Наравно – да ли уопште треба подсећати – контакти Београда и власти БиХ су увек не само добродошли него и неопходни, и свака посета је важна и добра. Уствари, посета Београда Сарајеву и Сарајева Београду не би требало уопште да буде вест јер то је толико нормално с обзиром на суштинску блискост, упркос сукобима и ратовима. И ту нема дилеме, нема потребе о томе дискутовати, али ова посета није из те категорије, ово је нешто друго. Овде, међутим, није реч о томе, овде је реч о смислу посете, мотивима и начину њеног организовања. У светлу дириговане медијске еуфорије и државне пропаганде, многима би постављање тих дилема и питања могло да личи на неумесни цинизам, али то су врло важне ствари, чак изузетно важне, које имају озбиљне последице не за односе Београда и Сарајева него пре свега за саму Србију и Србе.
Прво, треба подсетити како је до те приватне забаве уопште и дошло. Да није било напада на председника владе Србије у Поточарима код Сребренице ништа од овога на овакав начин не би ни било. Онда су у широкој кампањи да се тај немио, али веома важан догађај потисне из јавне комуникације, забашури, избегне истрага и по старом моделу искористи за крајње политичке циљеве, по моделу погрома косметских Срба марта 2004. године, смишљане разне вести којима је засипана јавност. И потом, као шлаг на торту, позвано је трочлано Председништво БиХ да дође у Београд, и то као гости лично председника владе Србије.
Тачније, позван је Бакир Изетбеговић, а, да се Власи не досете, дошла су и друга два члана. Порука је ваљда да се председник владе Србије не љути и да се мири са муслиманима јер Изетбеговић је муслиман. У ту није било милости и државничког разума. Колективног шефа босанскохерцеговачке државе је у госте позвао председник владе друге земље, и то оне која има свог легитимно изабраног председника. То је преседан. На основу које политичке праксе, којег права, један премијер позива шефа стране државе. Није, барем јавно, познато чија је то идеја, али без јаке подршке Америке и такозване Европске уније (ЕУ) до посете не би дошло јер Председништво БиХ у први мах није било склоно том пројекту. Али газда је очигледно исти и у Београду и у Сарајеву. Под притиском тог газде, чланови Председништва БиХ су прихватили за њих очигледно понижење јер се све свело на долазак Бакира Изетбеговића, а друга два члана су му била само пратња што је посета и показала. Надаље, Изетбеговић није председавајући него само члан, а председава Драган Човић. Нигде није било председника Србије који је, по дефиницији, домаћин другим шефовима држава. Медији су пре посете јавили да се председник владе Србије телефоном договорио са Изетбеговићем о свим детаљима посете, а не са председником Председништва.
О преувеличаној важности те посете медији су сугерисали писањем да је тај дан, дан посете, „дан одлуке за ситуацију у региону“. У том стилу је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић „замолио грађане Србије да покажу традиционално српско гостопримство“ члановима Председништва БиХ. Шта то значи? Да ли можда значи да су грађани Србије дивљаци који једу своје госте или да су гости из Босне неки ванземаљци и бабароге. Председник владе је – додуше, тврди један новински наслов – поручио да он „неће дозволити да се Бакиру ишта деси“. И који то грађани? Репортер агенције Спутњик је утврдио да су у Кнез Михајлову, где је домаћин госте частио пићем и музиком у кафани, довођене групе људи, активиста Српске напредне странке, које су имале своја унапред одређена места уз обавезу испољавања добродошлице и одушевљења. Невероватне манипулације.
У којем то свету живи политичка елите званичног Београда? И онда сам ток посете, сва пажња је била усмерена на то шта ће да каже Бакир Изетбеговић и шта ће њему да поручи председник владе Србије. И онда ти поклони. Гости су добили, како је објављено, „српску корпу“. Вероватно нико у Србији није ни знао да постоји „српска корпа“. У једној наводно није било вина, него ртањски чај. И, наравно, јавности је скренута пажња да је то „лични поклон“ председника владе Србије. Није јасно шта значи „лични поклон“. И онда играо се и шах на Калемегдану, али само са Бакиром. Треба ли подсетити да на Калемегдану шах играју пензионери, дакле они који више нису радно активни, „бивши“, али, вероватно је, да на ту симболику нико није рачунао. Јер, како је рекао председник владе Србије, „отворена је нова страница у односима Србије и Босне и Херцеговине“.
Другим речима, та среда је почетак нулте године, пре тога није ништа постојало. Забрињавајући политички поглед? Идилу је додуше донекле довео у сумњу председавајући Председништва БиХ Драган Човић, представник хрватског народа – што се из имена и презимена не би дало закључити, али то је нека друга тема и део тајни босанскохерцеговачке историје и стварности. Човић је, наиме, у својој изјави подсетио да сарадња власти БиХ и Србије постоји од раније и да су још у Берлину прошлогодишњег августа под патронатом Немачке договорени и зацртани њени даљи облици. Све ће бити даље разрађено на Економском балканском форуму у Бечу овогодишњег августа, на скупу који је део пројекта из Берлина. Тако ће председник Србије крајем септембра или почетком октобра посетити Сарајево, а предвиђена је и заједничка седница влада.
Сарадња Србије и Босне је, дакле, већ раније уобличена, додуше у Берлину, и приватна забава минуле среде у Београду није „дан одлуке“ и неће битније утицати на тај процес. Она је, међутим, изузетно важна као догађај, и то пре свега због начина њене организације. Она је изнад свега још један корак даље у утемељивању ванинституционалне власти у Србији и ауторитарном режиму, који Србију враћају неколико деценија уназад. Недопуство губљење времена и рушење оно мало преостале државе. Та врста узурпације власти и институција државе је омиљена у западном раду са малим државама јер само тако, ослањајући се на личности које су спремне да жртвују сопствену државу и слугански следе туђе интересе, Запад може да оствари своје политичке циљеве. Кроз институције и утврђене државне демократске процедуре није могуће испунити жеље Запада. То је могуће само када се власт извуче из институција и препусти једној личности или групи људи који су спремни на готово све, а заузврат следе похвале од „западних пријатеља и партнера“. Тада је само питање личних договора и обећања, а не државне политике. А шта ће бити са државом и народом? Е, то би требало да буде брига тог народа.
Тај процес ванинституционалне узурпације власти и државе који је разоткрила и посета државног руководства Босне и Херцеговине је управо оно што буди зебњу. Јер шта је следеће на дневном реду? По свему судећи Република Српска. У околностима створеним посетом гостију из Босне сада је све могуће. Врло је вероватно да ће бити примењен модел из Хрватске. Хрватска је на путу као Европској унији била практично уцењена да укроти босанскохерцеговачке Хрвате и принуди их да одустану од тражења својих права и трећег ентитета. Хрватска је пристала на то, и босански Хрвати такође јер нису ни имали другог избора. Иако је статус Републике Српске темељно другачији од „Херцег-Босне“, исти модел ће бити примењен и на Србију у њеној оданости „европском путу“. Припреме су већ увелико у току, па би из тог угла требало гледати и на учестале изјаве председника владе Србије о његовој забринутости за стање у региону и посебном страху за ситуацију у Босни и Херцеговини. И, наравно, приче о економској сарадњи, миру и новим радним местима. То јесте, мора се признати, упаковано у вешту мада безочну пропаганду, која можда нема границе у својој безочности, али има лимите као и све у животу.
За сада је прва жртва медијске еуфорије о посети гостију из Босне стари храст у селу Савинац, који је на том месту живео 600 година. Сметао је ауто путу. Посечен је у тајности током ноћи, док је јавност Србије засипана одушевљењима приватне забаве. Храст је био верски „запис“ и за генерације локалног становништва имао је историјско-верско-национални значај, био је симбол живота и трајања. Сеча храста је веома лош знак. Да ли је са тим храстом, после толико векова, посечена и Србија.
