Да ли је распеће „страшан доказ“ Христове божанске природе ? Какав доказ о људској природи носи у себи чин Исусовог распећа? Да ли су Христове присталице стале на његову страну због чисте вере или због необјашњиве човекове природе да стане на страну недужног и у тој ситуацији немоћног?
Са друге стране, да ли је опроштај „страшан доказ“ Христове божанске природе?
Следеће питање које се поставља – да ли је опроштај казна или награда за човечанство?
Дубоко сам убеђена да у самом чину распећа на би било ничег спектакуларног да окупљена маса није пљувала, мучила и понижавала распетог. Највећи доказ Христове божанске природе непорециво је садржан у следећој реченици: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“.
Христос је опростио своје страдање и своју смрт. Али да ли би Христос опростио да су на Голготи страдале његове присталице, следбеници и обични грађани?
На ово питање хришћанство не даје одговор. Оваква питања је опасно и постављати. Рађају сумњу. А сумња често рађа ново разочарење.
Све у свему, идеја постојања Бога свакако јесте највећа људска идеја. Али идеја човека, са друге стране, јесте највећа божја идеја. Како је то истакао Берђајев: „Човек мора да постане Бог и да се обоготвори, али он то не може учинити само преко Богочовека, и у Богочовечанству. Богочовечанство претпоставља стваралачку активност човека“.
Да би се говорило о „стваралачкој активности човека“, пре тога се треба позабавити питањем духа.
Дух, сам по себи, подразумева неограничену слободу, независну од друштвених оквира, али и независну од природе. Дух, ванпросторни и ванвременски, подразумева и смисао, целовитост, вредност, љубав, стваралаштво. Кроз дух се изграђује свест. Личност.
Убица духа српског народа дефинитивно је комунизам. Над српским народом је извршен такав један масовни злочин раван геноциду.
Уколико се један народ убије у појам, а то значи суштински, уколико се доведе у питање његов идентитет и уколико се у њему убије највећа вредност, а то је слобода, онда реч геноцид није претешка.
Као последицу тога данас имамо управо де фацто признање независне државе „Косова“ и готово нему реакцију српског народа. С тим у вези, враћам се на питање с почетка текста: „Да ли би Христос опростио да су на брду Голготи страдале његове присталице, следбеници и обични грађани?” Да ли би тада изустио божанску мисао „Боже, опрости им, јер не знају шта чине?”
Такву речиницу дефинитивно је могао изрећи само Бог. Али да ли би била изречена да се тада десило масовно страдање невиних грађана? То страдање не мора бити само мучење, распеће, убијање. Ништа мање страдање је убијање духа у једном народу. Напротив. Само је једна разлика. Агонија дуже траје.
Агонија српског народа и дан данас траје.
Да се, којим случајем, пре две године догодио „бриселски споразум” и са њим индиректно признање независног Косова, у Србији би неминовно избила побуна, ако не и револуција.
А онда се поставља логично питање. Шта се то догодило са српским народом у једном кратком временском периоду?
Да ли је Србија постала нихилистичка држава, где се ради и говори оно што се не мисли, где је апсурд реалност, и то позитивна реалност?
Сада сам дефинитивно убеђена и поуздано знам да је у реченици „историја се понавља” садржана једна велика и опасна лаж, обмана и заблуда, далекосежне снаге и моћи. Та заблуда даје право на грешку. Што је још опасније, оправдава грешку. Та заблуда понижава један народ до те мере да се разоткрива сурова истина да ништа из своје историје није научено нити су икакве поуке извучене.
Најопасније је што та заблуда носи у себи и наду.
Јадна је та нада у којој се бијемо старим батинама.
Генерацијама српског народа уназад патња је постала егзистенција, а жртва подвиг. У таквом стању духа – мазохизму, самосажаљењу, грбављењу, робовању и пузању – није ни могуће очекивати неки стваралачки чин.
“Људи се неће променити, нико их неће преобразити. Не вреди се мучити узалуд. То је њихов Закон. Ко је јак и силан умом, тај им је господар. Ко се много усуди, ко много сме, тај је за њих у праву. Ко на нешто велико може пљунути, тај им је законодавац. А ко се највише усуди, ко највише сме; тај је од свих већма у праву… Власт се даје само ономе ко се усуди да се сагне да је узме. Ту има једно само. Треба само смети”. Тако је писао Достојевски у роману Злочин и казна.
Представници Владе Србије су се усудили. Усудили су се да се сагну до црне земље. Усудили су се и да узму власт, али су се усудили и да пљуну на нешто велико и свето. Усудили су се да бриселским споразумом убију српску државност на Косову и Метохији зарад могућег добијања датума за почетак преговора са ЕУ, у коју је недавно одбио да приступи чак и Исланд, са његових једва 350.000 становника.
Представници Владе Србије су се све усудили.
Усудили су се да нам лаж пласирају као истину, да лукавство – које је одлика неспособних, неинтелигентних и кварних људи – представе као мудрост и да лицемерје према сопственом народу прикажу као никад веће уживање поверења једне владе међу грађанима.
То поверење је толиких размера да се планира реконструкција Владе. Какав парадокс! Каква гротеска!
Владајућим странкама расте рејтинг. Логично би било онда да су грађани задовољни резултатима рада Владе. Поставља се питање: Чему реконструкција?
И поред афера са кукурузом, премијером, млеком и афлатоксином, Мркоњићем и Аном Бекутом, лековима, украденим тестовима за пријемни испит… Чему реконструкција. Грађани су задовољни.
Највећи резултат мегатрендоване Србије свакако јесте разликовање семафорског светла. Срећа па немамо далтонисте у Влади, па се зелено светло које нам је дала ЕУ, баш на Видовдан, јасно види.
Дефинитивно је апсурд искључиви чин мишљења. Како би то рекао Радоје Домановић: „Мишљење нарушава срећу”.
Али Србима и даље остаје само ракија за сваки бол и за сваки гнев. Гурнути проблеме под тепих и учинити их моћнијим. Какав стваралачки чин, зар не?
Завршила бих цитатом из дела Смисао Историје Н. А. Берђајева:
„Воља за чудом ослабила је и почела сасвим да се гаси на врхунцу цивилизације. Хришћани епохе цивилизације продужавају још да исповедају млаку веру у прошла чуда, али чуда више не очекују, немајући верујуће воље за чудом преображаја живота”.
Оставите коментар на Прометеји наде или шта је убило Србију
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.