Putin na direktnoj vezi – Nema vazalstva

Godišnji tradicionalni razgovor šefa ruske države sa narodom – „Direktna linija sa Vladimirom Putinom“ održan je po tinaesti put i potrajao je 3 sata i 55 minuta.

Interes da Putinu nešto kaže ili da mu postavi pitanje – pokazalo je preko 2,8 miliona ljudi, što je najviše do sada. Putin je odgovorio na 90 pitanja, od čega se deset ticalo spoljne politike.

Voditelji razgovora bili su poznati moskovski televizijski novinari Marija Sitelj i Kiril Klejmenov, a pitanja su postavljale i poznate ličnosti iz javnog života Rusije i sveta.

CEOPOM-Istina vam prenosi najvažnija pitanja i Putinove odgovore:

Sitelj: Prošlo je tačno godinu dana od kada smo se poslednji put sreli u ovom studiju. Ova godina je bila godina ozbiljnih izazova za Rusiju. To su i sankcije, i pad cena nafte, i atmosfera „hladnog rata“. Ovo je godina razumevanja smisla velike tragedije koja je zadesila naš bratski narod. Ovo je godina kada se naša zemlja našla pred mnoštvom novih izazova.

Istovremeno, naše je društvo postalo konsolidovanije. Rusi sada više cene svoje vrline. I, što je najzanimljivije, nivo sreće – ili, kako to pravilno nazivaju sociolozi, indeksom sreće – nije se smanjio, mada se to moglo očekivati.

Kako ćemo odgovoriti na izazove i u kom ćemo se pravcu dalje kretati – o tome ćemo danas razgovarati u ovom studiju. U direktnom prenosu. Ovo je „Direktna linija sa Vladimirom Putinom“.

Dobar dan, Vladimire Vladimiroviču, ovo je bila godina, kada ste mnogo toga morali da preuzmete na sebe. Ovo je bila godina, Vaših ličnih odluka. One treba da se donose brzo i precizno, i niko, sem Vas, to ne bi mogao da uradi. To su i antisankcije, to je i diplomatski maraton u Minsku, i, svakako, Krim.

Složena ekonomska situacija uz spoljne pritiske. Koji su rezultati ove godine?

PUTIN: Neke od rezultata ste već spomenuli. To je pripajanje Krima i Sevastopolja, to je rad u složenim spoljnopolitičkim uslovima. Mada je to bilo prošle godine, – to je uspešna i pobedonosna zimska Olimpijada u Sočiju. Sve se to dogodilo prošle godine.

Međutim, suočili smo se sa određenim spoljnim ograničenjima, i to se, na ovaj ili onaj način, odrazilo na našem razvoju, ali u celini sada, i mi to vidimo, rublja jača, berze rastu. Nama je uspelo da ne dozvolimo nastanak inflatorne spirale.

Prema rezultatima za prošlu godinu, realni BDP Rusije je porastao za 0,6 procenata. To nije veliki, ali je ipak rast. Malo više se povećala industrijska proizvodnja – za 1,7 procenta, a prerađivačka industrija – za 2,1 procenta. Postavljen je rekord u proizvodnji nafte u našoj novijoj istoriji – 525 miliona tona. Sakupljena je jedna od najbogatijih i najvećih letina žitarica u našoj, novijoj istoriji – 105,3 miliona tona. Generalno, poljoprivreda je pokazala veoma dobar rezultat – 3,7 procenata rasta.

Ove godine u prvom tromesečju takođe se opaža rast, i to ne može da ne raduje.

Postoji i pozitivna dinamika u drugim granama, naprimer, hemijska industrija – 4,1 odsto rasta, proizvodnja mineralnih đubriva – 4,2 i tako dalje. U isto vreme, vi ste potpuno pravedno skrenuli pažnju na to, da postoje i problemi.

Negativni signal je smanjenje kapitalnih ulaganja malog biznisa. Suma sumarum investicije u osnovni kapital su se prošle godine „slegle“ za 2,5 procenta.

U isto vreme su dobri rezultati postignuti u stanogradnji. Imamo rekordan – hoću to da istaknem, zaista, građevinari imaju čime da se ponose – rekordan rezultat u čitavoj istoriji Ruske države. Nikada, ni u vreme Sovjetskog Saveza, niti u postsovjetsko doba, mislim da toga nije bilo ni pre Sovjetskog Saveza – otprilike 81, a možda i svih 82 miliona kvadratnih metara stambenog prostora.

Na kraju, uspeli smo da sprečimo nagli porast nezaposlenosti. Istina, ona je kod nas porasla prošle godine, sredinom godine je bila 5,3-5,4, a sada je porasla do 5,8, ali smo ipak uspeli da savladamo taj rast.

U međuvremenu, prema rezultatima prošle godine, rast cena u potrošačkom sektoru iznosio je 11,4 procenta. U tome, naravno, nema ničeg dobrog, jer se to odražava na životnom standardu ljudi. Međutim, u martu je tempo rasta inflacije opao za tri puta. Raspoloživi prihodi stanovništva prošle godine su se smanjili za jedan procenat, a plate su porasle za 1,3 procenta. Mi smo, kao što znate, sproveli indeksaciju penzija i socijalnih davanja, kao i pomoći starijim.

U međuvremenu je privredna neodređenost dovela do porasta odliva kapitala.

