички комитети састали да донесу јалове закључке уз обавезно заклињање у братство и јединство. Сви су то знали и поштовали. Оливер, Марко Јакшић, Марко Ивановић и остали познати и непознати расли су са тим и зато су сви били тамо када су шиптарске хорде насрнуле да масовним преласком моста “освоје територију”. Међу њима најмање је било њихових комшија из Митровице, већину су чинили они из Албаније жељни плена и крвожедници из Дренице жељни освете (за наводне жртве режима). Ови први користећи отвореност границе и благонаклоност КФОР-а, а ови други следећи планове ОВК и договор са КФОРОМ.

У том тренутку тај мост постао је оно што објективно раније никада није био, непосредна линија разграничења између живота и смрти. Та борба за голи живот и спас од претећег погрома становништва ујединила је, усмерила и очврснула Србе са Севера дезоријентисане издајом режима и остављене од сопствене државе. Оливер је изабрао да дође тамо, иако је могао бити много даље а да му нико то не замери. И заједно је, са свима осталима, дао допринос да се мост физички одбрани, осујетивши тако план о разбијању и запоседању најзначајније српске енклаве у том делу Космета. А када је запретила опасност да их КФОР почне третирати као терористе, заједно са групом виђенијих људи, нашао је и храбрости да уђе у Српско национално веће Северног Космета и преузме политичку одговорност за догађања на терену. Нико од њих није био професионални политичар и нико није размишљао да ће му бављење политиком бити нешто више од пуке епизоде. Вероватно зато су међусобно били сложни, искрени и посвећени добробити народа чији су део били и интересе бранили. И чудо се десило. Не само да су одбранили мост (последњи пут чак уз помоћ КФОР-а), већ су се “међународној заједници” наметнули као изворна политичка снага која заступа легитимне интересе свог народа. Уместо мета за хапшење постали су партнери за разговор. Лидери. А када се лидери профилишу све се мења. Јер, лидери имају сујету, планове, па и интересе, а западна машинерија оперативних служби и дипломатије узима их у обраду…

Отворила су се врата за разне опције, а самим тим и за неповерење, демагогију, поделе. Али, док оне још увек нису постале толико очигледне они су заједнички започели враћање институција државе Србије на те просторе. Све што је Милошевић повукао или се урушило само од себе враћено је као да никада није ни одлазило. Од привредног регистра до полиције, од Дома здравља до државног Универзитета, све је било ту. Нема сумње да највеће заслуге за то припадају Војиславу Коштуници и да је, уз продају НИС-а Русима, та тиха реинтеграција Северног Космета у државу Србију највећи политички капитал који је оставио иза себе. Као његов човек на терену, видљиви експонент те политике био је Марко Јакшић, чиме је стекао много непријатеља и истрпео многе ударе. Ал, остао је веран идеји очувања Космета као дела Србије.

Оливер је такође дао свој допринос том процесу, али није веровао у одрживост било ког решења које није аминовао Брисел. Зато је са њима много разговарао, за мој укус исувише. Нисам се либио да му то кажем, али он је био прилично уверен у исправност онога што је радио. Ишао је кад год и где га Брисел позове, износио аргументе, указивао на неодрживост неких решења на терену, не спорећи послушност, нити своју европску оријентацију. Али, колико год био сервилан према Бриселу знам да је био много чвршћи од осталих из Тадићеве администрације, којој је припадао као Секретар Министарства за КиМ. Уосталом, одбио је да на било који начин учествује у бриселским “договорима” које је водио Борко Стефановић и тек када је овоме запретио линч од разјареног народа прихватио је да се накратко појави на терену, али никада ништа није учинио, нити потписао, што би водило имплементацији тих “договора”. Такође, никада није био члан Демократске странке. То су чињенице.

Чињеница је и то, да када је Дачић по ко зна који пут окренуо ћурак и уместо Тадића целивао Вучића, није као многи појурио под Вучићеве скуте, нити потражио ухлебљење у Београду, већ се вратио у Митровицу, свестан да у њему многи суграђани виде бриселског намесника, а Брисел човека који истина уважава (мада не признаје) реалност косовске државности, али се за њихов укус превише принципијелно залаже за све што је Србима обећано Бриселским споразумом.

Негде пред његов коначни повратак у Митровицу случајно смо се срели на улици и свратили у један од оних кафића изнад “Политике”. Занимало ме је шта очекује од повратка тамо након четири године проведене у Тадићевој влади. Рекао ми је тада две ствари које сам добро запамтио. Прва је била констатација да мост још увек није одбрањен, а друга питање – шта мислим колико ће дуго Београд који укида Министарство за Косово и Метохију подржавати Север о коме причају они који га називају издајником?

Није дуго требало да ствари почну да се дешавају. Прво се онај Крстимир Пантић, као и сваки напредњачки кадар, упетљао као пиле у кучину, онда је дошао намрштени Вулин и његова оставка, па подмукли Ђурић … Оно што нису успели пљачкаши из Албаније и терористи из Дренице, успели су пазарски багери које су довели “напредни” Срби. ПАО ЈЕ МОСТ!

Пао је и Оливер. Ухапшен је, сада већ сигурно знамо, монтираном оптужницом ЕУЛЕКС-а о којој истина излази на видело, баш као што излазе на видело и други детаљи о активностима ове мисије и њен антисрпски карактер. Једноставно је уклоњен пред други круг избора, у којима је нажалост учествовао, чиме је многе (рачунајући и мене) разочарао, а себи учинио медвеђу услугу. Али то сада није тема.

Тема ове приче и њена поука јесте да кроз судбину Оливера Ивановића можемо посматрати и судбину Србије. Потпуно. Да заправо није важно колико си им одан, да ли им се клањаш или не и како им служиш. Да је свеједно да ли их поштујеш или гледаш попреко. Да ти беспрекорни минули рад ништа не значи у тренутку када процене да си потрошен или да им једноставно више ниси потребан. Да се покушај било какве самосвојности, личне или националне, оштро кажњава. Да је “бриселски споразум” папир за медијско поштапање, који Србима неће дати НИШТА од оног због чега су Срби дали СВЕ! И да Србија, ако икада, пузећи и крварећи, и стигне у ту обећану земљу звану Европа, неће бити ништа друго него само још један (национални) Оливер Ивановић …

… Јер, ЗА ЊИХ ЈЕ ЦИЉ КОНСТАНТА А ИЗВРШИОЦИ (људи, народи, државе…) ТЕК СУ ПРОМЕНЉИВА …

Извор: Корени

Коментари

Један коментар на Прича о мосту, Оливеру и нама самима