Priča o prijateljima

Jednom davno, pre mnogo, mnogo godina, dva su Vučića, koji su u rodnom Bugojnu bili ljudi „gazde, kapitalisti“ (kako danas piše na jednom sajtu o poreklu znamenitih porodica), odlučili su da otputuju u Rusiju. Zvanična verzija kaže da su na put pošli srećni i zadovoljni, predomislili se kod Doboja, batalili put ali ostali verni svojoj dubokoj naklonosti prema velikoj majci svih Slovena, pravoslavnoj carevini, koja istina u to vreme nije bila ništa od nabrojanog. Postoji međutim i druga, manje poznata verzija, prema kojoj je njihov povratak od Doboja do Bugojna trajao šest godina i kako su uvereni da se pravoslavna, slavjanska, matuška nalazi na istoku, a neprekidno u dobrom raspoloženju u kakvom su napustili rodno mesto, ustvari stigli do Arabijskog poluostrva. Tako su ti naši, Marko i Mateo Polo, zabunom (a zar nije tako putovao i Kolumbo) Srpstvu otkrili jedan novi Svet.

Velika geografska otkrića, po pravlu tek u kasnijim vremenima dobiju svoje pesnike i naučnike. Srpsko, ili što bi kalifa Nikolić rekao „bosansko“, otkriće Arabije i njenih bisernih emirata, opevao je tek kasnije veliki narodno-dečiji bard Branko Miličević el’ Kockica. U svome epu o srpskom osvajanju Arabije on je ispevao i sledeće stihove:
„… tamo su kuće od čokolade,
prozori su od marmelade“.
I da ja na ovome mestu ne prepričavam Al’ Kockicin ep…

Tamo u emiratima Vučići su naišli na građanski rat. U toj feudalnoj anarhiji pomogli su pravu stranu i, sasvim logično, zadužili vladajuću dinastiju ove prebogate države. Zato, kad je kod nas konačno pobedila pravda, a na čelo došao moderator Jugoistične Evrope, najveći ovdašnji vladar posle Broza i najuspešniji borac protiv organizovanog kriminala posle Betmena – inače potomak ovih naših Vučića – bilo je logično da za napaćenu zemlju, ako ne za sebe, potraži pomoć od onih koji imaju… Tako je u Beograd sleteo prebogati šeik Abdulah, inače prijatelj i „brat“ sadašnjeg našeg Velikog vezira Aleksandra bin Vučića. I Arabija je pomogla Srbistan. Te milijardu dolara kredita -koji je „praktično poklon“; te kompanija letećih ćilimova, te plantaže urmi… Srbija je procvetala! Ali to nije sve… Bila je potrebna pomoć i nemačkom šefu diplomatije, pa je i za njega bin Vučić izjavio da mu je prijatelj. Istina, novi prijatelj je izgubio izbore, ali kasno se javio, sledeći put će svakako uspeti da se zacari u dalekoj i negostoljubivoj, ali prijateljskoj Nemačkoj.

A tek u regionu… čudotvorni bin Vučić pokazao je svoje nesebične veštine i neobične sposobnosti. Prvo je pomogao našem podstanaru Ali Hašimu da skući svoju kućicu. Bilo je tu nekih nerešenih vlasničko-imovinskih pitanja, ali bin Vučić je zagrmeo: „Dajte nam samo 45 minuta…“ doviknuo je opštinskoj komisiji, „… i najuriću iz moje porodice sve one koji tvrde da nam je brat Ali Hašim uzeo dva kvadrata kuhinje i kupatila… Posebno me nervira onaj budalasti teča koji govori da mu je preuređenjem svoje male hacijende bata Haši zauzeo mesto na kome spava !“ Ovo je vreme praznika, vreme integracija… bin Vučić bi podstanaru, a sada već i komšiji, prijatelju, bratu (ako može to da bude nekom tamo šeiku ili bundesministeru, što ne bi mogao i čoveku sa kojim deli nebo pod kojim živi) dao bubreg, dva metra vene, žučnu kesu, plućnu maramicu… dao bi mu, sigurno je to, i srce … samo kad bi ga imao.

I evo najnovije požrtvovanosti srpskog velikog vezira. Dolazi nam u posetu naš dragi rođak i komšija, despot susednog Karadaga. On je tamo na prestolu već mnogo decenija. Gazi svoje podanike, krši prava Srbistanaca, prodao se „bogu“ Dagonu, a na „pravu veru pohulio“… Ali šta je to u odnosu na drugarstvo… Kakav je značaj svega toga, kada se stari despot u vreme naših prethodnih nemira našao na strani Bin Vučića i pomogao sadašnjeg srbistanskog kalifa – na isti onaj način na koji su drevni Vučići nekada davno pomogli ispravnu stranu među braćom Emiraćanima. Karadaški despot sada ima velikih muka. Narod ga nikada nije mnogo voleo, a sada ga neće ni na nameštenim izborima! Stranci-podlaci nisu zahvalni kao srpski veliki vezir… Ostaje samo jedno: da karadaški despot, ostareli antihrišćanski gospodin preostao iz srednjovekovne tmine, dođe do stonoga grada Beograda, gde će mu njegovi nekadašnji štićenici, odati poštu i plezir i tako obeshrabriti sve one koji o njemu kažu sve kako jeste – dakle sve najgore.

I, razmišljao je, Bin Vučić, šta da kaže o despotu karadaškom. Hteo je da kaže kako je slobodumnik, ali na novokaradaškom jeziku ta je naša stara imenica sinonim sa „maloumnik“, pa bi neko zlonameran mogao da je protumači kao uvredu. Mislio je da spomene kako je reč o „velikom prijatelju“, ali onda se dosetio kako je Ali Hašimu Mili Despot veći prijatelj nego bilo kom Srbistancu. Dosetio se da spomene Evropu i evropske vrednosti, ali je, razume se, znao da despot poseduje veće i prebrojivije vrednosti. Konačno mu je palo na pamet – svima koristi, nikome ne škodi – spomenuće Emiraćane. Zaboravimo prošlost – razumeće emiratski šeik. Bin Vučić reče tada kako je za emiratske urme, leteće ćilime i kredite (koji su zapravo pokloni) ustvari zaslužan despot Karadaga!

Kakav je Bin Vučić politički vizionar i stranački humanista… balkanski Aun San Su Ći.

Izvor: Napredni Klub