Klejmenov: Učesnici Vašeg susreta sa preduzetnicima ispričali su da ste ih upozorili da sankcije u dogledno vreme neće biti ukinute, da ne treba očekivati njihovo brzo ukidanje. Kao prvo, hajde da vidimo da li je takav razgovor održan ili ne, i ako jeste, kako Vi vidite situaciju…

PUTIN: Imao sam takav razgovor sa preduzetnicima i rekao sam im da ne treba sada očekivati ukidanje sankcija, jer su to pitanja čisto političkog karaktera, to su pitanja strateške, mislim, za neke naše partnere, saradnje sa Rusijom i obuzdavanja našeg razvoja.

Međutim, ne radi se tu o sankcijama. Šta sam još rekao preduzetnicima? Rekao sam da se ne radi samo o spoljnim sankcijama. Radi se o tome, da mi sami, unutar države, u svojoj sopstvenoj kući, u privredi treba da pronađemo savršenije oblike upravljanja ekonomskim procesima. I ovde, naravno, mnogo toga zavisi od nas samih.

Sada smo spomenuli cene, spomenuli smo nivo plata. Ali, sa čime je to povezano? Jasno je da je to povezano sa pritiscima na rublju, sa time što je ona pojeftinila. To, sa druge strane, zavisi od cene nafte. To je dobro poznato, mi na žalost teško možemo to da promenimo, takva se kod nas formirala jednostrana ekonomija u toku dugog vremenskog perioda.

Šta smo radili proteklih godina? Kod nas su brzim tempom rasle plate. I one su preticale tempo produktivnosti rada. I pored zavisnosti od ovih sankcija, korekcija kursa je bila neminovna. Neminovna!

Zaista, Vladi i Centralnoj banci su ove mere samo pomogle – može se reći: „Eto, zbog sankcija smo prinuđeni da se tako ponašamo“. Ne samo zbog toga. Već zbog toga što mi moramo profesionalno i dosledno i pravovremeno da korigujemo našu ekonomsku politiku. To se desilo, korigovano je.

Želim sada da vam kažem da je to veoma važna stvar: to je element ozdravljenja naše ekonomije i stvaranje bazičnih uslova za njen dalji razvoj. Sankcije su sankcije, ali nije to najbitnije.

Klejmenov: Ipak, koliko treba da trpimo, kada je reč o sankcijama? Da li je kod nas moguća iranska varijanta? Teheran, kao što je poznato, nekoliko decenija egzistira pod sankcijama.

PUTIN: Rusija nije Iran. Naša zemlja je veća i naša ekonomija je veća, i ona je diversifikovanija nego u Iranu. Uostalom, mi ne vodimo politiku u sferi energetskih resursa kakvu sprovodi iransko rukovodstvo, iz više razloga, sada neću to da analiziram. Kod nas je ipak energetika – tržišnija grana proizvodnje i privrede, nego u drugim zemljama-proizvođačima nafte i gasa. Zato poređenje nije baš umesno.

A u vezi toga koliko ćemo dugo trpeti sankcije, ja bih, ako mi dozvolite, rekao drugačije: ne da trpimo – već treba da iskoristimo ovu situaciju sa sankcijama kako bismo izašli na novi nivo razvoja. Ovo je šansa za zamenu uvoza domaćom proizvodnjom. Danas smo prinuđeni, mi ćemo to da radimo, i nadam se da će to dovesti do razvoja visokotehnoloških grana privrede bržim tempom, nego što je bilo ranije.

Naše tržište je bilo zauzeto za naše sopstvene poljoprivredne proizvođače – naročito posle pristupanja naše zemlje STO – a sada smo ga očistili.

Sitelj: Ljudi se sećaju Vaše velike konferencije za štampu, koja je održana pre pola godine, na kojoj ste rekli da će za obnavljanje ekonomije biti potrebno dve godine. Da li biste sada korigovali tu prognozu?

PUTIN: Možda će brže. Ono, što mi vidimo sada je vezano za jačanje rublje, i za rast tržišta, i u vezi nekih drugih pozicija, mislim, da će se to dogoditi i ranije, ali negde u okviru dve godine, čini mi se. Ove godine predviđamo određeno smanjenje proizvodnje, uključujući sve faktore, međutim, mi smo i na početku godine polazili od toga, da će se dogoditi osetni pad proizvodnje. To se nije dogodilo.

Hoću da vam kažem da prema poslednjim podacima, ako uporedimo mart i mart – nivo industrijske proizvodnje je, u poređenju sa martom 2014. godine, ovog marta iznosi 99,4 procenta, a za prvo tromesečje u odnosu na isti period prošle godine – 99,6 procenta.

Klejmenov: Veoma je važno pitanje: da li ćemo imati dovoljno snage i resursa?

PUTIN: Znate, pitanje nije samo u snazi, a resursa sigurno imamo dovoljno, što je najbitnije – ljudskih resursa, talentovanih ljudi, spremnosti da rade i njihovog elana. Mnogo razgovaram sa ljudima, znam unutrašnje raspoloženje, naročito kada pričaju o sankcijama, ali neću da pokazujem nepristojne gestove – vi razumete kakve gestove prave obični građani.

Naš cilj, zadatak Predsednika, Vlade, Centralne banke i rukovodilaca regiona jeste da ovaj period prođemo sa što najmanje gubitaka. Da li je moguće to ostvariti? Moguće je, i ne radi se o tome da treba da se strpimo. Radi se o tome da iskoristimo situaciju u našu korist. I mi možemo da to uradimo.

