Propagandni bumerang Zapada

Nacistička Nemačka i Gebels kao njen ministar nisu izmislili propagandu, ali su bili prvi koji su je pretvorili u oruđe državne politike. Do njihovog vremena propaganda je bila pomoćno, neprijatno ali neophodno sredstvo za mobilisanje naroda i opravdavanje vlastitih postupaka. Nakon njih propaganda je postala osnovni sadržaj rata. Dok je ranije bila samo iskrivljeno ogledalo stvarnosti, nakon njih realnost je postala nepoželjni pratilac „virtuelne stvarnosti“ u kojoj je utisak daleko značajniji od onoga što ga izaziva.

Dug je spisak obmana i laži koje su upotrebljene u propagandne svrhe ali je sa stanovišta savremenog trenutka posebno interesantan „propagandni bumerang“.

Spremajući se za napad na SSSR. Nemačka propaganda je negovala i podsticala strah od „sovjetske opasnosti“, uverenje da sovjetska Rusija ima nameru da Nemačku zatvori i uskrati joj pristup prirodnim resursima i na kraju da je napadne i uništi. U takvoj situaciji jedan preventivni napad se morao učiniti kao jedino racionalno rešenje. Napasti neprijatelja pre nego što on „ojača“ i postane sposoban da te uništi, mada pravno neutemeljeno, bilo je logično u tom naopakom, izmaštanom, poretku.

Problem sa ovom vrstom propagande koja nastoji da uveri ljude da su u opasnosti iz koje je jedini izlaz neodmerena i surova agresija pokazao se problematičan iz više razloga. Možda najopasniji je taj što su autori ove propagande i sami poverovali u nju. Jer ne samo da sto puta ponovljena laž postaje istina za druge već i za same tvorce te laži.

Nemačka je prekršila pakt o nenapadanju i verolomno napala SSSR u junu 1941. godine. Ono što iznenađuje je činjenica da je i sam Gebels u svom dnevniku pod utiskom ogromnog broja zarobljenih crvenoarmejaca, velikog broja uništenih tenkova ali i snažnog otpora koji se nije dao slomiti u prvih par sedmica napada konstatovao kako su njegove propagandne laži u stvari bile istinite jer se iz stanja na frontu moglo zaključiti da je SSSR sigurno spremao neki napad.

Sličnu situaciju imamo i kada je formiranje „Balkanskog pakta“ 1953. godine u pitanju. Jugoslavija, Grčka i Turska su se, pod okriljem NATO saveza, povezale da bi se odbranile od „ruske agresije“. Kada su se godinama nakon toga istoričari suočili sa činjenicom da planova za agresiju nije bilo, jednostavno su konstatovali da do sada „planovi nisu pronađeni“ i nastavili kao da se ništa nije desilo. Jednostavno, poverovali su u vlastitu pretpostavku i kada su se suočili sa činjenicom da dokaza nema, zanemarili su činjenice i priklonili se svojoj pretpostavci kao realnosti.

Zbog tradicionalne mističnosti koja prati upotrebu „bojnih otrova“, ovo polje je veoma pogodno za manipulaciju. Podsećanje na ogromne patnje vojnika u Prvom svetskom ratu, asocijacije na „ciklon-B“ iz nacističkih gasnih komora, jasna neselektivnost i protivpravnost upotrebe uz istovremenu tehnološku superiornost „velikih“, daju mogućnost da se, po potrebi, bilo ko optuži bez ikakvih dokaza. Propagandna mašinerija SAD i Velike Britanije je u punom pogonu okrivila Sadama Huseina za posedovanje sa namerom upotrebe „bojnih otrova“. Najviši državni zvaničnici su mahali bočicama i šarenim papirima da bi se, na kraju, ispostavilo da je sve to bio samo još jedan propagandni bumerang u koga su i Anglosaksonci poverovali pokrećući rat koji je razorio ceo region i odneo nekoliko stotina hiljada života.

I pokušaji da se Vojsci Republike Srpske „prišije“ upotreba bojnih otrova bila je uporna i sistematična. Pod uticajem lažne vesti da su Srbi u Goraždu 31. marta 1994. godine upotrebili „bojne otrove“ i da ima „na hiljada mrtvih“ razjarena masa je u Turskoj demolirala diplomatsko predstavništvo SRJ. Pokazalo se da su izveštaji bili lažni i da su sami novinari željni senzacije i radeći po nalozima „centara moći“, najpre pod lažnim imenima objavljivali sumnjive podatke da bi ih kasnije citirali pozivajući se na „sebe“ kao izvor. I danas se kao glavni dokazi za upotrebu hemijskog oružja od strane VRS navode izjave svedoka iz kolone koja se sa oružjem u rukama probijala iz Srebrenice za Tuzlu, da su posle eksplozije granate videli dim i da su mnogi u koloni plakali.

Svet nije daleko odmakao od ove virtuelne igre u kojoj je moguće bilo koga optužiti za bilo šta bez ikakvih dokaza. Potom je potrebno na osnovu tako nedokazane ali uverljive optužbe izreći kaznu i, naravno, odmah preventivno napasti neprijatelja pod utiskom tako konstruisane priče.

Tvorci ove nakaradne logike zaboravili su ipak jednu činjenicu. Svet se promenio zadnjih godina i medijski centri moći ipak nemaju apsolutni monopol i moć da svoju predstavu događaja prodaju kao istinitu. To što su i sami poverovali u sopstvene laži ne znači da su i drugi.

Gospodo, podigli ste optužbu protiv Rusije za trovanje gospodina Skripalja bez ikakvih dokaza. Na osnovu takve optužnice odredili ste da je Rusija kriva i preduzeli ste „kaznene mere“. Pošto ste i sami poverovali u sopstvenu laž, sada možda planirate da započnete jedan preventivni napad protiv „zlog neprijatelja“.

Nije tajna ni za manje informisane da su analogije sa Prvim svetskim ratom jasne. I tada je Nemačka, suočena sa činjenicom da se njena vojna superiornost lagano topi i da za nekoliko godina već ne bi bila u stanju da porazi svoje protivnike, gurnula svet u svetski rat. I danas svetski centri moći sanjaju isti strašni san, da pokrenu globalni sukob dok još uvek (kako oni veruju) imaju prednost, jer će od te prednosti uskoro ostati samo ekonomski oronule i moralno dekadentne ruševine.

Zbog toga ne potcenjujmo nedostatak logike i argumentacije u optužbama koje se ovih dana iznose protiv Rusije u „slučaju Skipalj“. Možda je to samo larma koja prikriva mnogo ozbiljnije namere.

Izvor: Analitički forum