Проф. др Винко Перић о алтернативним владама

Проф. др Винко Перић, са катедре безбедности Међународног универзитета дистрихта Брчко, почасни доктор историјских наука „Института за националну историју“ из Њујорка и носилац многих других звања и признања говори поводом најаве опозиције у Српској да формира „Владу у сенци“

Поштовани професоре, ових дана из редова опозиције у Републици Српској све гласније се чује идеја о формирању „алтернативне владе“ или „владе у сенци“ како је неки називају. Будући да је познато да сте Ви родоначелник те идеје на овим просторима, и да сте још 2005. били Министар за предузетништво медије и саобраћај Алтернативне Владе у БиХ, а 2007. године формирали сте и водите једну такву владу, шта мислите о тој намери опозиције?

Па, пре свега, захваљујем на томе што сте се сетили и тог аспекта мог деловања или пројекта, од кога ни данас не одустајем и прилици да кажем понешто о томе у светлу актуелних политичких дешавања. Водим посебно рачуна којем медију дајем интервју. Ваш медиј је по мојим критеријумима ок, а то значи патриотски и без страног ментора.

Када говоримо о самој идеји „алтернативних влада“ веома важно је да наша јавност зна да могу постојати различита тумачења тог појма и да је увек добро прецизирати шта се под тим појмом подразумева у конкретном случају. На Западу, чијим основним демократским вредностима кажу да тежимо, алтернативне владе (или владе у сенци) представљају саставни део политичког и друштвеног живота, и играју улогу коректора владиних потеза и пројеката. Познат је пример Велике Британије где рад владе у сенци финансира држава, како би она могла да ради независно и као таква конструктивно критикује рад власти и благовремено упозорава јавност, али и саму власт, о последицама њеног чињења и нечињена које сматра штетним. Дакле, „алтернативне владе“ су по правилу, нормалан и стручан институт у развијеним демократијама и уређеним државама. Њихов рад је транспарентан и оне комуницирају како са јавношћу, тако и са влашћу, на начин који је уређен правилима политичког деловања. Није то ништа тако рогобатно, ни страшно, нити су чланови тих влада некакви завереници, како се понекад мисли и представља у младим балканским „демократијама“ које на власт, бојим се, још увек гледају као на некакав освојени плен, а скупштинску већину често користе као тољагу којом ударају по разуму оних који су их бирали. Наравно, мислим на саму идеју алтернативне владе, на њен друштвени концепт, који свакако представља једно напредно демократско достигнуће.

Но, кључна ствар сваке идеје је њена примена, која може бити онаква или оваква, да не кажем корисна или штетна у друштвеном смислу. Они који су, рецимо, откривали „фисију“ и „фузију“ свакако нису желели катастрофе у Хирошими и Нагасакију, али то се десило. Хоћу да кажем да свака идеја, па тако и идеја алтернативне владе може бити злоупотребљена у неком смислу који друштвено може бити штетан, чак и опасан.

Али, обично се сматра да они који праве алтернативне владе желе да притиском на неки начин учествују у власти мимо изборне воље.

Извините, али то је заиста дилетантско мишљење. Не кажем да нема оних који размишљају на ту страну, али то је свакако велика заблуда. Она, пре свега, проистиче из чињенице да се на нашим просторима, мислим на државице бивше СФРЈ, па и Балкана уопште, појам „владе“ изједначава са његовим политичким значењем. Све владе су политичке. Регионални политички естаблишмент као да није чуо да постоје и „експертске владе“, „концентрационе владе“, па и „владе националног спаса“. Или нека њихова комбинација. Такав приступ је реч струке угушио у политичким директивама и условима. Бесмислице попут оне да ако сте за европску опцију, морате волети неолибералну економију, или да ако сте за националну опцију морате одбацити платне картице, најбоље показује домете политичких влада. А других у региону немамо. Политичка фразеологија неће аргументовану критику, не воли такмаца. И зато сатанизује идеју алтернативне владе, у што сам се практично, лично уверио!

Са друге стране, не знам за политички систем који би било каквој алтернативној влади омогућио да легалним инструментима прекраја или руши изборну вољу грађана. Онај ко са таквим намерама оснива алтернативну владу, не бави се легалним политичким активностима, а то је већ нешто друго, о чему овде не желим да говорим. За тако нешто свака уређена држава има адекватне одговоре.

Такође, верујем да не мислите ни на политичке нуклеусе који се формирају са намером спровођења политичких преврата, које њихови креатори тако питомо називају „обојеним револуцијама“. Из тих нуклеуса се, по правилу, након обарања легитимних режима успостављају „нове владе“, али та превратничка језгра не можемо никако сматрати алтернативним владама.