Sitelj: Kakve će se nove pretnje pojaviti po našu zemlju u ovoj godini?

PUTIN: Pretnji je veoma mnogo, mi ne možemo sve da predvidimo, ali ako budemo sačuvali stabilnu unutrašnju političku situaciju, ako sačuvamo ovu konsolidaciju u društvu, koju sada vidimo – nikakve pretnje nam neće biti strašne.

Kudrin: Vaš prvi predsednički mandat bio je karakterističan po tome što je ekonomski rast svake godine prosečno iznosio 7%, a pri tom je cena nafte prosečno bila oko 30 dolara za barel. A tokom sadašnjeg predsedničkog mandata sa cenom nafte, ako ona bude čak 65-70 dolara, prosečan ekonomski rast iznosiće oko 1,5% godišnje. Odnosno, za godine pada biće potrebne godine porasta, ali, to će biti prosečno oko 1,5%, to jest, niže od ekonomskog rasta u svetu.

Smanjivaće se udeo ruske ekonomije u svetu. Nećemo imati dovoljno investicija u tehnički progres i modernizaciju. Tokom ovog perioda mi ćemo u tehničkom smislu takođe zaostajati za svetom. To, nažalost, može da dovede do slabljenja odbrambenih mogućnosti, budući da je glavni faktor sposobnosti za odbranu – stanje ekonomije i nivo tehnike. I koliko god danas govorili da ćemo se snaći, ove cifre koje sam naveo, gotova su stvar sve do 2018. godine. Nažalost, u tom periodu mi ćemo zaostajati za svetom.

Vi ste u svojim odgovorima takođe rekli da Vlada već čini neke korekcije. Meni se čini da se korekcijama ovde ništa ne može ispraviti. Stari model rasta već je zastareo, a novi se za sada ne naslućuje.

Šta ste Vi voljni da uradite da bismo mogli da stvorimo nov model rasta?

PUTIN: Poštovani Alekseju Leonidoviču, Vi i ja smo ne samo zajedno mnogo radili dugo godina, nego imamo i veoma dobre međusobne odnose, može se reći, prijateljske. Meni je Vaš stav dobro poznat. Vi ste sada precizno izložili svoju prognozu, veoma blisku onome što se može dešavati.

Mi moramo da stvaramo najbolje uslove za rad biznisa, moramo da stvaramo najbolje uslove za privatne investicije, moramo da usavršavamo svoju monetarnu politiku, svakako je potrebno da na najbolji način poboljšamo sistem upravljanja u čitavoj zemlji, u Vladi i pojedinim granama industrije, treba da unapredimo rad u oblasti sprovođenja zakona i sudskog sistema. To je zadatak sa mnogo pravaca koje je lakše nabrojati nego sve to uraditi, ali, naravno, treba raditi, kao što se kod nas u narodu kaže: u dobrim rukama posao cveta. Mi tako treba i da radimo.

Recimo, ove godine Vlada je zamrzla socijalno indeksiranje. Ja znam da Vaše kolege, oni koji zastupaju Vaše stanovište, govore da je to nedovoljno, da to treba još više smanjiti, da treba više zamrznuti, a možda i smanjiti prihode građana, suviše se kod nas povećavaju zarade, čak da treba što brže podići starosnu granicu za penzionisanje, inače, nećemo uspeti da izbalansiramo penzioni sistem u koji konstantno moramo da usmeravamo ogromna sredstva iz budžeta i iz rezervnih fondova.

Sve to ometa naš razvoj. U suštini, teorijski, to je, naravno, ispravno. Da bi se ekonomija kompetentno izgradila, svakako je potrebna pamet, ali ako želimo da ljudi imaju poverenja u nas, treba imati još i srce i treba osećati kako običan čovek živi, kako to na njega utiče.

Ako sačuvamo poverenje građana, onda će oni podržavati sve što mi činimo i, kao što kolege kažu, biće spremni i da nešto pretrpe. A ako budemo radili ne obraćajući pažnju na ono što se dešava u realnom životu , čini mi se da onda možemo veoma brzo da stignemo do situacije kakva je bila početkom 90.-ih godina, kada bi se, u stvari, izgubilo poverenje u vlast, a mi bili primorani da nastale socijalne probleme zatvaramo sa mnogo većom količinom novca nego što je sada predviđeno.

Da li će to dovesti do ozbiljnog zaostajanja, to treba još videti. Pa, pogledajte državni dug Sjedinjenih Država već je veći od njihovog BDP. To je, zapravo, veoma alarmantna stvar, to je znak za uzbunu ne samo za Sjedinjene Države, nego i za čitavu svetsku ekonomiju. Mi sada ne znamo kako će se tamo odvijati situacija.

Pogledajte koliko je problema u evro-zoni, ona puca po šavovima. Šta će biti sa zemljama – dužnicima koje imaju dug 174% od BDP? Šta će se tamo uopšte desiti? Da li će lideri evro-zone izaći na kraj sa onima koji zaostaju? Takođe se ne zna. Zato ćemo se mi svakako rukovoditi razlozima za obezbeđivanje pre svega visokog tempa rasta, ali to ćemo činiti tako da suviše ne opteretimo naše građane.

