Principove stope i novo ujedinjenje Srba

Već prema dosadašnjim informacijama, Gavrilo Princip će tokom ove godine dobiti bar pet spomenika. Jedan u Istočnom Sarajevu, drugi u Višegradu, odnosno u Andrićgradu, treći u Beogradu na Kalemegdanu. Četvrti će biti u rodnom Grahovu, u kome će o trošku RS biti obnovljena njegova rodna kuća. A peti u Sarajevu, jer će opština Stari grad, obnavljajući spomenik Francu Ferdinandu, na spomen-ploči morati da napiše i ime i prezime “teroriste” koji je pucao na okupatora.

Jeste da se od tog naivno romantičarskog, ali hrabrog patriotskog čina navršava okruglo jedan vek, ali teško da bi mučenik Gavrilo 2014. dobio ijedan novi spomenik da iz velikog i moćnog sveta nije najavljena revizija uzroka Velikog rata i posle stotinu godina ponovo potegla srpska odgovornost za njegovo izbijanje.

Političko iskustvo svedoči da neprijatelj najbolje homogenizuje i mobiliše svaki narod, pa se to kao zakonitost navodi i u političkoj teoriji. Bilo je, međutim, tokom istorije i u našem bliskom komšiluku suprotnih primera da su se ugroženi narodi listom mudro pridruživali neprijatelju kome se nisu mogli odupreti. Srbi su uvek bili onaj drugi primer, često masovno samoubilačkog rodoljublja. Ne radi se samo o Prvom nego i o Drugom svetskom ratu, kada smo imali čak dva pokreta otpora, od kojih je jedan bio prvi u okupiranoj Evropi, a drugi pobednički nad okupatorom.

Danas male i nejake porobljavaju globalizacijom i regionalizacijom, međunarodnim standardima, prisvajanjem resursa, uništavanjem privrede, dužničkim ropstvom, promenom svesti, oduzimanjem suvereniteta, ubijanjem identiteta, pa, evo vidimo, i nametanjem krivice. Tako njih manje košta, nas manje boli, a zabavno je što udruženi to još nazivamo napretkom.

Ali Srbi sada, povodom 1914, odjednom opet kao da se nisu ništa promenili. Oko nacionalnih zasluga za pobedu u Velikom ratu, oko patriotizma Mlade Bosne i oko Principovog heroizma svi su se okupili: i vlast i opozicija u Srpskoj iako su izbori blizu, i lideri u Banjaluci i Beogradu, iako se u dobre odnose nešto stalno sumnja. Čak i ona čuvena drugosrbijanska umetnica prelomila je da se dramom o Gavrilu zameri voljenoj međunarodnoj zajednici.

Dok su u Kraljevini Jugoslaviji naveliko slavljeni Cerska i Kolubarska bitka, proboj Solunskog fronta i slično, istoričari kažu da je Princip malo pominjan da se ne bi pomislilo da su tajne službe Srbije ipak bile upetljane u Sarajevski atentat. Znam da nije loše prolazio u socijalističkoj Jugoslaviji jer su ga režimu preporučile levičarske narodnooslobodilačke ideje, makar i anarhističke podvrste. A mogu lično da posvedočim da nas je škola vodila najpre u Muzej revolucije, zatim u čuveni Zemaljski muzej, pa onda u Muzej grada Sarajeva i na kraju u Muzej Mlade Bosne. Otac me i pre toga bio poveo na staro sarajevsko groblje pred spomen-kapelu Vidovdanskim mučenicima kada je držao govor povodom valjda opet neke okrugle godišnjice.

Ipak, Gavrila sam najviše zapamtio po njegovim u asfalt utisnutim stopama. Nema sarajevskog deteta koje prolazeći nije zastalo da svoja mala stopala stavi u Principova. Uverenog da je u vreme atentata bilo žarko leto, asfalt mekan i otisak autentičan. Ne znam ko je bio autor spomenika i da li je rešenje originalno, ali po stopama sa skromnom nisko postavljenom pločom i kratkim tekstom, klinci prvih posleratnih generacija saznali su pre za Gavrila Principa nego za Boška Buhu.

Međutim, posle mostarskog savetovanja aktiva SK BiH nešto je počelo da se menja. Vlast je zaključila da su Hrvati zbog ustaško-domobranske stigme iz Drugog svetskog rata bili zapostavljani kadrovski, kulturno, ekonomski, politički. Drug Majo, koji je tokom rata pregovarao sa lokalnim četnicima u istočnoj Bosni, tada je rekao da se, “kada čuje za pojave diskriminacije Hrvata u zapadnoj Hercegovini, stidi što je Srbin”.

Austrougarska monarhija je kao katolička bila blagonaklona prema svojim hrvatskim istovernicima u BiH, i od njih dočekana kao oslobodilačka. Posle mostarskog savetovanja odjednom su hrvatski intelektualci u Sarajevu, posebno potomci “kuferaša”, koji su posle aneksije stigli u Bosnu iz različitih delova imperije, počeli da daju ton novom viđenju “K und K” okupacije.

Prisetili su se da su u to vreme u Sarajevu sagrađeni najreprezentativniji javni objekti, poput Gradske vijećnice i Pravosudne palate, došli tramvaji, škole, balovi, valceri, leptir-kravate i zaher torta. Niko više nije pominjao da je Beč otvorio ugljenokope, uveo železnicu, modernu upravu i preduzeo druge, danas bi se reklo inostrane investicije, da bi izvlačio rude, drvo i ostale prirodne resurse, eksploatisao jeftinu radnu snagu i sl.

Naprotiv, počelo je napola u šali da se govori da je šteta što nisu duže ostali i da bi bilo dobro raspisati konkurs za novog najcivilizovanijeg okupatora. Uporedo s tim, u novinskim feljtonima počelo je da se piše i o vezama atentatora sa Apisom, Crnom rukom i Srbijom. Popularni sarajevski rukometni klub Mlada Bosna, koji je bio u vrhu savezne lige, na volšeban način je promenio ime u Željezničar.

Neposredno uoči rata 1992-1995. potpredsednica grada je u ime HDZ predložila rušenje spomenika ubici Principu i obnavljanja spomenika žrtvi i civilizatoru Ferdinandu. A SDS je uzvratio svečanim obeležavanjem godišnjice Sarajevskog atentata. “U prisustvu članova Predsedništva BiH Biljane Plavšić i Nikole Koljevića te drugih javnih ličnosti iz reda srpskog naroda svoje rodoljubive stihove posvećene uspomeni na vidovdanske mučenike recitovao je Radovan Karadžić.”

S obzirom na ove čarke oko Principa, čudi me da ga revizionisti istorije Velikog rata nisu proglasili krivim i za ovaj poslednji građanski rat u BiH. Ali valjda su već shvatili da bi Srbe to još više ujedinilo jer je i ono sa Prvim svetskim bilo dovoljno. Brine me samo šta će biti kada prestanu neprijateljski pritisci na Srbiju i Srpsku, a do tada će biti još spomenika Gavrilu Principu. Jubilarna godina je tek počela, i onih pet, koje smo nabrojali, samo su početak.

Izvor: Press RS