Да будем до краја јасан, када кажем да прихватам концепт алтернативних влада, ја пре свега мислим на групу стручних људи, дoказаних експерата у послу којим  се баве, неоптерећених политичким или идеолошким приоритетима, довољно квалитетних да имају самосталну иницијативу у решавању проблема, али и довољно искусних да схвате вредност тимског рада. Њих има још увек довољно, али они се не гурају у политичке странке које на локалу често воде каријеристи без правих стручних и људских вредности.

Причате о уређеним друштвима, али какве су могућности и који домети алтернативних влада у односну на званичне, у транзиционим друштвима каква су код нас и у окружењу? Имају ли оне шансу да ишта промене у правцима које пред званичне владе постављају одређени центри политичке и финансијске моћи?

Дубоко сам уверен, да је потреба за алтернативним владама далеко већа у неуређеним, него у уређеним друштвима. Без дилеме. Наравно, под условом да су састављене од стручних људи, ауторитета за области које воде. И ако нeко нема шансе да нешто промени у транзиционим друштвима то су тзв. „политичке владе“, састављене као компромис политичких првака према резултатима избора који више зависе од успешности кампања, него од стварне вредности политичких идеја. Такве владе, су по правилу састављене од професионалних политичара, који под пуну контролу манипулативних механизама светских центара моћи обично подпадају још на почетку каријере, а као главну бригу имају што дужи останак на власти па се углавном баве политиканством и популизмом, уместо трагањем за најбољим решењима. Неоптерећене тиме, алтернативне владе могу иницирати оне опције које су суштински неопходне, понудити идеје које центри моћи итекако примају к знању!

У то сам се уверио још током 2005. године, када ми је врсни човек и велики економиста (додуше, једног превазиђеног система) проф. др Драгољуб Стојанов понудио да узмем учешћа у пројекту формирања Алтернативне владе БиХ са којом би покушали да политику ставимо у функцију економије, а знање и стручност у функцију друштвене моћи Ентитета у БиХ као прве фазе према слову Дејтона, како се тада говорило. Занимљиво је да се тада, рецимо, размишљало о потреби осамостаљивања хрватског корпуса у БиХ много више него о унитаризацији Босне, иако је она била састављена од представника сва три народа, па чак имала и представника националних мањина. Страни фаkтор, који је у то време у Босни био одлучујући, са великом пажњом пратио је ставове и предлоге те владе о кључним питањима.

Како је технички функционасала та влада и зашто је трајала релативно кратко?

Технички имала је 18 министарстава и покривала све области друштвених, политичких и јавних интереса, од европских интеграција до дијаспоре, од економије до спорта. Њен састав одражавао је равномерну заступљеност и народа и ентитета у БиХ. Неке своје иницијативе и предлоге, па чак и предлоге закона, официјелно смо достављали Савету министара и парламенту БиХ, трудећи се да делујемо конструктивно, инспиративно и добронамерно. Рецимо, предлагали смо три стопе ПДВ-а како би луксузнији производи били више оптерећени него животне намернице, одећа, уџбеници и остали артикли животно неопходни, давали предлоге за поједностављивање неких административних поступака. Лично сам се, као Министар за саобраћај и везе, залагао за поновно покретање предратног „Олимпика“, експресног пословног воза, на релацији Бања Лука – (Блиско-источно) Сарајеvо, изградњу највећег аеродрома за транспорт роба у Европи, у Бања Луци, као и покретање комплекса фабрика код Бања Луке по угледу на „ТИЈЕН ЦИН“ поред Пекинга са Кинезима итд.

А зашто је трајала релативно кратко, упркос позитивној клими унутар ње, не бих коментарисао, но, могу Вам рећи зашто сам ја напустио ту владу. Учинио сам то из патриотских разлога, јер сви се сећамо климе која је пратила локалне изборе у БиХ 2008. и дотадашње праве хајке на пренос дејтонских овлашћења Републике Српске, коју је започео Педи Ешдаун, а наставили Кристијан Шварц-Шилинг и Мирослав Лајчак, као Високи представници. Били су то отворени удари на дејтонски коцепт и покушаји гушења и рушења Републике Српске, на који тадашње власти нису имале јасан одговор, какав данас има Додик. Били су збуњени и уплашени могућношћу да изгубе власт или им буде забрањен политички рад на бази фамозних „Бонских овлашћења“, која никада нису ни усвојена као обавезујући документ. Отуда су, зарад уласка и опстанка на власти, практично све странке у Републици Српској, од Дејтона до избора 2008. прихватале да учествују у тој фарси док су се убрзано поткопавали њени дејтонски темељи.

