Putin i Izrael – neshvatljiva neodlučnost

Više-manje sada je slika događaja gotovo potpuno rekonstruisana, pa nije potrebna da je podrobno ponavljam. Samo kratko: četiri izraelska vojna aviona 18. septembra 2018. bombardovali su sirijsku teritoriju oko grada Latakije. Pri time su se poslužili „lukavstvom“ i da bi zavarali sirijsku protuvazdušnu odbranu, oni su se pozadi privukli ruskom avionu Il-20. Taj ruski avion inače ima zadatak da sakuplja obaveštajne podatke iz vazduha, jer je snabdeven sa najsavremenijom elektronskom opremom. Ruski izvori pišu da je ovaj događaj doveo do „k gibeli 15 vыsokoklassnыh voennыh specialistov i potere samoleta s supersekretnыm oborudovaniem“.

No, ti avioni, tipa Iljušin, su spori i njihova maksimalna brzina iznosi manje od 800 km na čas. Dakle, nekih tri puta je sporiji od izraelskih aviona, koji su se sakrili iza repa ruskog aviona. Sirijski radari locirali su veći, sporiji objekat i ispalili raketu. Tako su oborili avion njima prijateljske zemlje.

Daleko je interesantnije pitanje: Kako je moglo da dođe do ove tragedije? Moglo je da dođe zato, što je Rusija suviše dugo zatvarala oči pred činjenicom, da Izrael manje više redovno bombarduje Siriju. Iz jednog ruskog izvora sam pročitao, da je Izrael za poslednja 24 meseca čak dve stotine puta bombardovao tu arapsku zemlju. Dakle, ovakva tragedija pre ili kasnije morala je da se dogodi. Svet se prosto navikao da Izrael nekažnjeno, već godinama bombarduje susedne arapske zemlje i da je to „suvereno pravo Tel Aviva“. Izraelska vlada prosto se vlada na sledeći način: „Nama se ne dopada ova ili ona susedna arapska zemlja, dakle, ne preostaje nam drugo već da je bombardujemo. Tel Aviv ima u toj politici podršku Vašingtona, jer to najzad rade i Sjedinjene Države samo u daleko većem stilu, dakle, po čitavoj zemaljskoj kugli.

Licemeri sa Zapada, Evropski parlament, Brisel, „slobodna štampa“ Zapada, „nevladine humanitarne organizacije“, „borci za slobodu i demokratiju“, svi mudro ćute. Maske su definitivno pale i Zapad je pokazao svoje pravo, ružno lice. Vašington, London i Brisel nisu ništa drugo nego banalni lažovi, banditi i kriminalci, koji žele da se sakriju pod plaštom „humanitarnih akcija“ i kao „borci za slobodu, demokratiju i ljudska prava“. Pogledajte samo američku televiziju „Si-En-En“ ili britanski „Bi-Bi-Si“! Ili prelistajte „Njujork tajms“, „Le mond“, Frankfurter algemajne“ ili londonski „Tajms“. Veoma brzo ćete se uveriti, da sam u mojoj oceni bio čak i suviše obazriv i blag. A nekada su novinari spomenutih listova važili u svetu kao simbolom objektivnog novinarstva!

Izrael na okupiranim arapskim teritorijama već godinama uništava palestinska sela i na njima podiže jevrejska naselja, koja opasuje visokim zidom i bodljikavom žicom. Na taj način okupirana arapska područja veoma liče na koncentracione logore samo malo u „humanijoj formi“. Tako ta država, koja je svoje moralno pravo na postojanje argumentovala sa Aušvicom, sada taj isti narod, jevrejski, to radi sa Palestinima. Razume se, da Izrael time narušava međunarodno pravo i ustav UN.

Zapad, pa i svet, o svemu tome decenijama licemerno ćuti, sa izuzetkom nekoliko skandinavskih zemalja i, razume se, i islamske države. Čast jevrejskog naroda spasavaju i stotinjak jevrejskih intelektualaca, koji takođe glasno protestuju protiv ovakve politike zraela. Meni najpoznatiji je Noam Čomski.

Zašto svet glasnije ne protestuje na očevidnu nepravdu koja država Izrael gotovo svakodnevno nanosi palestinskom stanovništvu? Da li je strah da će dobiti etiketu „antisemite“ u svetu zaista toliko veliki, da je većina ipak rešila da se pravi kao da je život u tom delu arapskog sveta potpuno normalan?

Ali i Moskva ćuti. Sada je Izrael kaznio rusku neodlučnost. To deluje deprimirajuće, da, upravo ponižavajuće na ruski narod. Ovo zaključujem na osnovu brojnih ruskih blogova i komentara.

