Putin između menadžera i vizionara

Struktura sadašnje vlasti u Ruskoj Federaciji je izuzetno složena i predsednik države je samo jedan od njenih činilaca, makar i postigao toliku koncentraciju realne, a ne samo formalne moći kao Vladimir Putin. Zato od njega očekivati da „preseče“ i Rusiju uputi u nekom sasvim drugačijem smeru, za koji malo ko ima predstavu kakav bi trebalo da bude, nije realno. Jer i sam Putin je u jednom trenutku bio „presečen“, odnosno on je kao politički faktor i nastao u trenutku „preseka“ koji je izvršio neko drugi, tamo krajem devedesetih. A u tom „presecanju“ je, ne zaboravimo, pod ovim ili onim uslovima, učestvovao i sam tadašnji predsednik Jeljcin.

Putinovi kritičari sa desnice često potcrtavaju ovaj kontinuitet Putinove sa Jeljcinovom vlašću, koji štošta objašnjava, ali ostaje i činjenica da sadašnji predsednik svoju popularnost duguje pre svega diskontinuitetu, prepoznatom u stabilizaciji društvenog i ekonomskog sistema i rastu nacionalno-kulturne samosvesti, što nije nevažan faktor društvenog razvoja.

Reći, kao Srđa Trifković, da Putin više liči na menadžera koji više ili manje uspešno koordiniše različite interese nego na državnika sa vizijom je donekle tačno: balans različitih struktura moći u Rusiji, uz spoljašnji pritisak, koji se posle poslednjih predsedničkih izbora u RF naglo povećava, takav je da balansiranje izgleda neizbežno, čak i uz svest o velikoj ceni i neizvesnim ishodima takvog opredeljenja.

Transiodeološka pozicija koju je Putin zauzeo posle stupanja na vlast, a koja se obično kao idejnom tvorcu pripisuje Vladislavu Surkovu, u međuvremenu je, usled povećanog zapadnog pritiska morala biti napuštena u korist ideološke konfrontacije, a nova ruska ideologija je u stvaranju, sa neizvesnim ishodom njene ne samo univerzalizacije, nego i institucionalizacije u samoj Rusiji.

Da li Rusija zaista gubi na svim frontovima, to bi i dalje moralo da ostane otvoreno pitanje. Uspešno vojno-bezbednosno pa i informaciono pariranje globalnom hegemonu, njegovo obuzdavanje na važnim mestima i otvaranje puta ka multipolarnosti teško da mogu da budu okvalifikovani kao istorijski poraz. Za nekoga ko je, kao ja, nedavno bio u zaraćenoj Novorusiji, svakako nije lako da gleda konkretne ljudske žrtve i posledice ruske „defanzivne“ politike. Zaista je lakše, uvek i svuda, pozivati na beskompromisan otpor. Naročito kada niste neposredno ugroženi i kada teret teških istorijskih odluka nije na vašim plećima.

Ovo nije upućeno Srđi Trifkoviću, ali njegova pozicija je unekoliko simptomatična. Kao neko ko je pisao kako će Egipat postati ozbiljna država onda kada izgradi spejsšatl, i njegov pogled na Rusiju je donekle zapadnjački. I to je uostalom sasvim legitimno. Kao i razočarenje nekih krugova na zapadnjačkoj desnici u Putina kao lidera globalne konzervativne revolucije.

Takođe, ne smemo svaku kritiku Putina i pozicija savremene Rusije smatrati za štetnu i neprijateljsku, a ako potiče od Srbina kao još i nezahvalnu. Moramo razumeti da potezi koje prave Rusija ponekad jesu zbunjujući, a da ruska državna administracija neretko ispoljava isuviše imperijalne nadmenosti, samodovoljnosti i tromosti.

Ali moramo da razumemo da je pozicija u kojoj se nalazi današnja Rusija pozicija borbe za život, i da ta borba nikako nije nešto što nas ne bi trebalo da se tiče. Ne zbog „samožrtvene ljubavi“ prema Rusiji nego zbog nas samih, jer u istom smo paketu – ne zavaravajmo se.

Maksimalizam i snovi o „velikoj obnovi“ su možda dobar podsticaj, ali ne i uputstvo za praktično delovanje u politici. Naravno, ako se ne izgubi osnovni cilj. Za Rusiju je to, bili njeni rukovodioci i građani svesni toga ili ne, samoodržanje, i to ne kao robova, nego kao slobodnih i dostojanstvenih ljudi koji žive u kontinuitetu sa vrednostima sopstvenog kulturno-istorijskog nasleđa. To ne znači da je to nasleđe nepodložno kritici i da se isključuje borba za individualne slobode i poboljšanje društvenih odnosa, ili da imperativ kolektivnog opstanka treba da služi kao ciničan izgovor za tlačenje sopstvenog naroda, ali postoje vremena kad je mač toliko očigledno nad glavom da je svaka relativizacija nužnosti kolektivnog i, kad je moguće, institucionalnog otpora kontraproduktivna i za njene zastupnike, osim ako nisu isuviše dobro uhlebljeni u vrhovima kolonijalnih struktura i potpuno obnevideli od ideologije samomržnje koja ih sprečava da reaguju na patnju bližnjih.

Putin nije večan, ali ideja slobode i samostalnosti bi morala da bude. Putin možda nije doneo slobodu i samostalnost, možda i neće, možda nije njihov reprezent i možda su njegovi koncepti pogrešni, ali makar je, izuzetno u današnjem pokorenom svetu, poslednjih decenija simbolisao zaustavljanje i ometanje procesa potpune civilizacijske degradacije, koja se mračnih devedesetih činila tako očiglednom – i neizbežnom.

Procenjujmo zato Putina, njegove vrednosti i mane, poziciju u kojoj deluje, bistrim pogledom, da ga ne bi umesto nas procenjivali neprijatelji. A oni valjda znaju čega se to toliko boje. Ili se makar jako dobro pretvaraju.

Izvor: Stanje stvari