Први дан живота Евроазијске уније

Кад је почетком 2014. у главном граду Белорусије Минску одржан састанак шефова држава Русије, Белорусије и Казахстана, било је у потпуности извесно да ће те три земље у скорој будућности чинити Евроазијску економску унију, која је службено заживјела 01. јануара. Бројне информације су колале о томе шта ће бити та заједница, а једно од најчешћих питања је било: хоће ли то бити корак према обнови Совјетског Савеза или нешто попут Европске уније? Састанци Врховног Евроазијског економског савета одржавају се иза затворених врата, што је било узрок за разне претпоставке и нагађања. Аналитичар Антон Клубков у мају пише да је „тешко анализирати процес доношења одлука политичке елите без података које обично достављају инсајдери”. Ипак, доступне информације су биле довољне да се донесе неколико закључака о стратешком усмерењу руске државе на бившем совјетском простору. Руска политичка елита може се поделити на две групе које су створиле две постсовјетске интеграцијске идеологије: либерални империјализам и тзв. евроазијатизам.

РУСИЈА КАО ЛИБЕРАЛНО ЦАРСТВО

Пројекат Русије као либералног царства први пут је на државном унивезитету Санкт Петербургу 25. јуна 2003. предложио Анатолиј Чубајс, кад је одржао предавање у коме је навео основне идеје руског “либералног империјализма”.

Централна идеја тзв. „либералног царства” је да руска држава може и треба да допринесе ширењу своје економије у суседним земљама и у трговини и на стицању и јачању имовине, и да се тако постави као центрипетална хегемонистичка сила на бившем совјетском простору. „Руска држава је заинтересована за одрживост и развој, а, ако је потребно, и за обрану темељних демократских институција, људских права и слобода у суседним земљама”, рекао је Чубајс, чиме се дистанцирао од западних либерала, који под маском демократских институција, људских права и слобода шире своје геостратешеке интересе и пре свега црпу туђе природне, финанцијске људске и све друге ресурсе.

Чубајсове идеје је преузео Леонид Гозман, који тврди да је руски либерални империјализам у исто време „доминација на постсовјетском простору, али и потчињеност глобалном либералном царству”. Наравно да је ова идеја наишла не велико негодовање у политичким круговима у Москви и критику јавног мнења, док су суседне земље такву идеју схватиле као колонијални статус о односу на Москву, што је на крају и била.

РУСИЈА ЕВРОАЗИЈСКА СИЛА

Алтернатива либералном империјализму је евроазијатизам. Класични евроазијатизам рођен је још ’20-тих година прошлог века у круговима руских емигрантских интелектуалаца, а данас је постао један од кључних политичких и филозофских појмова.

Русија као евроазијска сила није царство у западном смислу те ријечи, него држава и цивилизација истовремено. Док је либерални империјализам замишљен да Русији даје регионално лидерство над осталим земљама као колонијама, али да се на глобалном нивоу потчињава доминацији америчког царства, учествујући тако у великом хегемонистичком пројекту Pax Americana, евроазијски пројекат подразумева формирање заједнице равноправних држава, која је способна да постане један од полова у мултиполарном свету.

ПУТИНОВА ЕВРОАЗИЈСКА ДОКТРИНА

Овде нећемо детаљно објашњавати класични евроазијатизам, али је већ наведено довољно да разбије све заблуде о томе „да је Евроазијска унија особни империјалистички пројекат Владимира Путина и да без њега не би постојао, те да ће заједно с њим отићи у ропотарницу историје”. Та мисао тиња протеклих сто година, а у октобру 2011. руски председник у дневном листу Известја објављује чланак Нови интеграциони пројекат за Евроазију – Данас је рођена будућност. Чланак је садржавао само општа стратешка начела и није било јасно који су то темељи идеологије Путинове евроазијске интеграције.

После тога тога Путин, током председничке трке 2012. објављује низ чланака и држи говоре у којима се посебно обраћа другим народима и етничким групама Руске Федерације и важно руско национално питање објашњава тако што Русију види као „мултиетничку државу и цивилизацију уједињеног руског народа”. Овде је важна и терминологија јер у изборној кампањи 2012. он говори о руском „националном питању”, али не са акцентом на „руски народ”, што се може видети у изворним текстовима објављеним током кампање.

„Русији је, са својим различитим језицима, традицијама, етничким групама и културама, национално питање без претеривања од темељне важности. Сваки одговоран политичар и јавна личност требло би да је свесна да је један од главних услова за саму опстојност наше земље грађанска и међуетничка хармонија. Видимо шта се догађа у свету и какви све ризици постоје. Стварност данашњице је раст етничких и верских напетости. Национализам и верска нетолеранција су постали идеолошки темељ за већину радикалних група и покрета који уништавају и поткопавају темеље државе и уносе поделе у друштво.