Група патриотски оријентисаних интелектуалаца Републике Српске схватила је куда то води и осетила потребу да нешто ХИТНО учини како би се то зауставило. И ја сам био међу њима, а верујте ми, тај мој унутрашњи порив да се као интелектуалац свог народа одупрем удару на оно што смо одбранбеном борбом створили и за шта је положено хиљаде живота, био је раван ономе када је нападом на српске сватове започео рат у БиХ. Био је то унутрашњи патриотски зов због кога сам, привремено, напустио тај пројекат како би посветио сву своју енергију, интелектуалне способности, своје ресурсе и материјалне потенцијале на осмишљавању и реализацији стратегије која би могла да заустави даљњи пренос овлаштења, што смо 2008. године на изборима и успели. Део стратегије је подразумевао и покретање Српске патриотске владе у сенци.

Из Вашег одговора произилази да је борба за очување дејтонске Српске заправо била главни мотив за формирање Ваше алтернативне владе 2007. године. Шта су Вам били примарни циљеви?

У праву сте. Та, условно речено „моја“, алтернативна влада РС (или „Српска народна влада у сенци“ како јој је био тачан назив) била је део шире патриотске стратегије која је имала основни циљ заустављање одузимања надлежности српском ентитету у БиХ. Неки од експерата који су сачињавали ту владу, заједно са мном и неколико других виђенијих српских интелектуалаца, много су урадили на стварању широј јавности још увек непознатог, стратешког документа под називом „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, који се и данас може сматрати врло актуелним и о коме не би још у јавност, док се „коров на Балкану не искорени“.

Наше активности, како јавне тако и тајне, наравно уз активности и других, дале су практичне резултате на терену. Та 2008. година је веома битна за РС, јер од тада наш брод, Република Српска, сa капетаном Додиком, плови узводно! Тиме је прва фаза нашег националног пројекта била успешно окончана.

Кажете, прва фаза. А шта су наредне фазе?

Могу само да Вам кажем да је друга фаза коју тај стратешки пројекат предвиђа – враћање свих до сада одузетих надлежности Републици Српској. Нећемо ништа што нам не припада, али све што је предвиђено Дејтоном мора бити наше. О трeћој фази немогу говорити, а о четвртој сте Ви писали више пута.  Толико о томе.

Да се вратимо на Вашу алтернативну владу. Каква су Ваша искуства из тог периода, шта сте ново искусили водећи ту владу?

Много тога, заиста. Део поменуте стратегије је предвиђао и стављање у фунцију пројекта и патриотски III, НВО сектор РС. Почетна идеја „Алтернативне владе РС“ или „Српске народне владе у сенци“ била је да се асоцијативно – чврсто, легално и легитимно – повежу све патриотске НВО организације РС, како се њихови потенцијали не би исцрпљивали на питањима од мањег значаја, већ усмерили на главни стратешки циљ у том тренутку – заустављање и очување дејтонских овлашћења РС. Такву оријентацију прозападни НВО сектор и неки квислиншки медији, попут АТВ-а, као и гласила одређених политичких опција, дочекали су на нож и започели озбиљну негативну кампању. Имајући у виду њихову некоректност и традиционалну необавештеност народа, добијете лош фид-бек у јавности и циљ Вам постаје упитан! Њихов задатак и јесте био да нас увуку у бесплодне расправе и одговоре на њихове нападе, док каравани пролазе. Као алтернативна влада нисмо насели на то, већ смо се практично повукли у неку врсту ТИШИНЕ како би сво своје време и потенцијале усмерили на трансцендентално брушење СВЕТЛОСТИ својих националних идеја. За разлику од уобичајеног начина деловања влада у сенци није излазила у јавност саопштењима и предлозима, већ смо користили конспиративни начин деловања. Без превише помпе успели смо да направимо контакте и изнесемо своје ставове како легитимним страним представницима и институцијама, тако и онима чије деловање није најпознатије у јавности, али имају велики утицај на конкретна дешавања у региону. Понешто од тога што смо тада разговарали и износили препознајемо и у причи око Референдума и у подршци мондолошке борбе против ИСИЛ-а, но није још време све износити у јавност. Вреди поменути изборе 2014. Тада смо из сенке, као и мојим уласком у ПЕСП за Потпредседника, значајно допринели останку целовитости Републике Српске, јер дилетантизам неких политичара за длаку није довео до поделе РС код Брчког са несагледивим последицама.