Anatolij Torkunov (rektor MGIMO – diplomata, istoričar, politikolog): Ove nedelje pojavile su se desetine, a možda i stotine komentara u vezi sa saopštenjem koje je dato u ponedeljak, da sada više nema smetnji za isporukuprotivavionskih raketnih sistema „S-300“ u Iran prema sporazumu koji smo svojevremeno potpisali sa Iranom, ali kasnije obustavili njegovu realizaciju.

Komentari i novinara i političara sadrže i izražavaju strahovanja da će isporuke „S-300“ ometati završetak naših pregovora u okviru „šestorke“ o nuklearnom programu Irana. Sem toga, govori se čak i o tome da će isporuke protivavionskih sistema generalno iskomplikovati situaciju na Bliskom i Srednjem Istoku.

Jutros sam slušao izjavu Angele Merkel o tome da je, kako ona kaže, sankcije trebalo ukidati kolektivno, a ne pojedinačno. A u Izraelu, kako ste, možda i sami čuli, šire se svakakvi razgovori o tome da, ako „S-300“ budu isporučeni u Iran, onda će Izrael preduzimati sopstvene mere, pa i prodaju oružja Ukrajini. Želeo bih da čujem Vaše mišljenje o tome.

PUTIN: Mi smo taj ugovor zaista potpisali još 2007., a zatim 2010. ukazom Predsednika ugovor je privremeno obustavljen. To je učinjeno u vezi sa problemima povodom iranskog nuklearnog programa. To je uistinu tako. Ali danas, i mi to jasno vidimo, i Vi kao čovek sa iskustvom to odlično razumete, iranski partneri pokazuju veoma veliku fleksibilnost i očiglednu želju da postignu kompromis o tom nuklearnom programu.

U stvari, svi učesnici u tom procesu izjavili su da je sporazum postignut. Radi se samo o tehničkim detaljima koji treba da budu završeni do juna ove godine. Zato smo mi i doneli takvu odluku.

Ja nisam video ni čuo izjavu Federalne kancelarke Nemačke i zato ne mogu ni da je komentarišem. Ali, ako neko strahuje zbog toga što smo mi pristupili ukidanju sankcija, onda očigledno naše kolege ne znaju da u spisak sankcija UN-a ne ulazi isporuka takvih sistema. Mi smo zaustavili realizaciju tog ugovora isključivo jednostrano. A sada, kada postoji napredak po pitanju iranskog nuklearnog programa koji je očigledno pozitivan, mi ne vidimo razlog za dalji jednostrani, želim to da naglasim, jednostrani prekid.

Sem toga, naša preduzeća su proizvela tu opremu. Oprema je skupa i košta skoro milijardu dolara (900 miliona dolara). To našim preduzećimaniko ne plaća. Istina, nama je stavljano do znanja da ima mogućnosti za kupovinu, ali niko ne kupuje. Postavlja se pitanje: a zbog čega mi da budemo na gubitku?

Vi ste sad pomenuli stavove naših prijatelja u Izraelu. Moram da vam kažem da mi uvek kad isporučujemo naše naoružanje na spoljno tržište uzimamo u obzir situaciju u ovom ili onom regionu, i naravno, pre svega na Bliskom Istoku. Inače, mi nismo najveći isporučilac oružja na Bliski Istok. Sjedinjene Države u taj region sveta isporučuju mnogo više oružja za mnogo veće iznose novca.

Tako su nedavno Izraelci izrazili bojazan zbog isporuka istih takvih sistema „S-300“ drugoj zemlji u regionu. Skrenuli su nam pažnju na to da ako se ta isporuka realizuje, onda to može da dovede do kardinalnih promena u tom regionu, čak i geopolitičkih, budući da sa teritorije te zemlje „S-300“ može da dosegne do teritorije Izraela. Mada, to nije ofanzivno oružje, ali kako je rekao moj kolega, „nijedan naš avion neće poleteti“. I to je zaista ozbiljna stvar.

Mi smo se konsultovali sa našim kupcima. Treba istaći da su naši partneri u jednoj od zemalja arapskog sveta gledali na to sa razumevanjem. Mi smo anulirali taj ugovor i vratili avans u iznosu od 400 miliona dolara. U tom pogledu radimo veoma oprezno.

Što se Irana tiče – to je sasvim drugačiji slučaj i apsolutno ne ugrožava Izrael.To je isključivo odbrambeno oružje. Štaviše, mi smatramo da u uslovima koji se formiraju u regionu, posebno u vezi sa događajima u Jemenu, isporuke oružja takve vrste predstavljaju faktor obuzdavanja.

Klejmonov: Vladimire Vladimiroviču, tema koja je najozbiljnija i bez koje danas ne možemo, naravno, jeste – Ukrajina. Želeo bih da se na početku razmatranja i rusko – ukrajinskih odnosa i onoga što se sada dešava na jugoistoku Ukrajine, vratim na članak koji smo pomenuli na početku „Direktne linije“, budući da je isto tu procurila je još jedna informacija.

Na sastanku sa preduzetnicima Vi ste rekli, kako prenosi to izdanje, da je tokom dugih noćnih pregovora sa Porošenkom, Merkel i Olandom u Minsku, Porešenko u nekom trenutku rekao doslovce sledeće: „Uzmi Donbas, meni ne treba“. Da li je tako bilo?

