Prometeji nade ili šta je ubilo Srbiju

Da li je raspeće „strašan dokaz“ Hristove božanske prirode ? Kakav dokaz o ljudskoj prirodi nosi u sebi čin Isusovog raspeća? Da li su Hristove pristalice stale na njegovu stranu zbog čiste vere ili zbog neobjašnjive čovekove prirode da stane na stranu nedužnog i u toj situaciji nemoćnog?

Sa druge strane, da li je oproštaj „strašan dokaz“ Hristove božanske prirode?

Sledeće pitanje koje se postavlja – da li je oproštaj kazna ili nagrada za čovečanstvo?

Duboko sam ubeđena da u samom činu raspeća na bi bilo ničeg spektakularnog da okupljena masa nije pljuvala, mučila i ponižavala raspetog. Najveći dokaz Hristove božanske prirode neporecivo je sadržan u sledećoj rečenici: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“.

Hristos je oprostio svoje stradanje i svoju smrt. Ali da li bi Hristos oprostio da su na Golgoti stradale njegove pristalice, sledbenici i obični građani?

Na ovo pitanje hrišćanstvo ne daje odgovor. Ovakva pitanja je opasno i postavljati. Rađaju sumnju. A sumnja često rađa novo razočarenje.

Sve u svemu, ideja postojanja Boga svakako jeste najveća ljudska ideja. Ali ideja čoveka, sa druge strane, jeste najveća božja ideja. Kako je to istakao Berđajev: „Čovek mora da postane Bog i da se obogotvori, ali on to ne može učiniti samo preko Bogočoveka, i u Bogočovečanstvu. Bogočovečanstvo pretpostavlja stvaralačku aktivnost čoveka“.

Da bi se govorilo o „stvaralačkoj aktivnosti čoveka“, pre toga se treba pozabaviti pitanjem duha.

Duh, sam po sebi, podrazumeva neograničenu slobodu, nezavisnu od društvenih okvira, ali i nezavisnu od prirode. Duh, vanprostorni i vanvremenski, podrazumeva i smisao, celovitost, vrednost, ljubav, stvaralaštvo. Kroz duh se izgrađuje svest. Ličnost.

Ubica duha srpskog naroda definitivno je komunizam. Nad srpskim narodom je izvršen takav jedan masovni zločin ravan genocidu.

Ukoliko se jedan narod ubije u pojam, a to znači suštinski, ukoliko se dovede u pitanje njegov identitet i ukoliko se u njemu ubije najveća vrednost, a to je sloboda, onda reč genocid nije preteška.

Kao posledicu toga danas imamo upravo de facto priznanje nezavisne države „Kosova“ i gotovo nemu reakciju srpskog naroda. S tim u vezi, vraćam se na pitanje s početka teksta: „Da li bi Hristos oprostio da su na brdu Golgoti stradale njegove pristalice, sledbenici i obični građani?” Da li bi tada izustio božansku misao „Bože, oprosti im, jer ne znaju šta čine?”

Takvu rečinicu definitivno je mogao izreći samo Bog. Ali da li bi bila izrečena da se tada desilo masovno stradanje nevinih građana? To stradanje ne mora biti samo mučenje, raspeće, ubijanje. Ništa manje stradanje je ubijanje duha u jednom narodu. Naprotiv. Samo je jedna razlika. Agonija duže traje.

Agonija srpskog naroda i dan danas traje.

Da se, kojim slučajem, pre dve godine dogodio „briselski sporazum” i sa njim indirektno priznanje nezavisnog Kosova, u Srbiji bi neminovno izbila pobuna, ako ne i revolucija.

A onda se postavlja logično pitanje. Šta se to dogodilo sa srpskim narodom u jednom kratkom vremenskom periodu?

Da li je Srbija postala nihilistička država, gde se radi i govori ono što se ne misli, gde je apsurd realnost, i to pozitivna realnost?

Sada sam definitivno ubeđena i pouzdano znam da je u rečenici „istorija se ponavlja” sadržana jedna velika i opasna laž, obmana i zabluda, dalekosežne snage i moći. Ta zabluda daje pravo na grešku. Što je još opasnije, opravdava grešku. Ta zabluda ponižava jedan narod do te mere da se razotkriva surova istina da ništa iz svoje istorije nije naučeno niti su ikakve pouke izvučene.

Najopasnije je što ta zabluda nosi u sebi i nadu.

Jadna je ta nada u kojoj se bijemo starim batinama.

Generacijama srpskog naroda unazad patnja je postala egzistencija, a žrtva podvig. U takvom stanju duha – mazohizmu, samosažaljenju, grbavljenju, robovanju i puzanju – nije ni moguće očekivati neki stvaralački čin.

“Ljudi se neće promeniti, niko ih neće preobraziti. Ne vredi se mučiti uzalud. To je njihov Zakon. Ko je jak i silan umom, taj im je gospodar. Ko se mnogo usudi, ko mnogo sme, taj je za njih u pravu. Ko na nešto veliko može pljunuti, taj im je zakonodavac. A ko se najviše usudi, ko najviše sme; taj je od svih većma u pravu… Vlast se daje samo onome ko se usudi da se sagne da je uzme. Tu ima jedno samo. Treba samo smeti”. Tako je pisao Dostojevski u romanu Zločin i kazna.

Predstavnici Vlade Srbije su se usudili. Usudili su se da se sagnu do crne zemlje. Usudili su se i da uzmu vlast, ali su se usudili i da pljunu na nešto veliko i sveto. Usudili su se da briselskim sporazumom ubiju srpsku državnost na Kosovu i Metohiji zarad mogućeg dobijanja datuma za početak pregovora sa EU, u koju je nedavno odbio da pristupi čak i Island, sa njegovih jedva 350.000 stanovnika.

Predstavnici Vlade Srbije su se sve usudili.

Usudili su se da nam laž plasiraju kao istinu, da lukavstvo – koje je odlika nesposobnih, neinteligentnih i kvarnih ljudi – predstave kao mudrost i da licemerje prema sopstvenom narodu prikažu kao nikad veće uživanje poverenja jedne vlade među građanima.

To poverenje je tolikih razmera da se planira rekonstrukcija Vlade. Kakav paradoks! Kakva groteska!

Vladajućim strankama raste rejting. Logično bi bilo onda da su građani zadovoljni rezultatima rada Vlade. Postavlja se pitanje: Čemu rekonstrukcija?

I pored afera sa kukuruzom, premijerom, mlekom i aflatoksinom, Mrkonjićem i Anom Bekutom, lekovima, ukradenim testovima za prijemni ispit… Čemu rekonstrukcija. Građani su zadovoljni.

Najveći rezultat megatrendovane Srbije svakako jeste razlikovanje semaforskog svetla. Sreća pa nemamo daltoniste u Vladi, pa se zeleno svetlo koje nam je dala EU, baš na Vidovdan, jasno vidi.

Definitivno je apsurd isključivi čin mišljenja. Kako bi to rekao Radoje Domanović: „Mišljenje narušava sreću”.

Ali Srbima i dalje ostaje samo rakija za svaki bol i za svaki gnev. Gurnuti probleme pod tepih i učiniti ih moćnijim. Kakav stvaralački čin, zar ne?

Završila bih citatom iz dela Smisao Istorije N. A. Berđajeva:

„Volja za čudom oslabila je i počela sasvim da se gasi na vrhuncu civilizacije. Hrišćani epohe civilizacije produžavaju još da ispovedaju mlaku veru u prošla čuda, ali čuda više ne očekuju, nemajući verujuće volje za čudom preobražaja života”.

Izvor: Novi Standard