Problemi Amerike

Obično se govori o seriji problema koje Amerika stvara svuda po svetu. U ovom tekstu pokušavam da predočim neke od problema koje same SAD ne mogu da reše, a koji bitno potkopavaju globalnu poziciju Amerike. Naravno, ne mislim da je nabrajanje sveobuhvatno i iscrpno, samo kao podsticaj za novi način sagledavanja stvarnosti.

Prvo unutar same Amerike. Nikada ovoliki broj građana SAD nije bio protiv zvanične politike kao sada. Kandidat za predsedničkog kandidata Demokratske partije Berni Sanders (Bernie Sanders) je oborio sve rekorde, uključujući i Obamin iz 2011. godine, sakupivši 2,5 milona pojedinačnih donacija (Obama 2,2) za politiku koja zagovara „političku revoluciju“ u SAD. Da li će sistem uspeti nekako da „samelje“ građane i ovog puta, to ćemo videti, ali zahtev građana za odustajanje od dosadašnje politike SAD je evidentan. I u mesecima koji dolaze biće sve veći i veći.

Na međunarodnom planu Sanders zagovara „široku koaliciju“ koja obuhvata i Rusiju, a na terenu u borbi protiv Islamske države on zahteva kopnene snage Saudijske Arabije i drugih muslimanskih zemalja iz okruženja. U saradnji sa Asadom.

Sistem koji kontroliše i same SAD se nije još susreo sa tako velikim problemom za sebe i svoje interese, koji personifikuje Sanders, unutar SAD.

Drugo, spoljni faktori koji su i omogućili krizu vladajućeg sistema u SAD, Kina i Rusija (tim redosledom), su u sve većem međusobnom prožimanju i kada su u pitanju privredni odnosi i međusobna vojna saradnja i suštinski zajednički nastupi u međunarodnim odnosima. Dakle, sve što je iz tog ugla bio problem za SAD 2013. godine, sada je još mnogo veći problem u 2016. godini i godinama koje slede.

Treće, bitni oslonci SAD, najznačajniji partneri, su i sami veliki problem.

Da počnemo od Poljske, koja je dobila proameričku i vladu i predsednika, ali su to ujedno i profašističke snage, koje po tom svom opredeljenju destabilizuju samu Poljsku. Dakle, na prvi pogled uticaj SAD je ojačao u Poljskoj, ali sama Poljska je oslabila i u narednim godinama neće biti sposobna da rešava ni svoje probleme, a ne da pomaže bilo kome, pa ni Americi.

Ista stvar je i sa Turskom. Vodeći izrazito amerikanizovanu politiku, Erdogan vuče poteze koji iznutra razaraju Tursku. Rat sa Kurdima, rat sa Alavitima kojih ima značajan broj u samoj Turskoj, rat sa pristalicama Kemala Ataturka, rat protiv svih koji žele pravnu državu i vladavinu prava. Spolja izrazito zaoštreni odnosi sa Rusijom i Iranom, a naravno na nivou ratnog stanja sa Sirijom. Takva Turska u godinama koje su pred nama neće imati snage za opstanak, tako da ništa neće „preostati“ za potrebe i interese SAD.

Saudijska Arabija je potpuno na strani SAD, ali u danu odeseče više glava nego ID za 6 meseci. Pored sukoba u Jemenu iz koga srednjoročno ništa osim sopstvenog slabljenja ne može da dobije, izrazito je zaoštrila odnose sa Iranom. Podrivena iznutra ekstremnim islamizmom koji je sama hranila i negovala, u vrtlogu spoljnih sukoba, sama Saudijska Arabija postaje država koja će panično tražiti pomoć SAD, umesto da bude njen oslonac u politici koju Amerika vodi.

Japan je suštinski bankrotirao i drži se samo na podršci Amerike u finansijskim krugovima. Stanovništvo raste (prešlo je 130 miliona), a privreda nema rast već 25 godina. I zakonito pada životni standard. Da bi to ublažili Japan se enormno zadužuje (240% BDP-a, poređenja radi Grčka je 167%) i pitanje je dana kada će to biti kažnjeno na tržištu kapitala. Takav Japan, koji ni primenom svih mera koje bi trebalo da dovedu do porasta BDP, a koje se primenjuju već tri godine, ne uspeva da izađe iz recesije, nije oslonac ni samome sebi, a ne Americi.

Nemačka, Francuska i Britanija, se sve više okreću sebi, odnosno vodeći političari u tim državama podržavaju SAD, ali se građanstvo i opozicione partije sve više okreću od SAD.

U Španiji (mandatara kralj određuje 13. januara i verovatno će se ponoviti scenario iz Portugalije), Portugaliji i Grčkoj, na vlasti su (ja tu već uključujem Španiju iako je proces u toku) izrazito antineoliberalne vlade. One iz opreza ne formulišu svoju politiku kao antiameričku, ali suštinski su izrazito protiv.

Rečenom treba dodati da je Amerika povratila svoj neposredni uticaj na vlade u Venecueli i Argentini, ali i te države će biti zaokupljene sobom i sopstvenim problemima, mnogo više nego što će biti oslonac politike SAD. Kako to na kraju izgleda, vidimo u Ukrajini koja prosto nije samoodrživa. Jeste Porošenko 100% američki, ali je ta njegova Ukrajina 100% ništa.

Naravno, i druge velike države, pored Kine i Rusije, sve više prave distancu od SAD i tu pre svega mislim na Indiju.

Kada sve zajedno pogledamo jasno se uviđa da je Amerika u stvari sve više usamljena, da su problemi sa kojima se taj sistem suočava sve veći i iz njihovog ugla suštinski nerešivi. Amerika, koračajući iz medijski prikazane pobede u pobedu, iz jednog enormnog profita u drugi, korača u slom. Na tom putu nema rešenja i taj sistem se više ne može razvijati. Ja razumem da je njihov manevarski prostor još uvek veliki i da proces može trajati godinama, ali ono u šta sam siguran, to je da Amerika kakvu poznajemo danas ne može pretrajati naredne godine. U kom pravcu će se stvari razrešiti, to je otvoreno pitanje. Ali ovako ne može. Problemi su nadišli sistem koji upravlja SAD.

Izvor: Fond Strateške Kulture