Огромне миграције, за које верујемо да ће се повећати, неки већ зову нове ‘велике сеобе’. Оне су способне да мењају слику заједничког живота и целе континенте. Милиони људи у потрази за бољим животом одлазе из подручја у којима трпе глад и сукобе, сиромаштво и социјално пропадање. Са погоршањем националног питања се суочавају најразвијеније земље, које су се претходно поносиле својом толеранцијом. Данас једна за другом најављују неуспех у покушају да се у друштво интегришу елементи других култура. Не успевају да понуде и пруже складну интеракцију различитих култура, религија и етничких група. (…)

Верујем да можемо и знамо како да то учинимо. Имамо историјско искуство које нико други нема. Имамо снажну подршку у култури и идентитету и ојачаћемо земљу коју смо наследили од наших предака. У стању смо да решимо проблем интеграције различитих етничких група и религија са којима заједно живимо већ вековима. Заједно смо победили и у најстрашнијем рату и заједно ћемо живети у будућности. За оне који желе или покушавају да нас поделе могу да кажем само једну ствар – само покушајте”, у јануару 2012. рекао је Владимир Путин.

У свом првом обраћању после избора за председника у децембру 2012. Путин ставља акценат на нови курс у руској политици, а у јесен 2013. на пленарној седници Валдајског клуба одржао је говор у коме још једном потврђује опредељеност за евроазијски интеграцијски процес.

„Будућност Евроазијске економске уније, на којој много радимо у последње вријеме, није само скуп међусобних споразума. Евроазијска унија је пројекат очувања идентитета народа, историјског евроазијског простора у новом веку и један нови свет. Евроазијске интеграције су шанса за земље бившег Совјетског Савеза да постану независни центар глобалног развоја, а не да вечно буду на периферији Европе и Азије”, у септембру 2013. изјављује руски председник и овај говор је, после оног на Конференцији о безбедности у Минхену 2007, кад је нагласио важност мултиполарног света, важан за разумевање каснијих догађаја.

Након Минхена BBC пише да је „разочаравајући говор руског председника формула за пропаст, која води у нови хладни рат између САД и Русије”, а после овог у јесен 2013. уследио је притисак на Русију, који је на крају и довео до грађанског рата у Украјини и неизвесне будућности те Русији суседне и некад пријатељске земље. Исто тако ваља рећи да је Путин у говору у Валдајском клубу рекао да „Украјина може изабрати с ким ће ући у савез, али да ће Русија покренути заштитне механизме којима ће очувати сопствену економску стабилност”.

Изгледа да тада ни њему самом није било ни на крај памети да ће се Кијев усудити да помисли на улазак у НАТО, што се касније испоставило као погрешна процена.

Чланци објављивани уочи председничких избора били су намењени народу, говор у Кремљу је био упућен политичкој елити, док је говор у Валдајском клубу био представљање Евроазијског пројекта међународној заједници.

Међутим, нису све руске политичке елите подржале председникове евроазијске тежње. Недуго након Путиновог говора у Валдајском клубу, премијер Дмитриј Медведев у руском дневном листу Ведомости објављује чланак Време једноставних решења је прошло, а Антон Клубков пише да је то био „либерални манифест” руског премијера. Дакле, прошле јесени су руски председник и премијер изразили различита мишљења о томе какав сценарио Русија треба да следи.

ЕВРОАЗИЈАТИЗАМ И НАРОДНИ ФРОНТ

Путинову евроазијску иницијативу је у почетку подржао Руски народни фронт (ОНФ), организација основана у мају 2011. На парламентарним изборима 2011. Институт за друштвене и политичке студије даје стручну подршку Народном фронту, који објављује подужи документ Програм народних иницијатива. У програму су представљени темељи Евроазијског пројекта Русије у 21, веку: развој Сибира и Далеког Истока, интеграција земаља бившег Совјетског Савеза и обликовање руског националног идентитета. У јуну 2013. Народни фронт се региструје као удружење.

„Намеравамо да проведемо историјску мисију Русије као Евроазијског интеграционог центра на овом простору. Остварење Евроазијског пројекта је темељ безбедности и развоја руског и њему историјски, културно и економски блиских народа”, стоји у манифесту Руског народног фронта.