PUTIN:Nije, tako nešto nije bilo. Razmatrali smo pitanja u vezi sa oživljavanjem ekonomije, socijalne sfere na Donbasu gde ima mnogo problema. Mi ne vidimo želju kod sadašnjih kijevskih rukovodilaca da uspostave ni socijalni okvir ni ekonomiju Donbasa. To je istina, o tome smo mnogo govorili. Sve to je navedeno u minskim sporazumima, u dokumentima koja su sa ukrajinske strane potpisala zvanična lica i koja treba da se realizuju.

Nažalost, ništa se ne čini. Kao što znamo, danas je očigledna potpuna blokada Donbasa. To se odnosi na oblast finansija (isključen je bankarski sistem), na isplate socijalnih primanja i penzija (ništa se ne isplaćuje). O tome smo dosta razgovarali sa Petrom Porošenkom.

Ja sam takođe javno govorio o tome… – dobro, tamo postoje ljudi koji brane svoja prava sa oružjem u rukama. Postupaju li pravilno ili ne to je drugo pitanje, ja to sad neću ocenjivati, iako ja, naravno, o tome imam svoje mišljenje, mogu to da ocenim i više puta sam o tome govorio. Ali, tamo postoje i ljudi koji nemaju veze s tim, koji su zaradili, na primer, penziju, radeći 20 godina i to u nezavisnoj Ukrajini, oni imaju pravo. Oni nemaju nikakve veze ni sa ratnim dejstvima ni sa borbom tih naoružanih ljudi za svoja prava. Kakve veze oni tu imaju? Zašto ih ne isplaćujete? Vi ste po zakonu obavezni da to činite. Ne. Ne isplaćuju. Prema tome, može se reći da sadašnje ukrajinske vlasti same – svojom rukom odsecaju od sebe Donbas, eto, u čemu je nevolja i tragedija, o tome smo i razgovarali.

Sitelj: Vladimire Vladimirviču, ako je „svojom rukom“ i ako je Kijev već obezvredio Minske sporazume i ako oni faktički nameću rat, kako uopšte s njim nastavljati dijalog, sa Porošenkom? On Vama govori jedno, kod kuće, u zemlji svojim građanima govori drugo, zapadnim partnerima govori treće – kako u takvoj situaciji voditi dijalog?

PUTIN: Mi ne možemo da biramo partnere, ali u svom radu ne smemo da se rukovodimo simpatijama ili antipatijama – mi moramo da se rukovodimo interesima zemlje i da od toga polazimo.

Sitelj: SMS, takođe od Vladimira Vladimiroviča: „Petar Porošenko je – pravi zločinac ako se uzme u obzir koliko ljudi je poginulo zbog njegovih postupaka. Vladimira Vladimiroviču, jeste li se osećali neprijatno ili imali želju da ne komunicirate s njim?“

PUTIN: Ne, naravno, upravo sam o tome i govorio. Ja smatram da sadašnje rukovodstvo Ukrajine čini mnogo grešaka i rezultati će biti negativni, ali to je izbor i Predsednika i vlade.

Svojevremeno smo dugo insistirali da se ne obnavljaju borbena dejstva. Prvo je gospodin Turčinov započeo borbena dejstva na Donbasu, zatim je izabran Petar Aleksejevič Porošenko. On je imao šanse da pokuša na miran način da reši pitanja sa ljudima na Donbasu, da se sa njima dogovori.

I mi smo insistirali. Ja kažem „mi“, kada je razgovor vođen u takozvanom normadijskom formatu. Ja sam ga zaista ubeđivao da ne počinje borbena dejstva, da makar pokuša da se dogovori. Ne, počela su borbena dejstva.

Prvi put se žalosno završilo, drugi put se žalosno završilo. Treći put su počeli – opet se tragično završilo za Ukrajince, pre svega za ukrajinsku armiju. Smatram da je to ogromna greška!

Oni tu situaciju uvode u slepu ulicu, takvi postupci vode u ćorsokak. Ali, izlaz mora da postoji. Izlaz je samo jedan: to je realizacija sporazuma iz Minska, ustavna reforma i rešavanje socijalnih i ekonomskih problema čitave zemlje i Donbasa posebno.

Naravno, mi ne nameravamo da se mešamo, to nije naš posao da namećemo Ukrajini ovaj ili onaj način ponašanja. Ali imamo pravo da iznosimo svoje mišljenje, tim pre imamo pravo da skrenemo pažnju na neophodnost realizacije minskih sporazuma. Mi želimo da se oni realizuju i to očekujemo od svih naših partnera uključujući i rukovodstvo Ukrajine.

Klejmonov: Ima veoma mnogo sličnih oštrih pitanja. Ljudi pitaju zašto Rusija daje popuste za gas Ukrajini, zašto isporučuje jeftinu električnu energiju, zašto isporučuje jeftini ugalj, daje kredite – a kao odgovor dobija potpuno drugačiju reakciju? Kakav je Vaš odgovor?

PUTIN: Znate, u toj ili nekoj drugoj zemlji povremeno se menja politička situacija, a narod ostaje – narod, kao što sam već rekao, nama veoma blizak. Ja zapravo ne pravim razliku između Ukrajinaca i Rusa, smatram da je to isti narod. Ali, neko ima drugačije mišljenje, o tome može da se prodiskutuje, ipak,ovo nije mesto da o tome govorimo. Međutim, mi pomažemo ljudima, pre svega – mi pomažemo ukrajinskom narodu.

Zainteresovani smo za to da ukrajinska privreda izađe iz krize, zato što su naši susedi i naši prijatelji, i zainteresovani smo za to da na našim granicama bude mir, red, a da mi imamo mogućnost da normalizujemo i razvijamo ekonomsku saradnju sa uspešnim partnerom.

Na isti taj gas mi dajemo popust. Ako znamo da privreda ne može da isplati čak ni cene koje su predviđene po ugovoru – u principu, mi nismo dužni da to činimo, ali smatramo da je to svrsishodno i izlazimo u susret. Ista je situacija sa strujom, drugim komponentama, ugljem itd.

Uzgred, mi smo se u novembru-decembru 2013. godine dogovorili s ukrajinskim rukovodstvom o da Ukrajini damo kredit. Faktički kredit, mi smo kupili od njih hartije od vrednosti – obveznice – nameravali smo da damo 15 milijardi dolara za godinu dana. Petnaest milijardi dolara je faktički kredit, plus još pet milijardi za izgradnju puteva – povlašćeni kredit preko banaka.

Šta je sada Ukrajina istrgovala od svojih partnera- 17,5 milijardi za četiri godine.

Mi smo predlagali smanjenje cene gasa, i već smo počeli da smanjujemo, uz uslov da redovno plaćaju i izmire stara dugovanja. Smanjili smo cenu gasa nekoliko puta, a oni su je sad povećali za više od 300 odsto.

Kooperativne veze koje bi bile sačuvane – sve su raskinute. I kod nas (u Rusiji) situacija nije jednostavna, ali tamo je krajnje loša.

Rad velikih preduzeća se realno obustavlja, prestaje rad u visokotehnološkim sferama: u oblasti proizvodnje raketa, aviona, brodova, u oblasti atomske energetike. Smatram da su to veoma teške posledice. Nije mi jasno zašto je to sve učinjeno.

Međutim, život se odvija tako kako se odvija. Mi ćemo težiti da normalizujemo odnose sa Ukrajinom, to je u skladu s našim interesima.

Klejmjonov: Pitanje pisca Sergeja Šargunova.

Šargunov: Pesnik Josif Brodski je još 1994. godine napisao jednu otrovnu pesmu o nezavisnosti Ukrajine. On je u njoj sa sarkazmom i ogorčenošću pisao o ukrajinskim nacionalistima. On je čak žalio zbog te zemlje: „Prestala je, izgleda, ljubav koja je postojala između”.

Ali, osim nacionalista, Vi ste to dobro primetili, postoji mnogo miliona ljudi koji tamo žive. Meni se čini da su se oni danas našli pod udarom. Nažalost, primere ne treba da tražimo daleko. Evo, sledeći bilbordi: „Separatista u duši čeka dolazak „ruskog sveta”, zovi preko vruće linije Službe bezbednosti Ukrajine”. To jest ljude pozivaju da „cinkare” svoje komšije. Progoni se veliki broj ljudi samo zbog njihovog mišljenja, pri tom ima i obračuna, juče je, na primer, ubijen poslanik (bivši poslanik Partije regiona) Oleg Kalašnjikov, iz vatrenog oružja. Pre toga je dobijao mnogo pretnji od nacista.

I, naravno, tu su i zakoni koje je Vrhovna Rada usvojila upravo 9. maja, navodno antikomunistički, vezani za borbu protiv antisovjetske simbolike, ali ti zkoni zapravo vređaju sve kojima je važno sećanje na pobedu nad fašizmom. A meni se čini da se time prosto ozakonjuje politika aparthejda prema Rusima i svima koji teže Rusiji.

Imam pitanje. Ukrajina smatra da smo mi, Rusija – ljuti neprijatelj, ali s istom upornošću stalno zahteva povlastice i popust na gas. Pod kakvim uslovima je zapravo, ako se gleda realistički, moguća normalizacija odnosa između Moskve i Kijeva?

PUTIN: Teško pitanje, iako bi se, verovatno, moglo popričati, onako uopšteno, o jedinstvu i bratstvu ruskog i ukrajinskog naroda. Ja to često činim, primoran sam da to činim.

Uslovi su jednostavni: Rusija danas ništa ne traži od kijevskih vlasti, osim jednog – da se prema nama odnose kao ravnopravnim partnerima u svim oblastima saradnje. Važan deo za nas je, naravno, i poštovanje zakonskih prava Rusa koji žive u Ukrajini, kao i onih ljudi koji sebe smatraju Rusima bez obzira na to šta piše u pasošu. Prava ljudi koji ruski jezik smatraju maternjim, a rusku kulturu svojom kulturom i koji osećaju da su neraskidivo povezani sa Rusijom. Naravno, svaka zemlja je zainteresovana za ljude koji imaju takav odnos prema njoj (u konkretnom slučaju mislim na Rusiju). Zato tu nema ničeg nenormalnog.

Ali, ponavljam još jednom, mi smo zainteresovani za potpunu normalizaciju odnosa s Ukrajinom, i činićemo sve što je u našoj moći da tako bude. Naravno, na dnevnom redu je i veoma ozbiljno pitanje Donbasa.

Već sam rekao da od ukrajinskih vlasti očekujemo sprovođenje sporazuma iz Minska. Pre svega je potrebno, sada se već faktički govori o tome, da se formiraju radne grupe u okviru minskog procesa i da započne rad u nekoliko pravaca. To je politička reforma i njen ustavni deo, to je privreda, to je granica itd. Eto, to sve treba početi raditi, ne govoriti, već raditi u praksi.

Nažalost, mi za sada samo vidimo nastavak pokušaja, elemente pritiska, a stvarne želje da se reši (pitanje) političkim sredstvima još uvek nema.

Ali, ja smatram da drugi put, osim političkog načina rešavanja problema, ne postoji, i svi treba da postanu svesni toga. Mi ćemo težiti tome.

Bivša poslanica Irina Hakamada: Vladimire Vladimiroviču, obećali su mi da ću moći da postavim dva pitanja. Prvo pitanje je, naravno, pitanje tragične smrti Borisa Njemcova, koja me je potresla ne samo kao građanina. Razumećete me, on i ja smo sarađivali, i još uvek osećam strašan bol. Zato imam pitanje: kakav je Vaš odnos prema tome, kako napreduje istraga, i da li postoji šansa da ćemo ipak saznati ko je naručio to zversko ubistvo, koje više liči na teroristički napad?

I da li ste spremni, s obzirom da su njegovi saborci u opoziciji, između ostalog, i prema Vama lično, da doprinesete da oni mogu u budućnosti da se bore za svoja mesta u parlamentu, uključujući Navaljnog i Hodorkovskog? Jer, kritikovati je lako, a biti opozicija državi u parlamentu je. Možda će to doprineti stabilizaciji situacije i stimulisati privatni biznis, privatne investicije.

Drugo pitanje: na sahrani Borisa Jefimoviča prilazili su mi zapadni novinari i pitali me, i na internetu postoje informacije o tome, da je Boris Njemcov imao neka saznanja o prisustvu ruskih snaga u vreme događaja na jugoistoku Ukrajine. I na sahrani isto tako – zapadni novinari su sve vreme postavljali to pitanje. Da li konačno možete da otkrijete, da odgovorite detaljnije, da li je tamo bila naša vojska ili ne?

PUTIN: Počnimo od opozicije, koja ima pravo i da učestvuje zvanično i legalno u političkom životu: a) naravno, može i treba b) ako uđu u parlament na predstojećim izborima, znači, ako dobiju podršku naroda, onda će njihov rad dobiti određeni zvanični status, i oni će, naravno, onda snositi odgovornost u izvesnoj meri za ono što predlažu.

Ali, na kraju krajeva ljudi donose odluku, glasaju da li će neko biti u parlamentu ili ne. Ja smatram da bi to bilo pozitivno.

A sada što se tiče ubistva Borisa Jefimoviča Njemcova, vi ste mu bili prijatelj, bili ste u dobrim odnosima s njim. On je bio veoma opoziciono nastrojen i prema meni, i prema vlasti uopšte. Iako smo imali prilično dobre odnose dok smo razgovarali. Ja sam već govorio o tome. Smatram da je to apsolutno sraman događaj, tragičan i sraman – da je to svako ubistvo te vrste.

Kako napreduje istraga? Mogu da Vam kažem da su već kroz jedan dan, najviše dan i po, istražnim organima, FSB i MUP već bila poznata imena izvršilaca. Pitanje je samo bilo gde i kako ih uhapsiti. Treba odati priznanje našim specijalnim organima, to su apsolutno objektivni podaci, koji su vezani ne samo za kamere za video nadzor, već i za veliki broj mogućnosti koje su im na raspolaganju u poslednje vreme.

Ne znam, plašim se da ne kažem nešto što ne treba, da ovde ne otkrivam savremena sredstva i metode rada naših specijalnih organa, ali generalno, ponavljam, pitanje je bilo rešeno u roku od nekoliko sati. I u tom smislu oni su radili dobro i brzo, pri tom preko nekoliko kanala istovremeno, i različite službe su došle do istih rezultata.

Pitanje da li će biti otkriveni naručioci i da li oni postoje? Za sada ne znam. To će biti poznato u sklopu posla koji se trenutno obavlja.

I na kraju, pitanje da li ima naše vojske u Ukrajini? Kažem Vam direktno i definitivno: ruske vojske u Ukrajini nema. Kad smo već kod toga, situaciju oko sukoba na jugoistoka Ukrajine, u Donbasu najbolje je objasnio načelnik generalštaba ukrajinske armije koji je javno, tokom susreta sa svojim stranim kolegama, rekao: „Mi ne ratujemo s ruskom armijom”. Šta još dodati?

Klejmjonov: Gde leži uzrok propasti ruske politike u Ukrajini, s obzirom da je, kao prvo, da je Rusija imala toliko fore u istorijskim rodbinskim vezama s Ukrajinom, a kao drugo, Rusija je investirala u Ukrajini oko 32–33 milijarde dolara, ako se uzme ukupno ta suma, a SAD samo pet, što je priznala Viktorija Nuland. Zašto smo doživeli fijasko tamo?

PUTIN: Znate, to nije naš fijasko, to je fijasko unutrašnje politike same Ukrajine, u tome je ceo problem. Jeste, mi smo pomagali Ukrajini čak i u veoma teškim vremenima za nas. Na koji način? Isporukama ugljovodničnih sirovina, pre svega gasa i nafte, po cenama koje su mnogo niže od svetskih, tokom dugog vremenskog perioda, godinama smo isporučivali. I zaista, ta pomoć, ta realna ekonomska pomoć se meri desetinama milijardi dolara, desetinama, bez ikakvog preuveličavanja. Naša kooperacija je bila ogromna, u svakom slučaju. Nadam se da se ona još negde zadržala i da bi mogla da bude obnovljena. Osim kooperacije, trgovinsko-ekonomske veze su veoma snažne i raznolike.

