Професор Перић о улози Ватикана у антисрпским процесима

Западни Балкан опет избија у први план као тачка хроничне европске нестабилности и слика њене неспособности да уреди проблеме унутар своје сфере интереса, а српски етнички простори поново су изложени деструктивним процесима споља које српски народ ничим није изазвао.  Најнoвији синхронизовани удар на СПЦ у Црној Гори и дејтонску позицију Републике Српске у БиХ, уз хроничне напетости у Хрватској и на Космету по ко зна који пут доказују да агресија на српски народ није престала формалним завршетком НАТО бомбардовања и да њен узрок нису ни актуелни политички режими, ни њихови конкретни потези већ дубљи, геополитички и геостратешки интереси  одређених структура светске моћи. О томе које су то структуре, који могу бити њихови циљеви и како се томе успешно супротставити причамо са Проф. др Винком Перићем, научником мултидисциплинарне оријентације у сагледавању друштвених кретања, безбедносним експертом и власником утицајних електронских медија у Републици Српској, човеком чији патриотско-иновативни пројекти трају а процене и прогнозе друштвених кретања се остварују.

Поштовани професоре, захваљујем на издвојеном времену и прилици да за ЦЕОПОМ-Истину поразговарамо о актуелном политичко-безбедносном тренутку региона и позиције српског народа у њему, након компликовања ситуације у Црној Гори и најновије одлуке Уставног суда БиХ везано за имовину Републике Српске. Да почнемо од оног основног питања које се намеће ако ствари хоћемо да шире посматрамо, а знам да их ви увек тако посматрате, да ли је временска подударност између овога у Црној Гори и одлуке Уставног суда у Босни случајна и који су јој заједнички именитељи?

Поздрав читаоцима ЦЕОПОМ-а, и хвала на позиву, уз нагласак да је ово један од ретких медија за који пристајем да говорим након мог политичког повлачења из јавности и предаје моје прве Српске напредне странке РС на Балкану, основане 1997. године. Као што Ваши читаоци претпостављам знају ја се одавно политиком не бавим активно већ о актуелним политичким процесима увек говорим у склопу ширег мондолошког сагледавања друштвених кретања која су предмет мојих научних изучавања, па отуда ставовима које износим не треба давати дневно-политичку конотацију. Имам потребу да ово истакнем јер се у пар наврата десило да се неки моји ставови истргну из контекста како би се њима манипулисало у дневно политичке сврхе.

Део људи не разуме моја предвиђања, део нема валидних имформација већ верује политичарима којима је професионални посао да манипулишу, да не кажем лажу, а део не гледа шире и уско сегментно посматра ствари и процесе те не прихватају фактор време које се у мом случају увек мора узети у обзир! Неможете ни воћку јести док је зелена!

Што се тиче одговора на Ваше питање прилично је јасно да подударност ових дешавања никако не може бити случајна и да им је заједнички именитељ њихов антисрпски карактер, а директни циљ даље „расрбљавање“ српских етничких простора чији континуитет постоји вековима. Видљиво је и ко су извршиоци, са њима би се лако. Но, право је питање ко су, у светским кулоарима моћи, стварни налогодавци онога што се сада дешава српском народу у региону? Неки истакнути наши интелектуалци склони су да, због недавне изјаве генерала Хоџиса, бившег команданта америчких копнених снага у Европи, да је СПЦ подршка руском утицају на Балкану, склони да узроке последњих дешавања траже у утицају НАТО-а или Америке. Ту Хоџисову изјаву свакако не треба занемарити, али ако у помоћ призовемо Историју, древну учитељицу Живота, а ја ћу као почасни доктор историјских наука Института за националну историју из Њујорка свакако то учинити, онда лако дођемо до тога да је тај механизам „расрбљавања“, који се сада тако очито примењује у региону, заправо успостављен много пре него што је НАТО уопште настао, и да има свој историјски континуитет, само што се попут реке понорнице он некад види, а некада не. Па, запитајмо се, онда, која то сила, много старија и утицајнија од НАТО-а, која обједињује многе управљачке механизме савременог света и која се већ вековима бори против православља и православних народа и стоји иза ових антисрпских процеса?

Одговор може бити само један – Ватикан! Они којих се треба чувати и кад дарове носе, који се некад виде, некад не, али увек делују и никада не одустају од максиме свог главног реда (језуита) да „циљ оправдава средство“, очито сматрају да је сада време да из сенке континуирано крену у офанзиву. И ако у том Светлу поставимо ствари онда нам много тога постаје јасније и у Црној Гори, и у БиХ, али и у Хрватској која транзицију председничке власти доживљава у једној чудној анти-масонској хистерији.

Е, сад, професоре Перићу, одговор јесте јасан и темељан, али неминовно отвара низ других јако занимљивих питања. Да прво појаснимо мало ово о „извршиоцима“. У оба случаја ради се о правним актима која су у наизглед легалном поступку донеле одговарајуће државне инститиције. У Црној Гори спорни „Закон о слободи вероисповести“ донела је Скупштина, а у БиХ је Уставни суд донео одлуку којом се забрањује  уписивање својине над пољопривредним земљиштем на Републику Српску. Дакле, практично су „извршиоци“ државне институције које су деловале у оквиру успостављених правних система. Шта се томе може формално-правно приговорити, с обзиром на садржај?

Много тога, верујте. Чак и да не полазимо од познате чињенице да легалност и легитимност некада могу бити међусобно супростављене категорије, у ова два случаја имамо кршење оба ова принципа. Почећу од неспорне чињенице да су и Црна Гора и БиХ државе ограниченог суверенитета, прва чланством у НАТО, друга самом природом Дејтонског споразума, с тим да је ова прва под влашћу једног корумпираног аутократског режима који је већ пуне две деценије очигледно уцењен на потпуно вазалство у међународним односима, а ова друга представља експерименталну територију за утврђивање глобалистичких механизама за управљање народима и територијама. Ни једна ни друга као такве не поседују никакав државни ауторитет и јасно је како им је доношење ових „правних“ аката баш у овом тренутку наложено. И то мора изазвати велику сумњу.

Са друге стране, спорни Закон у Црној Гори изгласан је тако што су на дан гласања хапшени опозициони посланици који су били против Закона и који су указивали на његову јасну супротност са Уставом Црне Горе у мноштву детаља. То не може бити чак ни формално легално и легитимно, без обзира на неспорну скупштинску већину која је Закон изгласала. Јер, таква већина може изгласати да се, рецимо, Сунце окреће око Земље и шта ћемо с тим? Ту имамо и неспорну чињеницу да Закон сужава права СПЦ која она сада остварује, што је неспојиво са духом европског законодавства. Могу се дати већа права, не могу се сузити постојећа. И много тога још.

У Босни имамо ситуацију да се по ко зна који пут одлуке на штету Српске доносе на бази гласова страних судија у Уставном суду, чији гласови уз помоћ муслиманских прегласају српске и хрватске. Њихова очита наклоност муслиманском фактору не би била ништа спорно само по себи да није чињенице да је њихов мандат по Дејтонском споразуму требало да траје свега 5 година, а они делују већ 25 на бази вандејтонских механизама. А како би апсурдност онога што су сада изгласали приказао Вашим посетиоцима навешћу пример дистрихта Брчко на чијем  универзитету радим као професор, па познајем ситуацију.  Брчко је због свог логистичког значаја за све стране у Босни својевремено добило статус дистрихта, односно територије практично независне од оба ентитета, што га заправо чини својеврсним „мини-ентитетом“ који има свој „правни систем“. Сво пољопривредно земљиште дистрихта је уписано на Брчко.

Такође, у Закону о пољопривредном земљишту Федерације (ФБиХ) из 2009. године, а за који су гласали посланици СДА, исто стоји одредба да је Федерација та која одлучује како ће располагати пољопривредним земљиштем.

Најзад, ОХР је 2010. године донео одлуку о попису државне имовине у и изван БиХ, којом као државна имовина БиХ није пописано пољопривредно земљиште на које се односе измене Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске. Зашто? И зашто се и како баш сада, прегласавањем, гласовима странаца утврђује да то јесте имовина БиХ?

У том смислу је моја тврдња да су државне институције у оба случаја само „извршиоци“ и да се то лако препознаје.

Зашто верујете да се овде ради пре свега о деловању Ватикана, а не о специјалној операцији НАТО-а или енглеских тајних служби против Срба као „малих Руса“?

Па, одмах да кажем да прво не искључује друго као и да није немогућа синергија сва три елемента која сте поменули. Но, Срби као народ морају једном заувек научити да су по њихове националне, па ако хоћете и животне интересе језуитски генерали много већа претња од НАТО генерала, просто зато што су на вишем нивоу светске моћи. Уосталом, међу НАТО генералима имате доста Језуита који главна наређења не добијају у Бриселу, већ у Ватикану. А чланови тог реда седе и у оним структурама које одлучују о томе како ће се дизати руке страних судија у Уставном суду БиХ.

Али, хајде да се мало вратимо Ватикану, односно његовом месту у „дубокој држави“, будући да он поседује неизрециву снагу и неизрециву финансијску моћ, коју је стекао отимајући током историје непроцењиве вредности других народа у свету и његовом миленијском настојању да потисне православље у југоисточној Европи и не дозволи његов излаз на источнојадранско приморје.

Да не идемо даље у историју подсетимо се само најдиректније улоге коју је Ватикан имао у разбијању све три Југославије, а ускоро када се отворе архиви, барем делимично ће те сазнати какви су били односи и са Хитлером итд. У том смислу можемо посматрати и читав пројекат тзв. „независне Црне Горе“ и подсетити се звоњаве са римокатоличких цркава након референдумске крађе 2006. године. У Црној Гори се не ради само о једном Закону који је донет тек тако, већ о Закону који отвара простор за стварање нове државне цркве која треба да у првом кораку оспе и подрије снагу постојеће, а у наредном да је потпуно истисне. Потпис Свете столице ту је очигледан.

Ситуација у БиХ је знатно сложенија и замршенија с обзиром на „трећу страну“, али нема дилема да се жели јасно ослабити српски фактор и да јака и стабилна република Српска смета Ватикану баш колико би му сметало и да је уопште нема.

Овде бих додао свакако и пројекат стварања украјинске православне цркве из октобра 2018. године који има пуно сличности са овим што се сада дешава у Црној Гори, а где је печат Ватикана такође очигледан. Ватикан је свуда где има своју сферу интереса, а у српским земљама је има итекако.

Уосталом, како би Ви протумачили одевање наше председнице на недавном пријему код Папе, где је била са председником Додиком? И, уопште, која је конотација њеног боравка тамо, јер председник Додик је био у својству председавајућег Председништва БиХ?

Па, не бих се баш фокусирао на боју и облачење. Ако председница није у жалости, црна боја може значити било шта. Црно је, рецимо, боја усташтва, али и боја скромности у православљу. Али, њена аудијенција код Папе свакако нешто говори, и о политици Ватикана и о њеној политици. Јер, нема сумње да је чињеница да Република Српска има свога дипломату у Ватикану а нема у доста других пријатељских земаља, нешто говори. Не мислим да је то лоше, али је свакако занимљиво. Но, хајдемо даље.

Утицај Ватикана видите и у последњим аферама везаним за смену државног тужиоца у Хрватској због чланства у масонској ложи „Велики Оријент Хрватске“. Шта се заправо тамо дешавало, јер колико ми је познато „Велики оријент Хрватске“ је ложа чији су бројност и утицај рапидно расли последњих пар година у сваком смислу, а Ви сте колико се сећам својевремено били на оснивању ове Ложе и уношењу Светла тој обједијенцији, као Масон највишег  степена – SOVEREIGN GRAND INSPECTOR GENERAL – 33^о ,

Добро Вам је познато. И управо начин на који су се неки истакнути чланови ове ложе нашли у центру медијске афере указује на то колики је утицај Ватикана на званичну хрватску политику, јер познато је да Ватикан у масонској Светлости види непомирљивог непријатеља свом утицају.

Дакле, тројица новинара недељника „7Дневно“ покушала су да уцене угледног офталмолога Никицу Габрића, оснивача и директора Специјалне болнице за офталмологију „Светлост“, припадника ложе „Велики Оријент Хрватске“, тражећи од њега 27.000 евра како не би објавили фотографије на којима се види његово учешће у масонској церемонији. Он је то одбио и они су те фотографије објавили као део серије текстова у којима су га назвали шефом масонске ложе.

Када је он случај пријавио властима уместо истраге о виновницима дела уцене у први план је изашла информација да је државни тужилац Хрватске господин Дражен Јеленић такође масон и против њега је отпочела страховита медијска хајка која је у потпуности потиснула чињеницу да је један посве други човек био жртва медијске мафије. Огласило се прво министар правде, а затим и председник владе са ултиматумом Јеленићу да поднесе оставку како га не би разрешили. Малтене је испало како је у Хрватској  већи грех бити масон него уцењивати људе. За мене ово је јасан пример колико Ватикан утиче на актуелну хрватску политику, чак и кадровски, а део те политике је и забрињавајући положај Срба у Хрватској у сваком смислу.

Шта мислите да је разлог да се на неки начин српско питање актуелизује као извор регионалне нестабилности управо сада, без обзира да ли иза тога стоји Ватикан или неко други?

Па, мада знам да се нећете сложити са мном, за мене ту нема никакве дилеме, поготово што се ради о човеку који реализује идеје за које сам се залагао, као један од првих напредњака на Балкану. Дакле, разлог је успешна национална политика коју је председник Вучић водио последњих година и која је стрпљиво и паметно амортизовала притиске којима смо били изложени и ојачала положај српског народа у региону. Иако понекад није изгледало тако, Вучић је вукао најбоље могуће, или најмање лоше потезе у историјском цајтноту у коме се нашао српски народ. Да ли сте пре 10 година могли веровати да ће Србија имати 14 оперативних ловаца класе 4++, да ће њен ваздушни простор бранити најсавременији противваздушни систем кратког домета на свету и да ће све то бити набављено од Русије? Да ли сте могли помислити да ће отпочети процес повлачења признања Косова, а да ће српски политички лидери у БиХ почети јавно да износе моје, већ давно изречене идеје, да је процес присаједињења Републике Српске са Србијом неминован? Ја сам ту идеју јавно изрекао и 2014. год на Скупштини Проналазача Србије у Београду. У осталом погледајте:

Па, ипак, упркос свему Вучић се напада не само од прозападне опозиције и НВО који заправо раде свој плаћенички посао, већ и од дела оних тврдоглавих који себе сматрају патриотама. То понекад поприма крајње ирационалне размере. Узећу за пример Вас и Ваш портал који се увек веома критички односи према Вучићевим потезима. Рецимо, за Вас је познато да сте проруски и панславистички оријентисани и то је у реду. Много пута сте написали како је јачање веза са Русијом примарни стратешки интерес српског народа. Ви сте написали! И гле чуда! Данас  када имамо чињеницу да однос Русије према Србији није био бољи од времена Романових и да све један руски званичник, од Лаврова до Путина, истиче како је за то заслужан превасходно Вучић, Ви га нападате, упркос томе! Зашто, човече?

Пустите мене, ово је ваш интервју, професоре. Да не уважавамо оно што радите и говорите не бисмо сада причали с Вама. Све што сте рекли биће, као и увек, аутентично пренето, јер ЦЕОПОМ Истина нема ништа против ниједног мишљења о Вучићу, али ипак има своје. А на питање „зашто“ одговорићу Вам када ме позовете као госта на Вашој Виком телевизији.

Договорено. Желео сам само да истакнем апсурдност напада на Вучића за оно што несумњиво и надљудским напорима добро ради. Наравно, да бисте нешто добили нешто морате и дати, да бисте негде стигли морате прво кренути, да бисте неког престигли некад морате користити пречице. Са те стране председник је урадио и ради сјајан политички и национални посао упркос дилетентизму и неразумевању неких људи којима га окружују. Мислите ли да му је било лако да издржи оно понижење у Паризу приликом прославе завршетка Великог рата, и да затим онако величанствено угости Макрона у Београду?.  Али, Макрон је од тада према Србији други човек! То је мудрост и величина патриоте и државника. Подсетићу вас на великог Милоша Обреновића и начина како је српску државу узео од Турака

Генерално, Вучић је успео да збуни наше стратешке непријатеље и добије време да направи много тога, пре него су схватили да им заправо Србију извлачи из канџи у коју су је претходни поданичко-издајнички, политичко-интересни жутокљунци добровољно предали, рачунајући и Косово!

То, свакако, није могло трајати вечно и они сада узвраћају, свесни да су изгубили драгоцено време у коме се Србија поново подигла. Отуда журба и отварање свих фронтова који се према српском народу могу отворити. Али, као што видимо, пре свега захваљујући Председнику Вучићу и његовом тиму, српски народ на то одговара на прави начин, далеко спремнији на све изазове него пре пар година. Да и не говоримо да је само пре две деценије све било у рушевинама, а земља у потпуном хаосу практично предата петооктобарским колабораторима, квислинзима и намесништву.

Каква ће улога Ватикана у односу на „српски фактор“ бити даље, с обзиром на убрзано мењање геополитичких снага у свету?

Борба Ватикана против православља је њихова стратешка ствар и неће стати никада, али ја им не предвиђам светлу будућност и верујем да су ово времена њихових последњих трзаја. Ових дана се отварају њихове архиве, па ћемо видети шта ћемо све пронаћи тамо, и шта ће нам то рећи о њиховој улози у многим битним догађајима који су одредили судбину света каквог га данас знамо.

Но, како год окренемо, мислим да ствари теку тако да ће они у релативно скором времену морати да се суоче са озбиљним унутрашњим реформама, да не кажем најблаже речено демократизацијом, јер мало рогобатно звучи за религијску државу. Они су уз Иран једина верска држава на свету и као такви неће моћи остати ван светских процеса који су Иран већ захватили и мислим да је сада већ јасно и птицама да Ислам неће моћи да оствари свој циљ, а то је да влада целокупним човечанством. О чему Милован Дрецун, као политички аналитичар и моја маленкост као Доктор безбедности путем ВИКОМ ТВ, документарно емитујемо већ 10 година. Други односи, други приоритети, други принципи, па ако хоћете и друге енергије данас владају светом и Ватикан ће се морати суочити с тим, посебно са чињеницом да је однос узрока и последице универзални закон коме нико не може измаћи, ни појединац, ни институција.

Ових дана у Црној Гори и широм српских земаља чују се позиви на јединство српског народа, а солидарност са „Одбраном светиња“ пренела се на цело српство од Косова до Америке и Аустралије. Дакле, дешава се управо оно што Ви већ годинама промовишете кроз Ваш пројекат „Српски пијемонт – Западни Балкан“, јачање српско-српских веза. Да ли сте срећни што видите да се Ваша визија остварује?

Не могу рећи да сам срећан, јер напад на српство није весео мотив, али могу рећи да сам веома задовољан што ствари иду баш у том смеру, на шта евидентно покретачи ових анти-српских активности нису рачунали. Очито нису читали великог Његоша да „Удар нађе искру у камену“, јер су они постали катализатор Српског јединства, хомогенизације, саборности, јединства, уједињења ка свеукупном заједништву и чврсто повезивање једног дана у једну Српску светску државу по угледу на Америку и ускоро Енглеску, Израел, Русију, Кину.  

Ако су мој рад и све што смо у оквиру Српског пијемонта – Западни Балкан учинили, рачунајући и више међународних научних конференција, макар донекле допринели таквом следу догађаја имам разлога да будем не само задовољан већ и поносан.

Будући да у свом сагледавању друштвених кретања користим научну методологију и мултидисциплинарни приступ који често апстрахује дневно политичке импликације одређених процеса и појава, а обични људи их углавном доживљавају на тај начин, често сам несхваћен и критикован за предвиђања која се на крају остваре, посебно када указујем на неке негативне тенденције. Научио сам да живим с тим.

Но, пројекат Српски пијемонт – Западни Балкан је заправо мапа могућег српског пута за опстанак и развој српског народа и нације, након трагедије која нас је задесила крвавим разбијањем Југославије у којој су, без обзира што јој се имало много тога приговорити, Срби живели у једној држави. Дух јединства српског народа, без обзира на ком простору битише, који промовише Српски пијемонт предуслов је онога на шта као народ имамо пуно право – да живимо у једној држави, бар у оним српским земљама које се наслањају једна на другу. И тај дух јединства сада се појавио кроз тај слоган „Одбрана светиња“. То је оно на шта покретачи удара на српство у Црној Гори и БиХ свакако нису рачунали. На српској цркви, српској политици и на нама, српским интелектуалцима, је да ту перцепцију значаја српског јединства артикулишемо и усмеримо ка правим националним циљевима. Српски пијемонт – Западни Балкан на коме са својим пријатељима и сарадницама радим годинама нуди могући концепт и на неки начин је ово што се сада дешава у српским земљама једна од визија тог пројекта.

Из неких извора информисан сам да сте се придружили иницијативи за формирање Светске српске нације коју је група српских интелектуалаца објавила на Спасовдан 2019. У Манастиру Жича. Колико је то тачно и шта заправо мислите о тој идеји?

Не може се рећи да сам се придружио, али свакако сам подржао ту идеју, као што подржавам сваку здраву патриотску идеју. Да се одмах разумемо, та идеја није ништа посебно ново, сличне иницијативе појављивале су се и раније, али никада довољно артикулисано на начин да могу бити квалитетно реализоване, посебно после Обреновића. Уосталом и пројекат Српски пијемонт помиње српску нацију као природног носиоца националне идеје.

Чини ми се да ни ова иницијатива није довољно озбиљно заокружена у смислу реализације идеје и не бих волео да све остане на промоцији групе људи на нивоу националних портала. Зато сам причао са некима од њих, дао низ конкретних идеја и понудио помоћ у научној верификацији ове идеје као првом кораку њене реализације. Решио сам и да напишем један научни рад на ту тему, како би се смисао и значај идеје приближили стручној, али и најширој јавности, која често не прави разлику између народа и нације.

У праву сте. Шта заправо апострофира идеја „светске српске нације“ и чиме она може помоћи реализацију националних циљева?

Па, мислим да су носиоци ове идеје превасходно мислили на конституисање нације по узору на велике народе који су се конституисали као светске нације попут Американаца,  а мислим ускоро и Енглеза, Израелаца, итд. Не мислите ваљда да су Британци изашли из ЕУ без великог разлога и већег циља? Уосталом у историји знамо и за једну од најстаријих Конституција једног народа и нације која се успоставила под планином Синај, (1400 година прије Христа). А да не годорим сада шта је прије 800 година урадио Свети Сава, ваљда сваки Србин треба то да зна?  Неко ће рећи да је то претенциозно, неко да је старомодно, међутим постоје реални елементи на којима би се тако нешто могло учинити. Не заборавимо да Енглеза, када су почели размишљати у смислу национа није било много више него Срба, а погледајте данас.

Без обзира што је историјски развитак Срба имао своје специфичности у односу на западноевропске народе, можемо закључити да Срби имају све компоненте (управо по западноевропским стандардима) које поседује нација. Имају свој историјски континуитет, своју историјску мисију, давно изграђену државну свест, као и реализацију озбиљне државе која је у више наврата била интегрални део система европских држава. Дакле, имају све елементе да буду „суверена нација“ онако како је у свом делу „Дијалог прошлости исадашњости“ дефинише наш прослављениисторичар Милорад Екмечић („суверена нација је стварана несвесним социјалним процесима који су трајали више векова”).

Српски народ је константно тежио да оствари своју српски државу где би се реализовала аутентична српска нација састављена од свих Срба расутих на Балкану, но из геостратешких интереса неких великих сила и верских конфесија, које имају територијалне или верске претензије на те просторе Срби се још увек нису остварили као реализовани национ, мада су у више наврата били близу том циљу. Стварање Југославије под Карађорђевићима био је идеална прилика да се српска нација  заокружи и конституише на прави начин, али нажалост српска политичка и интелектуална елита тада су исувише националне енергије трошили на апстрактну идеју југословенства. Последице тога трпимо и данас.

Значај идеје конституисања светске српске нације данас превасходно видим у отварању простора за реализацију идеје свесрпског јединства и супростављању реализацији пројекта стварања „синтетичких нација“ из нуклеуса српског народа, који се већ дуго користи као механизам за разбијање јединства српског националног бића.

Једноставно, као кад купите бољи, удобнији и бржи ауто.

Шта је, по Вама, та посебност која би Србе као светску нацију разликовала од других, шта би био њен спецификум?

Па, овако, хајде да прво набројимо. У српску националну парадигму улази православно Хришћанство (Светосавље), словенско, српско, порекло, држава по монархијском узору, језик, свест о историјском континууму у чијем се средишту налази тзв „Kосовски мит“ и свест о својим етничким просторима (тзв. „српским земљама“).

Историја нам показује да је најважнија одредница српске националне парадигме заправо православна вера и зато је управо овај сегмент највише и најконстантније нападан. Губљењем православља делови српског становништва увек су прелазили у несрпске или антисрпске етничке заједнице или синтетичке нације. И ето Вам одговора на оно што имамо у Црној Гори!

Такође, ту је и национална свест о држави по монархијском узору, која се без обзира на комунистички експеримент и покушај утеривања сурогат-демократије по западним моделима у нашем народу одржала као вера у јаке лидере. Српски народ ће, чак и кад им највише гунђа, увек радије кренути за лидерима попут Милошевића, Караџића или, данас, Вучића који газе чврсто путем који су кренули, него неодлучним и млаким вођама, и то је та несвесна потреба за монархом као врховним вођом која долази из колективне националне свести. Можда данас и није идеалан тренутак за враћање класичне монархије, али Србима као нацији свакако треба јак владар који ће нас гурати напред. И ова Вучићева ера то показује.

Веома важну улогу у профилисању националне парадигме играју културне вредности једног народа и његов научни потенцијал. У том смислу, Српски народ поседује и оформљене културне обрасце и доказани допринос светској културној и научној баштини, па и по тој основи има пуно право да крене у процес конституисања своје нације.

Захваљујем на квалитетним појашњењима, јер морам признати да када сам слушао један видео у коме Парошки објашњава ову идеју ништа нисам разумео. Но, ја бих Вас питао нешто што је у овом тренутку јако битно, а на неки начин је у сенци догађаја у Црној Гори и БиХ, а то је поновни појачани прилив миграната на ове просторе. У којој мери то представља претњу за ове просторе?

Представља претњу не само за ове просторе већ за целу европску хришћанску цивилизацију. О томе сам писао у свом научном раду „Морбидитет нација као последица екодевастације и пада наталитета“ којим је отворен 17. Међународни научни скуп СQМ од 23 до 25 септембра 2013. у Тивту.

Дакле, знатно пре појаве тзв. „мигрантске кризе“. У том раду подсетио сам на чувену изјаву Моамера ел Гадафија: „Постоје знаци да ће Алах дати победу Ислама у Европи без мачева, без оружја и без освајања. Нама не требају терористи, не требају нам бомбаши самоубице. Преко 50 милиона Муслимана учиниће Европу муслиманским континентом за неколико деценија“.

Да ово допуним са пар свежих података. Према истраживањима које је објавио вашингтонски Pew Research Centar крајем 2015. број муслимана у Европи износио је 25,8 милиона што је за 32% више од броја из 2010. године када их је на истом простору живело 19,5 милиона. За исто време број хришћана због негативног природног прираштаја (више умрлих него рођених) у Европи се смањио за чак 5,6 милиона. Кад на ове цифре додате мигрантски прилив и његову мултипликацију природним прираштајем јасна је намера оних који стоје иза овог пројекта.

Што се нас тиче мислим да су наше вође на Балкану ипак препознали праву опасност и да већ има одређену стратегију за приступ овој најезди. Једино нисам сигуран да су наши БиХ политичари, способни, стручни или да имају интереса, да искористе ту ситуацију и те људе искористе у нашу вишеструку корист и вредност, како ће то, видећете, урадити неке западне земље. Већини наших политичара је битно само да воде рачуна о себи, гласовима на избору и својој фотељи? Имам лични еклатантни пример и документе о небризи за будућност Републике српске, садашње Председнице Републике Српске, из времена кад је била Председник Владе РС. Но, то свакако није сада тема, нити је она једина, нити превише важна, без обзира на тренутну позицију коју заузима.

Нисмо дотакли Косово, а свакако се и тамо дешавају занимљиви процеси. Како на то гледате у оквиру општих дешавања у региону, рачунајући и муслимански фактор, утицај Ватикана и геостратешке интересе Русије и Запада?

Па, Косово јесте тачка где се заиста преламају бројни интереси, од оних материјалних заснованих на његовом рудном богатству и коридорима дроге, до геополитичких и геостатешких. Становништво тамо јесте претежно муслиманско, али не заборавимо да се тамо налази катедрала „Мајке Терезе“, највећа католичка богомоља на Балкану, изграђена након покушаја отимања ове српске територије од матице. То није случајно и немојте да Вас заварава то што Ватикан није службено признао Косово као државу. Тачи је редовно приман на аудијенције код Папе, као да односи постоје. Дакле, ватиканска прича о српским земљама свакако укључује и Косово, но желим рећи да имам пуно поверење у Вучићеву политику на том простору и сигуран сам да ће успети, уз помоћ братске нам Русије, да оствари најмање лош сценарио, јер добар тешко да постоји.

Поштовани професоре, захваљујем на исцрпним одговорима, којима смо сигурно понешто разјаснили о актуелним политичким процесима на Западном Балкану. Живели!

Било ми је задовољство. Поздрав Вашим цењеним читаоцима!

---

Извор: ЦЕОПОМ Истина