Probuđena Grčka i početak kraja EU

Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora u Grčkoj su, to je izvan svake sumnje, nagoveštaj istorije jedne drugačije Evrope i početak kraja Evropske unije u njenoj dosadašnjoj formi. Posle decenija tiranije evropske elite i briselskih birokrata, jedan narod je, pritisnut mukom i poniženjem, smogao snage i glasao za one koji ne slušaju Brisel, nego slede interes sopstvene zemlje. Još uvek je, naravno, neizvesno kuda će i grčka i evropska politička istorija krenuti, ali već sada je jasno da nije uništena nada da postoji i drugačije sutra i ponovo je nada promenila i stvara istoriju.

Za briselsku oligarhiju i evropsku elitu, koje već decenijama žive od negovanja mita o Evropskoj uniji, rezultati izbora u Grčkoj su zaista prava katastrofa. Poraženi su od jednog malog naroda, za koji su verovali da mogu da mu rade šta god i dokle god žele a u uverenju da se novcem može kupiti sve, pa i država i ljudsko dostojanstvo. Desilo se ono čega se evropska elita najviše plaši i čega se gadi – desila se volja običnog čoveka. Ta volja je najveći neprijatelj projekta evropske elite. Iako se ovakav ishod izbora u Grčkoj očekivao i sve se znalo, reakcije u Briselu i ključnim evropskim prestonicama sugerišu da elita nije ništa naučila i da nastavlja po starom; drugačije izgleda i ne zna. Orkestriranom medijskom kampanjom se rezultati izbora nastoje prikriti ekonomijom, dugovima i pretnjama da Grčka mora da vrati svoje dugove. Dugovi i diktat evropske elite jesu upalili vatru u Grčkoj, ali suština onoga što se desilo nije u ekonomiji i finansijama; suština je u pravu naroda na sopstvenu državu, na sopstvenu volju i na minulim parlamentarnim izborima Grci su to već zaboravljeno pravo ponovo osvojili. To je za evropsku elitu najbolniji rezultat izbora i to je ono čega se ta elita najviše plaši.

POČINJU PREGOVORI I UCENE

Sada je najvažnije pitanje šta će se dalje dešavati i, naravno, kakav će biti krajnji ishod. Prvo će, po starom sistemu birokratije, krenuti pregovori praćeni ucenama. Uprkos javnim saopštenjima o odlučnosti ključnih zemalja Evropske unije da Grčka mora poštovati dosadašnji program finansijske podrške i dugova, u evropskim centrima se dozvoljava i mogućnost da se deo dugova, posebno kamata na kredite, otpiše i tako smanje obaveze. Trenutno je, ako je verovati statistici jer pravih podataka ustvari nema, javni dug Grčke je 175 procenata njenog bruto društvenog proizvoda (BDP). Otpisom dela dugova i kamata procenat duga bi trebalo da bude nešto ispod 110 odsto BDP, što je dogovoreni standard za evrozonu.

Ovaj plan, međutim, ima i veoma stroge uslove za Grčku, koji se birokratski definišu kao „reforme“, i političke i ekonomske. U prevodu, to znači da se Grčka odrekne svega što je njeno i ponajviše da se odrekne same sebe. Grci su na izborima jasno rekli da takav ambijent ne podržavaju, pa je zato taj plan koji je u opticaju u evropskim prestonicama malo verovatan. I to ne samo zbog Grka, koji su „prelomili“ na izborima, nego i zbog već dokazane tehnologije EU, a koja znači samo novu katastrofu, a ne rešenje. Kada je pre pet godina EU krenula „u pomoć“, javni dug Grčke je bio 125 odsto BDP. Za tih pet godina BDP je zvanično opao za 23 odsto a, prema procenama londonskog Fajnenšel tajmsa, stvarni pad je najmanje 40 procenata i sada je javni dug Grčke 175 odsto BDP. Nezaposlenost je zvanično 26 procenata a među mladim ljudima preko 50 odsto.

Najveći problem je što EU svojim diktatima urušila grčku državu i uništila socijalno tkivo te zemlje. Evropska unija i Međunarodni monetarni fond su na ime Grčke izdvojili 226,7 milijardi evra, od čega je samo 11 odsto završilo u Grčkoj, sve drugo je otišlo direktno kreditorima, privatnim i državnim. Uz sve to, ako postoje uslovi, onda mora da bude neko ko će to da kontroliše; drugim rečima, ponovo evropska ili belosvetska Trojka „ljudi bez lica“, a Grci su upravo tome rekli ne. Ovakav plan je malo verovatan i zbog drugih zemalja evrozone koje su u problemu i očekuju pomoć. Jer, ako se pomogne Grčkoj, onda to isto traže i drugi, pa gde je onda kraj. Izuzev Nemačke, gotovo sve zemlje evrozone imaju ozbiljne probleme, što znači da bi na kraju sve spalo na Nemačku. Takav razvoj je ekstremno malo verovatan.