Šta se dogodilo? Dogodilo se to da su ljudima dojadili siromaštvo, lopovluk, bezobrazluk vlasti, njena nezasita pohlepa, korupcija, oligarsi koji su se popeli na vlast. Ljudima je sve to dojadilo. A kad društvo i zemlja upadnu u takvo stanje, ljudi počinju da traže izlaz iz situacije i, nažalost, delimično se obraćaju onima koji, špekulišući na trenutnim teškoćama, predlažu jednostavna rešenja. Među njima su nacionalistti. A šta, kao da kod nas nije bilo toga 90-tih godina? Kao da nije bilo te „parade suvereniteta ”, nacionalizma koji je zasjao u punom sjaju?

Bilo je svega toga, sve smo to preživeli! I tako svuda biva, zapravo. Eto, to se dogodilo i u Ukrajini. To su iskoristili ti nacionalistički elementi i doveli sve u stanje koje vidimo danas. Zato to nije naš neuspeh, to je neuspeh unutar same Ukrajine.

Klejmjonov: Ali, zar nismo propustili da reagujemo na početku procesa odvajanja Ukrajine od Rusije? To pitam zbog toga što sada postoji opasnost od ponavljanja tih procesa: u Kirgiziji, u Jermeniji, na postsovjetskom prostoru, gde veoma aktivno rade, kako Vi kažete, naši zapadni partneri. Ako pogledamo koliko nevladinih organizacija trenutno finansiraju Amerikanci u Krigiziji, a koje se bave isključivo politikom, ima ih više od hiljadu, 1.200. A koliko Rusija troši za te potrebe? Mnogo manje.

PUTIN: Vi ste sad napravili lapsus, što se kaže, po Frojdu. Rekli ste: propustili smo da reagujemo prilikom odvajanja Ukrajine od Rusije. Ma, nikakvog odvajanja nije bilo. Ukrajina je samostalna i nezavisna država, i to treba poštovati.

Mi smo sami sve nekada odvojili od sebe, početkom 90-tih godina, kada smo doneli odluku o suverenitetu Ruske Federacije. Kakv smo potez tada povukli? Mi smo ih pustili da odu. Ali, mi smo to sami uradili, to je bila naša odluka. Pa, kad smo to već uradili, treba poštovati njihovu nezavisnost. To je izbor ukrajinskog naroda – kako će da grade odnose.

Vidite, kad je u Ukrajini bila prethodna kriza, takođe prilično velika, kada su na vlast došli gospodin Juščenko, i Timošenkova. Šta je tada bilo? Treći krug predsedničkih izbora koji nije predviđen ustavom!

To je bio kvazi-prevrat. Ali, tada su to bar radili bez oružja, bez krvoprolića. Mi smo to, generalno, prihvatili i radili sa svima, sarađivali. Ali, sada je došlo do državnog prevrata. To već ne možemo da prihvatimo. Došlo je do porasta ekstremnog nacionalizma, to je neprihvatljivo.

Mi s poštovanjem treba da se odnosimo prema drugim državama, da gradimo odnose s njima. A to tamo je već van zone naše kontrole, s obzirom da su to ipak nezavisne države i tamo ne možemo da se mešamo, to ne bi bilo ispravno.

Evo, mi razvijamo odnose u okviru našeg Evroazijskog ekonomskog saveza sa Kazahstanom, sa Belorusijom. U čemu je smisao tog udruživanja? Ne u tome da ih potčinimo, ne! Smisao je da svi ljudi koji žive u našim zemljama žive bolje, da granice budu otvorene.

Koja je razlika da li Rus živi na toj teritoriji ili na susednoj, van državnih granica, ako ima mogućnost da slobodno putuje kod rođaka, ako raste kvalitet njegovog života, ako se on oseća kao čovek, ako se poštuju njegova prava, ako mu ne brane da priča na maternjem jeziku itd. Ako se to sve poštuje, kakva je razlika? Mi vidimo da ljudi tamo žive pristojno i da se prema njima ponašaju pristojno.

Mi takve odnose imamo i s Kazahstanom, i sa Belorusijom, sada već i sa Jermenijom, i s Kirgizijom. Nadamo se da će se taj proces razvijati. On je najglavniji, najosnovniji, a ne držanje (suseda” u sferi nekog svog uticaja.

Mi ne nameravamo da obnavljamo imperiju, mi nemamo takve ciljeve, iako stalno pokušavaju da nas optuže za to. To je normalni, prirodni integracioni proces. Ceo svet ide putem integracija: cela Latinska Amerika, Severna Amerika – Kanada, SAD, Meksiko – cela Evropa, u Aziji se događa to isto, a u nas stalno upiru prstom, kažu da mi nameravamo da obnovimo imperiju. Nejasno je – zbog čega? Zašto se nama to brani?

Želim to da naglasim: naš cilj nije da obnovimo imperiju. Nemamo imperijalne ambicije. Ali, da obezbedimo dostojanstven život, između ostalih, za Ruse koji žive u inostranstvu, u zemljama ZND koje su nam bliske, to možemo, tako što ćemo razvijati saradnju.

Izvor: Fakti