Први пут после дуго времена влада је створила утицајну друштвено-политичку организацију која има јасну идеологију, врло блиску оном што познајемо као евроазијатизам. Ипак, велику већину заговорника овог пута брину неки новоименовани људи унутар ОНФ. Посебно кад је саопштено да ће евроазијске интеграције у Народном фронту водити Игор Јургенс, познат по либералним и прозападним уверењима. У интервјуу за један руски дневни лист Јургенс је рекао да би „сви заговорници евроазијских интеграција – западњаци, либерали или панслависти – требало да имају широке видике”. Многи су то видели као покушај да се опречним либералним идејама изврши притисак на евроазијску алтернативну идеологију, али је то био покушај који није имао никакав успех.

Идеја о Русији као либералном царству је у идеолошкој кризи због најмање два разлога. Прво, либерални империјализам, који подразумева ширење руске економије у земљама бившег Совјетског Савеза, али и подређеност америчком глобалном царству, не може да привуче бивше совјетске републике да се придруже царинској унији. Евроазија је несумњиво привлачнија идеја јер се темељи на начелима једнакости, мултикултуралности и међусобне помоћи.

Друго, јачање интеграционих процеса на постсовјетском простору долази у тренутку напетих односа између Русије и Запада. Покушаји Вашингтона и Брисела да Русију сломе санкцијама присиљавају руске прозападне политичаре да из прагматичних разлога напусте идеологију либералног империјализма. Пример тога је говор Дмитрија Медведева, који је на међународној конференцији о евроазијским интеграцијама говорио о улози Русије у глобалној економији. Његово излагање указује да је после дугог оклевања одлучио да подржи евроазијски пројекат, а не тзв. либерални империјализам.

Чини се да ће као идеолошки темељ интеграционих процеса на постсовјетском простору остати само евроазијатизам и да ће управо Запад својим агресивним приступом избрисати последње трагове либералне прозападне Русије, увезене у време Бориса Јељцина.

РУСИЈА, БЕЛОРУСИЈА, КАЗАХСТАН

Што се тиче Белорусије и Казахстана, на велику жалост западних аналитичара који су 29. априла 2014. године писали да је „на састанку Лукашенка, Назарбајева и Путина у Минску дошло до несугласица и да је пројекат Москве у питању”, на крају је ипак постигнут споразум о званичном формирању Евроазијске уније, која је потврђен за 01. јануар 2015.

„Самит о стварању Евроазијске економске уније догодио се узалуд. Александар Лукашенко и Нурсултан Назарбајев су се изјаснили против потписивања уговора о нацрту Уније због бројних изузећа од уобичајених правила трговине”, пише тада Тајмс, али руска Правда 6. маја 2014. пише да је Русија успела да добије сагласност Минска о стварању Евроазијске економске уније 2015, а документ ће накнадно бити потписан у Астани. Међутим, Белорусија као накнаду за свој потпис на споразум жели повластице у трговини нафтом и гасом. Наравно да се Москва силно залагала да Евроазијски пројекат не пропадне, али исто тако део политичара и поједине интересне групе нису пристајале на исхитрене уступке који ће негативно утицати на руску економију. Такав начин размишљања памте као негативно наслеђе из доба Совјетског Савеза и Варшавског уговора, кад се СССР као „империјална сила” доводио у ситуацију да мора да издржава своје „колоније”.

Коначно су Евроазијску економску унију основали Белорусија, Русија и Казахстан, али им се пред крај прошле године придружила и Јерменија, можда наоко неважна земља, али која у потпуности ремети планове Запада на подручју где су САД и ЕУ кроз иницијативу Источно партнерство на све начине покушавали да зацементирају свој утицај, као нпр. у Грузији. На крају је, пред сам истек 2014. године, уговор о приступању Евроазијској економској унији потписао и Киргистан, чиме се процес ширења може наставити у смеру Таџикистана, можда и Узбекистана, земље којој је Путин пре неколико недеља, можда баш зато, опростио све заостале дугове.

Неколико пута се разговарало о увођењу јединствене валуте унутар Евроазијске економске уније, али у том смислу још нема позитивне одлуке. Занимљиво је да 6. децембра 2012. САД говоре о „рођењу новог глобалног конкурента”, а недуго потом тадашњи државни секретар Хилари Клинтон изјављује да „намерава да спречи стварање нове верзије Совјетског Савеза, који ће заживети под маском економске интеграције Русије, Белорусије и Казахстана”. Изјава Клинтонове била је директна претња сувереним државама, али међународна заједница на то уопште није реаговала.

Иако се све чешће помиње и „политичка унија”, овај пројекат је у преговорима три земље увек избегавао политизацију. „Русија никад није посебно наглашавала политички аспект нити било какво оживљавање Совјетског Савеза. Податак који гђа Клинтон не зна је да Белорусија и Казахстан никад нису подржали стварање јединственог наднационалног парламента, као што је Европски парламент. Највише о чему се преговара у овом пројекту је ‘споразум о међупарламентарној сарадњи’, који, ако се мало боље погледа, постоји већ и сад”, пише аналитичар Андреј Михајлов.

Пре годину дана, током посете Русији, представник сиријске владе изразио је намеру да се његова земља придружи царинској унији, истакавши да је већ прикупила све потребне документе. Ова изјава је звучала прилично егзотично, али се руски функционери често постављају прилично скептично, па чак и опрезно у доношењу таквих одлука. Дакле, политички аналитичари који изјављују да Евроазијска економска унија може да постане нека врста „поновног рођења Совјетског Савеза или руског царства”, нису у праву.

Коначно треба рећи и неколико речи о Украјини, земљи која јем заједно са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, требало да учествује у овом пројекту, а за коју Ројтерс 29. новембра 2013. пише да је „кључ за остварење Путиновог сна о новој Евроазијској унији”. Украјина је у децембру одбила споразум са ЕУ и прихватила руску помоћ, с тим да се Јанукович није отворено изјаснио ни за приступање овом другом пројекту, али се у фебруару 2014. из познатих разлога окренула Бриселу и Вапингтону. Тај извор сад води њеном распаду по југословенском сценарију.

Према врло прецизном плану Запада, преко Украјине требало је поткопати темеље Евроазијског пројекта, међутим, кад је у Астани све било спремно за потписивање споразума, за Запад је нешто пошло кривим путем. Истина је да су руски медији током 2013. велику пажњу посветили Украјини, пишући о разлозима потребе учешћа Украјине у Евроазијској унији. Наведимо само два само два одломка излагања двојице научника, после којих ће ваљда бити јасно зашто Запад по сваку цену жели да уништи Евроазијски пројекат, жртвујући за то земљу од скоро 50 милиона људи.

В. Подгорни тада узалуд објашњава потребу приступања Украјине, не толико због осталих чланица и Украјине саме, већ због света у ком живимо и зато што та земља природно припада евроазијском простору. „Економска криза у свету стално расте. Носити се са кризом у Украјини и остати при ставу о интеграцији у Евроазијску унију без стварања нове политичке снаге је немогуће. Глобална криза либералне економије, које се темељи на стварању профита по сваку цену и стимулише прекомерну потрошњу, апсолутно непотребну за већину становништва многих земаља, алармантно расте. Ми морамо тражити излаз из ове слепе улице и Украјина мора да нађе нови модел који ће довести до синергије са осталим земљама чланицама Евроазијске уније”, пише Подгорни неколико месеци пре избијања украјинске кризе.

Аналитичар А. Г. Барабаш наводи да „глобална либерална монетарна економија пропада и да једно евроазијска цивилизација може да конкурише глобализованој и апсурдно либералној тржишној економији”. „Објективни процеси глобализације су економска, политичка и културна интеграција на светском нивоу, међутим, за наше источнословенско етничко подручје таква глобализација је неприхватљива, јер ће довести до нашег нестанка. Овакав начин развоја економије неминовно доводи до војног, економског, политичког и културног насиља развијених земаља над тзв. ‘другоразредним’ и ‘трећеразредним’ земљама. Успркос огромним разликама између земаља и народа (географски, на технолошком нивоу, културно и по резервама природних ресурса), земље понављају грешке и пристају да водећим капиталистичким државама буду колоније. Глобализација ће неминовно завршити уништењем слабих неразвијених земаља. Такмичити се међусобно могу само земље на отприлике истом степену технолошког развоја. Ми у одређеној мери заостајемо за тзв. западним земљама и неки наивно мисле да ће нам Запад омогућити да ухватимо корак с њима. Запад нама неће помоћи! У позадини глобализације чичи претња да се источнословенска и евроазијска цивилизација растворе у трулежи американизоване прозападне мочваре. Од виталног је интереса заштитити свој идентитет, културу и традицију. То се може учинити јачањем граница увођењем платног визног режима за све без изузетка осим за грађане Евроазијске уније”, пише Барабаш.

Вашингтон је успешно искључио Украјину из овог процеса, а тај велики пројекат који удара у саме темеље неолибералне доктрине је смртна опасност за политичку, финансијску и предузетничку елиту са Запада. Штавише, Евроазијски пројекат је осмишљен да на дуги рок пређе границе бившег совјетског простора, и зато се не треба чудити реакцији Вашингтона, који ће, ако буде требало, чак заратити у Украјини (наравно, жртвујући Украјинце) само да заустави епидемију другачије мисли и политичке филозофије од ове коју познајемо и живимо, и која нам је наметнута деценијама дугим причама о „америчком сну” и „богатом Западу”.

Извор: VOX-blog