Sigurno je da će nova grčka vlada krenuti u razgovoru o traženju rešenja, ali njen manevarski prostor je dosta skučen. Neki novi-stari plan EU je gotovo neprihvatljiv jer pobednici na izborima su dobili veoma jasan mandat za nešto drugo od dosadašnjeg poniženja; dobili su mandat za Grčku, a ne Nemačku ili briselsku birokratiju. Pobednici izbora to veoma dobro znaju i svesni su da je narod Grčke osetio sopostvenu moć, povratio je poverenje u sebe, i svaka izdaja pobede će biti vrlo brzo naplaćena. Što bi rekli Amerikanci, javnost Grčke je uhvatila momentum sopstvene moći i tu nema mnogo prostora za manipulacije. U tom svetlu, malo je verovatno da će nova grčka vlada prihvatiti neku novu Trojku ili nove-stare uslove.

U takvom ambijentu narodne pobune, što su izbori u osnovi i bili, i nesposobnosti evropske elite najverovatniji razvoj će biti izbacivanje Grčke iz evro-sistema, iz evrozone. To je, iz ugla evropske elite, najgori mogući scenario, u koji javno niko ne želi da veruje, ali, na njihovu žalost, veoma verovatan. Grčka će se vratiti svojoj drahmi. Iako niko ne želi da poveruje u to, pripreme su iza scene u toku za taj događaj.

NAJVEĆI PORAZ EVRO-ELITE

Nemačka vlada je još 2009. godine sačinila plan izlaska Grčke iz evro sistema. Taj plan je onda odložen, ali samo u neku ladicu, nije odbačen. Pre dva meseca, kada je postalo jasno da će Siriza pobediti na grčkim izborima, nedeljnik Špigl je „saznao“ da je taj plan oživljen i da nemačka vlada ocenjuje da bi se izlazak Grčke iz evra mogao kontrolisati. Drugim rečima, na tome se radi. Potom je Centralna banka Švajcarske ukinula veštačku vezanost njenog franka za evro, što je bio signal iskusnih bankara da ne žele da plate cenu nadolazeće sudbine evropske valute. Onda je Evropska centralna banka (ECB) donela protivzakonitu odluku o novom štampanju preko hiljadu milijardi evra, kojima će se pokriti nenaplative državne obveznice u evrozoni i otkupiti dugovi velikih kompanija. Prema statutu ECB, to je zabranjeno, ali je odluka donesena.

To znači da više ne funkcioniše sistem evrozone i samim tim Evropske unije. Toj odluci, koja je već dugo na stolu, odlučno se protivila Nemačka, ali sada je pristala, doduše uz jedan uslov – da se novac koji dobiju države za obveznice knjiži kao njihov dug, a ne dug ECB. Sve liči na potez očajnika i sugeriše da se EU ipak priprema za neki drugačiji evro, za raspad dosadašnjeg sistema, a volja naroda u Grčkoj mogla bi da bude zgodan izgovor.

Za Grčku bi, međutim, izlazak iz evrozone u početku bio bolan i komplikovan, ali i jedini izlaz iz krize i jedini način otvaranja mogućnosti ekonomskog oporavka. Prema zakonima evrozone, nije dozvoljeno istupanje iz evro-sistema niti izbacivanje neke zemlje članice. Ali zakon je već srušen i više ne važe pravila.

Mogućnost izbacivanja Grčke iz evro-sistema je utoliko veća zbog poruke koju Brisel želi da pošalje drugim zemljama u kojima je narastajuće narodno nezadovoljstvo i koje se sve glasnije pozivaju na svoj suverenitet. Jednom takvom drastičnom merom ta poruka bi, veruje se, bila dovoljno jaka. Tu se pre svega misli na Italiju i Španiju a sve češće u potaji i na Francusku. Moglo bi se, međutim, desiti da takav projekat bude pogrešna procena. Raspoloženje javnosti je suviše daleko otišlo i sve su maske pale. Ne pomažu pretnje, ne pomaže ni političko etiketiranje po sistemu ultralevice ili ultradesnice. Evropska elita jednostavno ne razume, ili neće da da razume šta se dešava.

To što se desilo u Grčkoj a preti da se dogodi i u nekim drugim zemljama nije ekonomija, nije bankarstvo, to je politika, a politička volja je već u rukama naroda. U Grčkoj se desila politika i politika je pobedila ekonomiju. I promene su se desile. Ali EU se nije promenila. Kako se i ocenjuje u Atini, nije problem što se Grčka promenila, nego to što je EU ostala ista, a to znači da nema razgovora, da nema razumevanja, nego samo pretnje i uslovi. O tome najbizarnije svedoči i to što je iz Nemačke, kao zemlje lidera EU, prva reakcija na izbore u Grčkoj došla iz Dojče banke, a ne vlade. Kakve veze ima Dojče banka sa demokratijom i demokratskim procesima?

Izbori u Grčkoj su probudili nadu ne samo Grcima nego i mnogima u Evropi da je moguće povratiti sopstvenu zemlju, da je sudbina zemlje ipak u rukama njenih građana. Grci su glasali za suverenitet. To ruši elitistički projekat EU i moglo bi zaista da znači početak kraja Evropske unije kakva nam je do sada nametana i kakvu je otuđena evropska elita zamislila.

Izvor: Novi Standard