У сваком случају, алтернативна влада, као и званична, може имати, и треба да има, јавне и тајне методе свог деловања, а део својих циљева може остварити и да се не појављује у јавности. И то ми је, као повременом госту у политичким дешавањима, био изузетно драгоцен наук из тог периода.

Др Перићу, дали нам можете рећи бар неког од Министара у Вашој тајној Алтернативној Влади?

У старту су били већином председници грађанских патриотских НВО организација РС и два Министра из иностранства Леонид Донатович Симонович-Никшич из Москве (Министар одбране), тада је био и члан Руске Думе и Марко де ла Луна са Института за нову финансијско-монетарну политику из Рима (Министар Финансија), а касније су нам се придруживали и разни експерти.

Да пређемо на садашњост и најављену идеју опозиције да формира владу у сенци. Како гледате на ту иницијативу?

Без обзира што начелно подржавам концепт алтернативних влада и мислим да он може значајно допринети квалитету политичке утакмице и истинској демократизацији друштва, крајње сам подозрив према тој намери опозиције. (Јер, то није идеја већ намера, можда и налог њихових западниих ментора). Бар док не видимо како ће та влада изгледати.

Ако та њихова алтернативна влада буде политичка, а све су прилике да ће тако бити, онда она нема никаквог смисла. Пре свега зато што долази после катастрофалног пораза опозиције на локалним изборима. Да је таква влада формирана након парламентарних и председничких избора, где је однос бирачког тела био отприлике изједначен, она би се могла сматрати логичним политичким потезом у жељи да се јаче „притисне“ власт, али формирање такве владе САДА може значити само две ствари:

• Најаву новог покушаја рушења легитимно изабране и успостављене власти и председника Додика, односно формирање нуклеуса нове „обојене револуције“ у РС, или
• Покушај избегавања политичке одговорности пред бирачима и менторима за изборни фијаско и покушај да се остане привилегован у политичком животу упркос јасној одговорности за изборни неуспех

Ни једно ни друго не доноси ништа добро српском народу у актуелном политичком тренутку. Напротив. Са друге стране, уколико би таква влада била експертска, без ових ислужених подрепаша западних амбасада, онда би она за почетак имала моје симпатије, а евентуална подршка би дошла касније, када би њихово деловање потврдило националну одговорност и компетентност. Јер ниједна власт није непогрешива, нити толико добра да не заслужује критику.

На крају, да ли бисте са свим својим искуствима које имате као професионални менаџер, власник и већ 26 година Председник успешне Компаније ВИКОМ, али и професор Универзитета (у Брчком), као и истакнути научник, учествовали у евентуалном формирању и ове алтернативне владе?

Заиста тешко питање. Са једне стране, познато је да припадам људима који се никада не мире са постојећим стањем, и увек теже да нешто унапреде. У том смислу, константно анализирам нове идеје, тражим иновативна решења, осмишљавам стратегије и планирам. Непрекидно. За разлику од већине других узимам реалне чињенице, користим мултидисциплинарну науку и искуства као и временску димензију сваке појаве и проблема. Увек радим најмање лошу варијанту, која се често касније уз временски фактор покаже као најбоља. Уосталом, тако раде светски конспиративни стратези и тако су ме научили светски Академици и професори на двогодишњим магистарским студијама ЕЦПД Универзитета за „Мир и развој“ Уједињених нација. При томе, не интересује ме власт као таква, нити ми од ње било шта треба, јер сам остварен човек у сваком смислу, материјално обезбеђен и доказан у областима које су ме интересовале. Као такав свакако би могао да неку алтернативну владу водим и усмеравам на друштвену, материјалну и националну добробит српског народа, под условом да се та влада финансира из буџета, како би била ослобођена спонзорских притисака и условљавања!

Са друге стране, ја данас немам тај ентузијазам и амбиције, нити ту енергију коју захтева један такав пројекат. А и Додик није онај из 2007. Израстао је у способног политичара и надам се доброг патриоту, који за сада држи добар курс, коме сам верујем и ја понешто допринео, тако да би се тешко из чиста мира упустио у нови изазов те врсте.

Али, ако би кола кренула низбрдо, ако би се догодила некаква национална дезорјентација, будући да ме је и тада инспирисала као мотив потреба актуелног националног тренутка, верујем да бих у случају стварне патриотске потребе, опет осетио исти зов и кренуо чак и у такав изазов.

Хвала најлепше.

Хвала и Вама и поздрав читаоцима.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина