Prisluškivanje po nalogu Bakira

Specijalnim istražnim sredstvima se definišu ona sredstva ili tehnike koji se koriste za prikupljanje dokaza i/ili obaveštajnih podataka i informacija, na takav način (tj. prikriveno/tajno) da oni koji su predmet istrage na to nisu upozoreni. Svakako da primena tih sredstava podrazumeva kršenje građanskih prava i ruši privatnost, što oni koji sprovode tu operaciju ili izdaju ovlaštenje za njeno sprovođenje, u bilo kojoj i delimično uređenoj državi, moraju da opravdaju tu vrstu „elektronskog nadzora“; presretanja telekomunikacija, korišćenje prislušnih uređaja i  sredstava za praćenje. Sama priroda „elektronskog nadzora“ je takva da njegovo korištenje često dovodi do toga da dokazi prikupljeni na taj način kasnije budu osporavani pred sudom zbog toga što su, njegovom primenom, prekršena osnovna prava (naročito ona koja garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima). Zbog toga se specijalne istražne tehnike i sredstva, bilo da je reč o operacijama koje se sprovode radi prikupljanja obaveštajnih podataka ili radi prikupljanja dokaznog materijala, mogu koristiti isključivo kad: postoji izričita osnova u unutrašnjem pravu, i kada postoji odgovarajući okvir za izdavanje odobrenja i adekvatnog nadzora nad sprovođenjem mere, a sama primena takvih mera je neophodna i pravilno odmerena.

U Bosni i Hercegovini ta pravila ne važe; uslovi za primenu se ne poštuju, ne obezbeđuje se nadzor. Zakon se ne primenjuje, krši se otvoreno i neograničeno. Uglavnom iz kriminalnih razloga a čine ga navodne bezbednosne agencije (OBA i SIPA) koje bi trebale garantovati stabilnost i zaštitu ustavnog poretka. Umesto zaštite ustava BiH, upravo te agencije su postale sredstvo pritiska; oruđe kriminalaca, bitangi i ratnih zločinaca za rušenje građanskih sloboda, političkog sistema i pravosudnih institucija, pre svega Tužilaštva BiH. Ponekad i u interesu drugih država kojima se, bez odobrenja suda, dostavljaju rezultati ovih nezakonitih aktivnosti.

O jednoj takvoj operaciji nezakonitog elektronskog nadzora ovih dana je govorio Ministar bezbjednosti u Savetu ministara Dragan Mektić, koji je javno naglasio kako je rezultate provedenih specijalnih istražnih mera dostavio Vladi Srbije iz sasvim političkih razloga i potrebe da uzme učešće u kampanji za izbor predsednika Srbije.

Nadzor nad bezbednosnim agencijama su dogovorili tadašnji politički lideri SDA i SDS – Bakir Izetbegović i Mladen Bosić (koji se u međuvremenu povukao sa pozicije lidera SDS-a). Sin Alije Izetbegovića, Bakir, korumpirani fundamentalista koga zapadni izvori kao i najvažniji mediji u Sarajevu (Slobodna Bosna i Avaz) povezuju sa političkim ubistvima, likvidacijama, terorizmom, krađom humanitarne pomoći (vredne pet milijardi maraka) i vojničkih plata Armije BiH (u vrednosti od dvadeset milijardi maraka), preuzeo je pod kontrolu Obaveštajno bezbednosnu agenciju, postavljajući Osmana Mehmedagića Osmicu, odanog islamistu, za direktora, uprkos otporu koji je pružila američka CIA i njen direktor Džon Braun.

Mladen Bosić je na mesto Ministra bezbednosti doveo polupismenog, nestručnog i ucenjenog Dragana Mektića, vjerujući da će takvu osobu, sa falsifikovanim podacima o stručnom obrazovanju, lako kontrolisati. Ali Mektić je Bosića izbacio iz igre i učinio ga beznačajnim, imenujući na čelo Agencije SIPA svog radnog kolegu iz Prnjavora, saučesnika u mnogim ratnim i poratnim događajima i čvrste kumovske veze. Mada ovde „kum“ ne mora biti definicija tradicionalnog i posebnog prijateljstva, već više predstavlja, potvrdu mafijaške vezanosti u hijerarhijski utvrđenom poslovnom odnosu, kao elementu i sadržaju organizovanog kriminala.