Rusko ministarstvo odbrane, međutim, ovaj puta brzo je reagovalo i optužilo Izrael da je kriv za ubistvo petnaest ruskih vojnika, ili, kako stoji na ruskome službenom sajtu: „vina za sbitый rossiйskiй samolet i gibelь эkipaža polnostью ležit na izrailьskoй storone“.

Rusija je mogla posle ove tragedije, recimo, da snizi nivo svog diplomatskog predstavništva u Izraelu i da opozove ambasadora u Moskvu, „na konsultacije“, kako je uobičajena praksa u svetu kada se tako nešto dogodi. Pošto se Izrael pokazao kao neprijateljska država prema Rusiji, Moskva bi mogla da ukine bezvizni režim za izraelske građane. Takve i slične mere povisile bi ugled Rusije ne samo u svetu, već bi pre svega pozitivno delovalo na ruski narod i njegovu gordost.

Službena Moskva, međutim, sem ozbiljne „zabrinutosti“ („ozabočennostь“), čini se, ništa ozbiljnije nije poduzela. A to „partneri“ Rusije veoma dobro znaju.

Poniženju, – ili kako na ruskim blogovima mogu da čitam „uniženiя“, – kojemu ih izlaže ruska vlada, čini se, nema konca. Kremlj je bio takođe silno zabrinut, kada je Kijev počeo da bombarduje ruske gradove i sela oko Donjecka i Luganska. Stanovništvo ruskoga grada Harkova, koji se nalazi na istoku Ukrajine, nedaleko ruske granice, živi kao u vreme, na primer, nemačke okupacije. Putin, posle početnog talasa „ruskog proleća“ 2014 godine, i oduševljenja koje je zahvatilo ruski narod i to ne samo na Krimu, već i u samoj Rusiji, sve je uradio da „smiri situaciju“ i da ćuti o nepravdi koja se čini prema ruskome narodu u Ukrajini.

Zar onda nekoga može da čudi, da je Moskva tako olako prešla preko ubistva ruskoga ambasadora u Turskoj. A njega je ubio, da usput spomenem, čovek iz obezbeđenja Erdogana. Tokom pokušaja državnog udara, Erdogana je spasila ruska obaveštajna služba. I kakva je blagodarnost Ankare? Turska je oborila nad teritorijom Sirije ruski avion Su-24. To je bilo 24 novembra 2015. Tom prilikom poginula su dva ruska pilota. I kako je završena i ova zabrinutost („ozabočennostь“) Moskve? Putin i njegovi ministri kratko posle toga dozvoli su Turskoj da ponovo izvozi paradajz u Rusiju, napravili su ugovor o gasovodu, koju treba da ide ispod Crnog mora i spoji Rusiju sa jednim turskim gradom na Crnome moru.

Posle svoga što sam izložio, izgleda da je konstantna politika Moskve i to od vremena Jelcina, a sada i Putina, u tome da neprestano žele da se dopadnu „svojim partnerima“, bez obzira da li je reč o Ankari, Vašingtonu, Briselu ili Tel Avivu. Država koja se iz svih sila trudi da bude prijatelj sa drugim zemljama, nailazi sa ljubazne osmehe „partnera“, a u praksi svi ti partneri znaju da mogu da iskoriste Moskvu za svoje sebične interese. Slovom, o nekom uvažavanju Rusije od strane Zapada ne može biti ni govora. Cene se oni koji vode računa o svom narodu i interesima svoje države. Čovek koji želi da se dopadne svima, na kraju ga svi zamrze. Tako je i sa državama.

Nekoliko časova posle izjave ruskog ministra odbrane, da je Izrael kriv, javio se Putin i, zapravo, osporio mišljenje svoga ministra odbrane Sergeja Šojgu. Indirektno je Putin zapravo opravdao Izrael za ubistvo petnaest ruskih vojnika. Reakcija ruske javnosti posle ovakve izjave bila je predvidiva. Tako je penzionisani general Leonid Ivašov izjavio da je Putin sebe prozvao „izrailьskim advokatom“. Putin je objasnio obaranje Il-20 kao „lanac tragičnih slučajnih okolnosti“ („cepью tragičeskih slučaйnыh obstoяtelьstv“). Nema sumnje da je šef ruske države time odbacio optužbe da je Izrael odgovoran za taj događaj, ili kako reče general Ivašov, „prikrыl ot otvetstvennosti Izrailь“ i dodao da se Moskva odnosi prema Tel Avivu kao prema „kakomu-to šefu“.

Jednom rečju, popularnost Putina je dostigla najnižu tačku od vremena kada je postao šef države godine 2000. Takvo ponašanje Putina, to je lako predvidivo, donešće u budućnosti Rusiji nove poraze i poniženja.

Nisam prorok i ne mogu da predvidim, kakve će posledice imati takvo ponašanje za samog Putina, odnosno, na unutrašnjoj, ruskoj i spoljnopolitičkoj sceni. No, jedno je sigurno. Njegova popularnost je na silaznoj putanji. Putin još može da zadrži popularnost u nekim delovima sveta koji su tradicionalno rusofilski, a koju nisu dobro informisani o stvarnoj situaciji u samoj Rusiji. Ovde na prvome mestu ubrajam Srbiju i srpski narod.

Putin i Netanjahu u Izraelu

Ovaj događaj jasno je pokazao svetu da je u Rusiji na delu borba između liberalnih, prozapadnih struja, a ona kontrolišu ruske finansije, medije i kulturu, a sa druge strane stoji ogromna većina ruskog naroda, koji se zalaže da se pre svega vodi računa o nacionalnim, ruskim interesima. Njih, izgleda, pre svega podržava vojska.

Pratio sam vojne komentare izraelskih, ruskih, američkih i britanskih izvora i na osnovu njih došao sam do zaključka, da su rešavajuću ulogu u očuvanju suvereniteta Sirije odigrale ruska i iranska vojna intervencija. Ne mali broj vojnih eksperata veruje da je uloga Irana čak značajnija i od ruske vojne pomoći Damasku.

Izraelski mediji već mesecima vode kampanju protiv Teherana, pokušavajući da nagovore Vašington da vojno interveniše protiv Irana. Zašto Tel Aviv toliko želi rat protiv Teherana? Očevidno zato, jer Izrael jedino tu državu smatra za svog ozbiljnog suparnika. To je pokazala i nedavna prošlost. U martu 2007. godine izraelskoj armiji pošlo je za rukom, – posle žestokog otpora islamske milicije Hezbolah i ne malih izraelskih gubitaka, – zauzme svega nekih petnaest kilometara libanske teritorije. Hezbolah podržava Teheran. Tako je po prvi put od postojanja jevrejske države uzdrman mit o nepobedivosti izraelske vojske. A ta činjenica veoma je važna za islamski svet, jer im je Iran vratio veru, da ipak mogu da se čak i vojno uspešno suprotstave Izraelu!

Ruski vojni obaveštajni izvori su već nedeljama izveštavali, da London i Vašington spremaju „holivudsku predstavu“ u Idlibu. Tu se engleski i američki agenti – preobučeni u televizijske snimatelje koji nose „bele šlemove“ i navodno su bezazleni članovi jedne od „nezavisnih, humanitarnih nevladinih organizacija“, – već danima spremali da svetu ponovo pošalju slike „užasnog hemijskog napada Asadovog režima protiv mirnog civilnog stanovništva“. Ovaj puta „beli šlemovi“ već su odabrali i decu, koji su spremili da pobiju, kao žrtvene jaganjce, kako bi njihov film delovao što ubedljivije.

Taj smo film mi Srbi već gledali, kada su muslimani Alije Izetbegovića pobili jedan broj svojih ljudi, kako bi uverili Vašington u neophodnost da povede rat protiv „zlih Srba“.

A onda je došlo do sporazuma Erdogana i Putina i time je propao plan Vašingtona, Londona i Tel Aviva, da se bombarduje ne samo Sirija, već možda i Iran. Kada je već propao scenarij oko „bojnih otrova“ u Idlibu, onda se dan ili dva posle toga Izrael požurio da zaoštri situaciju i da bombarduje Latakiju.

Vašington uz pomoć svojih vazala iz NATO-pakta, Brisela, Izraela, „neutralne“ Švajcarske, – a u tu kampanju uključila se i Crna Gora Mila Đukanovića, kao i Ciprasova Grčka, – vrši nezapamćeni pritisak sve u pokušaju da baci Rusiju na kolena. Ili, kako sami ruski komentari kažu, da „postavitь na koleni Rossiю“.

Postoje brojni dokazi da Sjedinjene Države, Engleska, Nemačka, Francuska, Turska, a naročito Izrael, manje više otvoreno podržavaju islamske teroriste „IGIL“.

Na kraju, neka to bude kao neka vrsta zaključka, ne mogu a da se ne složim sa Eduardom Limonovom, ruskim piscem i značajnom ruskom političkom ličnošću, kada kaže, da je Izrael počinio „ogromnu grešku“ („ogromnaя ošibka“). Isti autor podseća da je „to mala država, a nalazi se u neprijateljskom okruženju („malenьkoe gosudarstvo vo vraždebnom okruženii“).

Prosto je neverovatno da, u toj situaciji, zemlja okružena neprijateljskim arapskim, islamskim stanovništvom, sada sebi stvara novog neprijatelja i to u Rusiji, u državi, koja je jedna najzaslužnijih da je posle Drugog svetskog rata osnovana država Izrael.

Izvor: Blog autora/Stanje stvari