Putin je ponovo video dalje od drugih

Odluka ruskog predsednika, Vladimira Putina, da povuče vojne snage iz Sirije, još se interpretira na različite načine. U nizu analiza objavljenih na ovu temu pokušava se sagledati smisao poteza koji je prouzrokovao nevericu i čuđenje kod mnogih. Pri tome, analitičari prilika u ovoj nesrećnoj, ratom zahvaćenoj zemlji, zaboravljaju da je povlačenje ruskih snaga samo delimično. Pa opet, smanjenje ruskih vojnih snaga u Siriji je značajno. Naime, Rusija je u Siriji imala preko 100 aviona i 7000 ljudi, od čega je polovina bila angažovana na opsluživanju vazduhoplovstva, a zadržaće tek jednu eskadrilu radi zaštite aerodroma u Latakiji i luke Tartus. Ruski vojni brodovi i podmornice stražariće u Sredozemlju, protivvazdušni sistem S 400 čuvaće nebo. Ali, zašto se dogodilo to što se dogodilo?

Rusija je morala uzeti u obzir nove okolnosti. Jedna od njih je da SAD i Velika Britanija, ali i Francuska, planiraju povratak na afrički kontinent. Prva stanica na tom putu je Libija, destinacija odabrana konsenzusom, gde je planirana invazija američko-britanskih i francuskih snaga. Cilj je da se odmah nakon zaposedanja Libije, stavi pod punu kontrolu centralna Afrika. U Libiji su već prisutne specijalne snage navedenih zemalja (Delta fors, SAS, delovi Legije stranaca) koje zvanično deluju protiv Islamske države, što jeste delimično tačno, jer se bore protiv grupa i plemena koji vode vlastite ratove, i koji neće „pod komandu“. Ali, da li te snage u Afriku zaista dolaze da bi se borile protiv Islamske države? Boko Haram, koji se zakleo na vernost Bagdadijevom kalifatu i zauzeo desetine gradova i sela na severoistoku Nigerije, a nedavno izveo teroristički napad u Obali Slonovače, niko ne spominje kao metu vojnih operacija. No, planirana invazija na Libiju usložnjava situaciju i na Bliskom istoku.

Naime, iz vojnih zaliha bivšeg libijskog vođe Muamera Gadafija, u Siriju su stigle prve veće količine oružja, koje će tzv. umerena opozicija, a u stvari borci Islamske države, koristiti u okršajima sa snagama Bašara el Asada. Oružje je tada natovareno u luci Bengazi u Libiji, a preuzeto u sirijskoj luci Banias. Isti kanal je i ovog puta predviđen za dostavu veće količine kompleta modifikovanog protivoklopnog sistema TOV, ali i modernih protiv-vazdušnih sistema, vojnicima Islamske države, kako bi ih upotrebili protiv ruske avijacije, što su Rusi saznali.

Povlačenjem znatnog dela snaga, Rusija izbegava da se „zaglavi“ u Siriji, gde bi se mogla suočiti sa bespotrebnim gubicima, jer se bori protiv praktično nevidljivog neprijatelja, koji je snabdeven satelitskim snimcima i obaveštajnim podacima o ruskim aktivnostima, vremenu i putanji letova, kao i o položaju Asadovih trupa.

To za Ruse i ne bi bio problem da je Asad uspeo osvojiti Alepo i okolna mesta, ali nije. Turska je za Alepo vezala puno Asadovih trupa i učinila sve da Alepo ne padne, te se trenutno za Alepo vode borbe sa slabim učinkom. Ni Asadove snage ni Kurdi ne mogu osvojiti gradove u okolini Alepa, niti staviti pod kontrolu brane na Eufratu. S druge strane, zbog velikog broja civila koji žive u Alepu i Raki, Rusi ne mogu bombardovati te gradove.

Nerešivo je i pitanje Rake. Ko će zauzeti taj grad? Asad nema kapacitet za to. Ne treba zaboraviti da je Alepo specifično mesto, u kojem živi deset podsunitskih grupa, s kojima će biti potrebna velika pregovaračka veština, što ne znači da će dogovor biti postignut. Rusija je taj gordijev čvor prepustila Sjedinjenim Državama. Ulaskom američko-britanskih trupa u Libiju Islamska država će ponovo dobiti snagu, a ne treba zaboraviti da još uvijek drži važne strateške tačke u Siriji. Međutim, ruska avijacija Islamskoj državi uništila je mnoge baze, kampove, teško oružje, naftne terminale i cisterne. U pregovorima, koji su i za Asada dobrodošli, Rusi nisu za podelu Sirije, ali jesu za njenu federalizaciju. Opozicija je još nepoznata, te će se SAD i Turska brzo naći u problemima tragajući za partnerima. Rusija se izvlači iz ratnog blata, a SAD upadaju u pregovaračko blato.

Cevovod, koji bi iz Katara i Saudijske Arabije, preko Sirije vodio do Turske i dalje u Evropu, a čija je osnovna namena potiskivanje ruskih energenata, ima male izglede da bude sagrađen. SAD računaju na proameričko raspoloženje Kurda i stoga su uverene da će se kroz njihovu oblast cevovod protezati bez prepreka, kao i da neće biti problem kontrolisati oblast uz Eufrat i regiju Alepo, koja će biti pod kontrolom sunita. Cevovod godinama neće biti izgrađen. Identična je situacija sa iračkim gradom Mosulom. Desetine plemena su u međusobnom sukobu, ratuje svako protiv svakog, pa i pored otvorene američke podrške, Iračani ne mogu zauzeti Mosul. Ni vreme ne radi za Amerikance i njihove saveznike. Zbog smanjenog izvoza nafte, Zalivske zemlje trpe ozbiljne gubitke.

Dalje, povlačenjem iz Sirije Rusija je osvojila medijski prostor, jer je dokazala da je njena intervencija u Siriji motivisana borbom protiv terorizma, da je bila u funkciji preventivne zaštite Kavkaza, i da je je vreme za mirovne pregovore. Sačuvala je Asada kao važnog pregovarača u mirovnom procesu, dobila utvrđeni Tartus i novu vojnu bazu u Latakiji. U pregovorima Rusi su izabrali poziciju kontrolnog i korektivnog faktora.

Takođe, Rusija prestankom aktivne kampanje u Siriji smanjuje tenzije sa SAD, izbjegava sukob sa Turskom. Rusija se okreće Arktiku, obezbeđenju pomorskih ruta u Sjevernom moru, i pripremi za eksploataciju nafte i gasa na tom prostoru. Strateški se okreće Kini, svojoj industriji i poljoprivredi. Najveći gubitnik će biti EU. Privreda je u padu, evro je pod znakom pitanja, i gubi vrednost u odnosu na dolar. Sankcije nametnute Rusiji ne koriste ni EU ni SAD. EU krije podatak da je samo u Francuskoj 500 vlasnika plantaža izvršilo samoubistvo zbog bankrota. Uz sve navedeno treba imati u vidu da Turska planira novih šest miliona migranata uputiti prema evropskim zemljama. Kako sad Rusiju optužiti da svojim aktivnostima u Siriji prouzrokuje migrantske talase? EU preti raspad.

Izvor: Fond Strateške Kulture