To je ta relacija Dragana Mektića i Perice Stanića, koja je ograničenom ministru nezakonito pribavljala informacije iz javnog i privatnog života a koje je koristio da kompromituje i ucenjuje: tužioce, sudije, političare i novinare.

U načelu, Tužilaštvo BiH kao neformalno udruženje antisrpski orjentisanih kukavica i jadnika, ovakvu sudbinu je zaslužilo. Odsustvo stručnog i moralnog kredibiliteta, potpuni nedostatak hrabrosti i znanja, doveo je čitavu neustavnu strukturu tužilaštva BiH i mnoge tužioce u neugodnu situaciju iz koje su se oni spašavali bekstvom, ostavkama, izmišljenim bolestima ili novim poslovnim planovima.

Prvi je kapitulirao Glavni disciplinski tužilac Arben Murtezić iz samo jednog razloga: da nova v.d. nezakonita disciplinska tužiteljica Alena Kurspahić može suspendovati Glavnog tužioca Gorana Salihovića, što je i učinila drugi dan nakon imenovanja. Pao je šef odela za suzbijanje organizovanog kriminala Božo Mihajlović, napadnut je Oleg Čavka a za njim i Dijana Kajmaković… i tako dalje i tako dalje.

Uglavnom je nezakonito prisluškivanje predstavljalo taj mehanizam kompromitacije i rušenja tužilaca koje se pretvara u rušenje tužilaštva, kome Mektić predlaže „Prinudnu upravu“ samo da bi on, policajac, mućak iz Prnjavora, izbegao nužni krivični progon zbog nezakonitog, desetogodišnjeg obavljanja dužnosti direktora Službe za poslove sa strancima, sa sumnjivom diplomom hrvatskog policijskog obrazovnog centra. Diplomom „šestog stepena“ tj. višom ali internom školskom spremom, za obavljanje poslova u okviru MUP-a Hrvatske, sa kojom je nezakonito vodio Službu iako je zakonom propisano da direktor mora posedovati „sedmi stepen“ akademskog znanja i zvanja. U stvarnosti Mektić je na tom mestu i bio jer je pored Mladena Bosića, Mirka Šarovića i Nebojše Vukanovića, predstavljao najvažnijeg partnera i borca za ideje Alije Izetbegovića ali i Bakirove pragmatične ciljeve stalnih napada na ustavnu poziciju i integritet Republike Srpske.

Prisluškivanje javnih ličnosti i nosilaca izvršnih ovlaštenja imalo je za cilj, prikrivanje stvarnih problema koje u sektoru bezbednosti i međuetničkim odnosima, konstantno proizvode, muslimanska braća iz SDA i njihov šef Bakir Izetbegović.

Najsigurniji način slabljenja Republike Srpske jeste stara propagandna matrica zapadnih zemalja o Bošnjacima kao navodnoj žrtvi i o Srbiji kao agresoru.

Srebrenica je metafora neslućenih mogućnosti tog koncepta, koji urušavajući međunarodni položaj Srbije i Republike Srpske u stvari, agresivno radi na promeni Dejtonskog sporazuma u pravcu unitarizacije i neskrivene, radikalne islamizacije.

Sa tim ciljem i na taj način je konstruisana priča o genocidu i krivici Srbije, Republike Srpske i celokupnog srpskog naroda za rat i njegove posledice. Zbog očuvanja te slike rata, celi politički i vojni vrh Srbije i Republike Srpske je brutalno kažnjavan i omalovažavan. Mnogi su i danas u raznim evropskim zatvorima.

Šta je bio jedini adekvatan odgovor Republike Srpske na ovu propagandu, koja izaziva teške posledice po ustavni položaj Srba u Bosni i Hercegovini i po samu Republiku Srpsku?

Šta je u stvari bio odgovor koji daje kakav takav pozitivan rezultat i na zapadu?

Argumentovan prikaz okolnosti sukoba i samih aktera te demistifikacija navodne žrtve. Ta navodna žrtva je pripadala svetskoj islamističkoj i terorističkoj internacionali a njen lider je jasno formulisao ideju i program izgradnje islamske države na Balkanu. U stvari, navodna žrtva je deo svetske terorističke mreže i istureni faktor zajedničkih ciljeva zapadnih tajnih službi i radikalnog islamizma na Balkanu. Ta politika pripada civilizacijskom i verskom bratstvu fanatika sa ruksacima punim eksploziva. Njihova ideološka braća su među pripadnicima Al kaide, Islamske države, Nusra fronta, Muslimanskog bratstva i sličnih organizacija, koje brutalno, u vjerskom zanosu, odsecaju glave zapadnim humanitarnim radnicima, novinarima, špijunima, civilima i vojnicima jednako. U svemu tome, ova navodna žrtva, kao narod, kao politička filozofija i verska svest, učestvuje, ratujući i ubijajući, na isti način kako su to radili 1992. u Tešnju, 1993. i 1994. u Srednjoj Bosni i 1995. na Ozrenu i Vozućoj. Sa kamerama, ritualno, onako kako je Sultan Fatih odsekao glavu poslednjem bosanskom kralju Stepanu Tomaševiću, simbolično prekidajući i poništavajući bilo kakvu vezu „zemlje Bosne“ sa evropskom kulturom i tradicijom.

Srbi su ostali poslednji branioci evropske tradicije i tog identiteta pred islamistima u današnjoj BiH. Ta borba je deo vekovnog sučeljavanja islama i hrišćanstva, u kojoj su stvarne žrtve i slabija strana upravo Srbi. Sami protiv Klintonovog i Izetbegovićevog nasleđa – sami protiv Bin Ladenovih bombaša samoubica i Bagdadijevih koljača.

Bosna i Hercegovina je kritična tačka evropske bezbednosti sa bazama Islamske države, u političkim institucijama, verskim elitama, nevladinim organizacijama, medijima, sistemu bezbednosti te u mnogim naseljima koja žive vanustavni život šerijatske države. Cela Bosna i Hercegovina, kroz Bošnjake kao najbrojniji narod, živi teokratsku iluziju o dinastiji Izetbegović i njihovom političkom nasleđu.

Odgovornost za stotinu hiljada mrtvih pod Izetbegovićevom vladavinom, za dva miliona prisilno raseljenih i duboku političku konfrontaciju Bošnjaka sa komšijama hrišćanima – Srbima i Hrvatima, doživelo je svoju nagradu u činjenici da je Bakir nasledio Aliju i vlast nad terorističkom mrežom koju su oni izgradili, da svoj narod drže u pokornosti a Srbe i Hrvate u strahu. Ta mreža je sve jača i organizovanija, sve evropske bezbednosne službe znaju za nju, a bezbednosne agencije u Sarajevu podržavaju teroriste, vrše kontra-obaveštajnu zaštitu terorista i ne bave se terorizmom na ozbiljan i profesionalan način. Naše službe ne poštuju ni bezbednosne procedure, ni utvrđene obaveze – ne blokiraju finansijska sredstva terorističkim organizacijama; ne uznemiravaju njihove banke, njihova osiguravajuća društva, humanitarne organizacije preko kojih novac dolazi; ne sprečavaju svakodnevno pranje novca, ne blokiraju propagandu SAFF-a, niti bilo kog islamističkog medija. Štaviše, te službe kao izdanci fanatizma Alije Izetbegovića, mudžahedina, vehabija i stranke SDA, u svoj antisrpski zagrljaj hvataju i neke frustrirane političare i novinare iz Republike Srpske. Planski i sinhronizirano se vode obaveštajno-bezbednosne operacije protiv autentičnih politika i političara iz Banja Luke, i to već deset godina, a bezbednosne agencije ispoljavaju nesposobnost da uoče jasnu razliku između slobode štampe i terorističkih aktivnosti, kao što su akcije i obaveštajno-propagandne aktivnosti uz subverzivno-podrivačku delatnost.

Najveći neprijatelj mira i stabilnosti u BiH su islamistička politika SDA i britansko-američka podrška toj iracionalnoj, antiistorijskoj, razornoj i nelogičnoj vehabijskoj koncepciji islamskog društva i države. To je politika koja ugrožava bezbednost cele Evropske unije. Takva SDA i sam Bakir Izetbegović, uz pomoć Službe za poslove sa strancima, koju je tada vodio Dragan Mektić, prima 2003. godine u BiH državljanstvo „sandžakliju“ Adisa Drndu a već iduće 2004. godine, bez ikakvih provera, on postaje inspektor agencije SIPA. Obaveštajno bezbednosna agencija ima snimak hutbe iz 2010. godine koju je na Vlašiću držao vehabijski vođa Bilal Bosnić (osuđen zbog veza sa ISIL-om na 7 godina zatvora), a na tom snimku hutbi prisustvuje taj inspektor SIPA i podržava je – www.youtube.com/watch?v=rHmSQ3xVLfg

Danas je on Viši inspektor zadužen za bezbednosne provere u agenciji SIPA! Viši inspektor koji sarađuje sa islamističkim vođama pravosnažno osuđenim zbog podrške Islamskoj državi napreduje u službi i zadužen je za bezbednosne provere, dok su oterani viši inspektori Mario Kapetanović i Dženana Omerbašić jer su uhapsiti Šemsudina Mehmedovića, prvog pokrovitelja ritualnog klanja Srba u BiH.

Kao Bakirov poslušnik, Mektić podržava takvu agenciju SIPA, koja će hapsiti srpske političare i vojnike, prikrivati u BiH važne baze ISIL-a i odbraniti vlast Bakira Izetbegovića, vešto skrivajući organizovanost i delovanje terorističkih grupa i organizacija. Štiteći teroriste i njihove organizacije, prikrivajući počinjene terorističke akcije i parališući bezbednosni sistem države, Mladen Bosić i Mirko Šarović preko Mektića oduzimaju pravo Republici Srpskoj na istinu i odbranu. Istinu da SDA i Bakir Izetbegović štite i podržavaju teroriste u BiH, da im pružaju kontraobaveštajnu zaštitu, da zbog njih parališu celokupni pravosudni sistem; da sprečavaju lokalne medije u bavljenju tom temom.

A jedina efikasna odbrana integriteta srpskog naroda i Republike Srpske jeste upravo u razotkrivanju terorističkih organizacija i terorističke pretnje koja dolazi iz Sarajeva. Dragan Mektić je za deset godina upravljanja Službom za poslove sa strancima omogućio Arapima da organizuju i izgrade desetine naselja zatvorenog tipa oko Sarajeva, sa nelegalnom dokumentacijom. On je lično oslobodio „Abu Hamzu“ (Imad al Husin) iz imigracionog centra. Menjajući, odredbu zakona o maksimalnom roku zadržavanja stranaca u imigracionom centu, sveo je taj rok na tri godine. Promiena ove odredbe se ticala samo Abu Hamze, koji predstavlja pretnju nacionalnoj bezbjednosti, pa je zadržan sedam godina do progona u Siriju.

Teroristički akti u Zvorniku i Sarajevu, ubistvo policajca i dva vojnika u Sarajevu su prikrivani i nisu bili vest ni tri dana. Ovi teroristički napadi našli su se na Američkoj listi 78. terorističkih akcija u svetu koje su slabo praćene u javnosti i na koje nije bilo adekvatnog odgovora države. Što je za Trampovu administraciju problem – za Mektića nije. Ni o tome, ni o konsolidovanoj listi terorista i njihovih organizacija Saveta bezbednosti UN, na kojoj se konstantno pojavljuju lica i organizacije iz BiH; ni učešću BiH državljana u terorističkim akcijama u Francuskoj, Belgiji i Nemačkoj; ni o odlasku 400 fanatika iz BiH na ratišta Sirije i Iraka kao ni povratku oko 200. boraca – Mektić ne govori. Kao ni o obaveštajnom napadu na Srbiju i atentatu na premijera vlade Srbije Aleksandra Vučića, za koji je znao da se priprema i ništa nije učinio da ga spreči niti da sankcioniše razularene počinioce brutalnog napada.

Ni u javnosti, ni u parlamentu, ni u Savetu ministara nije bilo govora o dolasku bivšeg oficira odreda El mudžahedin, glavnog ratnog računovođe komandanta Abu Malija, glavnog stručnjaka Al Kaide za specijalne eksplozive Tarek Mahmoud Ahmad al Savaha koji je vraćen iz Guantanama u „svoju matičnu državu BiH“. I ne samo on nego i pet Alžiraca (Mustafa Ait Idr, Muhamed Nechle, Boudela Hadž, Saber Lahmar Mahfouz i Lakhdar Boumedijen), koji su iz Guantanama poslani pod oznakom „opasni po nacionalnu bezbednost“ zbog poznavanja borilačkih veština, hakerskih napada na DOS podsistem banaka i drugih finansijskih institucija, zbog veštine u uličnim i gradskim ratovanjima, zbog upravljanja eksplozivima.

Skrivanje i zataškavanje terorističke pretnje, pružanje pomoći teroristima je civilizacijska izdaja i izdaja svih ljudi koji žele mir i stabilnost. Posebno je izdaja Republike Srpske, koja je najviše ugrožena od islamskog radikalizma i sarajevskih fanatika odgajanih u Izetbegovićevoj doktrini sveopšteg rata – svako protiv svakog.

A tek nekontrolisano naoružavanje nedržavnih aktera poput Islamske države, pobunjeničkih, paravojnih, radikalnih i terorističkih grupa uz otvorenu ili prikrivenu podršku određenih država ili skrivenih elita, predstavlja bezbednosnu pretnju na globalnom i nacionalnom nivou. Brojne istrage, vođene u vezi sa uništavanjem i prodajom viškova naoružanja, municije i minsko eksplozivnih sredstava pokazale su ogromne zloupotrebe pojedinih pripadnika Ministarstva odbrane, oružanih snaga, pojedinaca iz preduzeća namenske industrije, nekoliko domaćih i stranih firmi i posrednika koji su učestvovali u švercu oružja koje je donirano ili prodavano uvoznicima i krajnjim korisnicima, blizu ratom zahvaćenih područja, uz slabo štićene magacine naoružanja i vojne opreme, te velike količine ilegalnog naoružanja i neeksplodiranih ubojitih sredstava, postojanje bezbednosnih pretnji novih sukoba i terorističkih napada od strane organizovanih grupa ili usamljenih nasilnih ekstremista opredeljenih da samostalno nabave oružje, eksploziv i izvedu neki teroristički akt.

U Makedoniji Albanci i manja makedonska stranka dogovaraju primenu platforme iz Albanije koja znači komadanje Makedonije. Nema razlike ni u koaliciji Albanaca, Bošnjaka i Đukanovićevih Crnogoraca – ista meta, Srbi, i identična matrica. Baš kao i savez slabijih srpskih stranaka iz Republike Srpske sa verskim fanaticima iz SDA. Sve što se dešava podrazumeva napad na srpske nacionalne interese i na hrišćanstvo uz pomoć radikalnog islamizma i nacionalizma. Krajnji cilj jeste napad na stabilnost najvažnijeg državnog subjekta na Zapadnom Balkanu – na Srbiju. SDS je, dio toga – ponašajući se kao ucenjeni sluga Bakira Izetbegovića, doveo je državu i mir u pitanje. Oni su izdajnici mira, pravde i izdajnici Republike Srpske.

A šta je SDS nekada bio, o tome će verovatno govoriti svi oni kadrovi, stvaraoci Republike Srpske koji su tako efikasno oterani iz ove Izetbegovićeve političke filijale, koja je zadržala ime SDS a sve drugo, zajedno sa srpskim narodom, brutalno odbacila i izneverila. Svakako će položiti račun zbog toga.

Izvor: Fond Strateške Kulture