Први корак сваке владавине јесте одговор на једноставно питање: „Ко смо ми, заправо, и шта сматрамо правилним“, и при том не докраја обезвређеним речима, него делом.
Без тога одсуство јасности неће допустити привлачење присталица, изазваће сувишна очекивања и разочарења, и главно – створиће утисак понашања жртве које само позива агресора.
Настојање да се по сваку цену избегне погоршање конфликта, Запад је оценио као демонстрацију слабости и позив на агресију. Резултат је – хиљаде погинулих, десетине хиљада обогаљених, стотине хиљада, а ускоро и милиони избеглица, монструозна разарања која су лако могла да се избегну практично у свакој фази конфликта демонстрирањем јасне позиције.
Неминован корак за опстанак Русије и њеног данашњег руководства јесте потпуно конфучијанска „корекција термина“ и називање ствари правим именима.
Свака осмишљена активност може да почне само од јасне и јавне дефиниције шта је добро, а шта лоше.
У нашем случају пут ка минимализацији конфликта у Украјини може да почне само од утврђивања очигледног: САД и њихови сателити у NATO-у искористили су праведан протест украјинског народа против рекета и корупције Јануковича и организовали нацистички државни преврат у Кијеву. Њихов цинизам био је такав да су дипломате САД, а такође и министри иностраних послова Немачке, Велике Британије и Пољске организовали тај преврат и долазак на власт нациста – потпуно отворено и јавно.
Преврат је био нацистички зато што су једине русофобске снаге Украјине нацисти – а циљ Запада био је освајање ресурса и потражње Украјине ради чега је било неопходно да се она коначно и бесповратно отргне од Русије.
Будући да украјинска економија може да постоји само у интеграцији са руском и да је украјинска култура крајње блиска руској, нацистички преврат био је супротан најбитнијим потребама становништва Украјине и довео је до краха украјинске државности.
У условима њеног непостојања, Крим се поново припојио Русији, Исток је устао против нацизма, а на територији Новоросије – уз помоћ најмонструознијег и демонстративног терора – почело је формирање средњевековне феудалне државе олигарха Коломојског, чије се оружане снаге, на пример, отворено не потчињавају кијевским „властима“ (на пример, одбијају да поштују њихове наредбе о прекиду ватре).
Саме кијевске „власти“ не могу, и што је главно – не желе да испуњавају чак ни минималне обавезе државе (од реализације обавеза према међународним уговорима и социјалне подршке становништва до одржавања реда на улицама) и представљају крваве марионете које се одржавају само на рачун Запада, а народ Украјине потапају у понор безумља, нацизма и русофобије.
У тим условима Русија, чији се однос према нацизму одређује како њеном трагичном историјом, тако и одлукама Нирнбершког трибунала, сматра кијевске и дњепропетровске власти за окупационе и терористичке режиме који најбогатији и најразвијенији део Совјетског Савеза – Украјину – воде и претварају у „пропалу државу“ попут Сомалије и у масовно изумирање становништва.
Према томе, Русија сматра сарадњу са тим властима криминалном (и такву сарадњу кажњава као издају Отаџбине) и са њима одржава само минимум могућих односа ради заштите интереса грађана Русије на територији Украјине привремено окупиране од стране нациста. Сарадња, укључујући и трговину, може да се развија само са регионима ослобођеним од нацистичке окупације.
Русија не крије да је њен основни национални интерес у Украјини њена денацификација и успостављање узајамне корисне сарадње. Зато ће украјински борци против нацизма добијати сву помоћ коју Русија може да пружи (од хуманитарне и војне до помоћи у државотворној изградњи), а руски добровољци пре одласка на фронт треба да се обучавају на рачун државе исто као што су се нацистички бојовници од почетка 90.-их обучавали у логорима Западне Украјине, у Пољској и Литванији на рачун државног буџета Украјине и земаља NATO-а.
Неопходне мере за заштиту државе и националног интереса
Нацистичке чланове казнених одреда (треба знати да „војници“ не ратују са својим народом) који су бежали у Русију, нису извршили злочине али не желе да искупе своју кривицу у редовима устаника – треба интернирати до ослобођења Украјине. Злочинце треба предавати војним трибуналима, они који су прешли границу без докумената морају бити предавани устаницима ради идентификације и утврђивања степена одговорности.
Све информативне и дипломатске могућности Русије морају пуним капацитетом да се искористе за информисање светског и руског јавног мнења о зверствима и примитивној русофобији САД и њихових NATO-сателита у Украјини и NATOвских штићеника у Кијеву и Дњепропетровску.
Посебно треба издвојити улогу и заинтересованост глобалних монополиста базираних у САД за распиривање овог конфликта.
Крим треба претворити у територију брзог развоја, трајно заштићену од свих диверзија и лишену свих данашњих руских мана и ограничења. Њени становници треба да добијају пасоше регистроване у оближњим руским регионима да би им се осигурало добијање страних виза.
Наравно, све ово неће се свидети NATOвским агресорима. Не треба заборавити да је генерални секретар NATO-а, Расмусен, недавно сасвим искрено изјавио да је извор легитимности сваке власти одобрење америчке администрације, а не ни најмање мишљење тамо неког народа – и ниједан представник Запада и ниједан либерал није негодовао због тога!
Зато сву државну имовину Русије у земљама NATO-а треба хитно повући или приватизовати у корист комерцијалних структура које формално нису повезане са Русијом: иначе, она ће у сваком случају бити коришћена за уцене или једноставно конфискована на рачун реалних или измишљених губитака. За Запад је света само она својина која њему служи, све остало је – законски плен.
Неопходан је хитан рад на преусмеравању свих привредних веза Русије са Запада на земље које не воде против нас хладни рат. На пример, Јужна Кореја, по питању прецизних машина, на које смо најосетљивији.
Узимајући у обзир својевољан карактер примене норми „међународног права“ од стране Запада, одмах треба почети рад на изласку из области његове аутоматске примене. У првом реду – на анулирању неоколонијалног споразума о уласку у СТО у вези са, на пример, државним нацистичким превратом у Украјини и једностраним обнављањем за сада још хладног рата од стране Запада против Русије, што је неоспорна и сасвим довољна околност више силе за сваки економски споразум.
Европске потрошаче руског гаса треба информисати да ће у случају крађе од стране нациста макар и једног кубног метра гаса, испоруке преко територије бивше Украјине бити потпуно обустављене до потпуне исплате свих дугова од стране нациста, за гас који им је раније испоручен.
Европски хистерици који су злочинце довели на власт морају схватити да су они својим рукама створили околности више силе и да ће морати да плате бар последице свог деловања.
Наравно, у случају да се наставе агресивне изјаве украјинских нациста у односу на Русију (да и не говоримо о гађањима њене територије и о убиствима њених грађана) наша држава треба да има могућност да пређе на директне методе принуде на мир, иако то треба избећи: Украјинци су дужни да сами ослободе своју земљу, јер ће само у том случају бити њени пуноправни домаћини.
Они који ове мере сматрају претераним не треба да забораве: чак и ако успемо да осујетимо провокацију са „Боингом“ – после ње уследиће следеће. Зато што је у оквирима логике савременог Запада, Путин учинио грешке које се не могу опростити.
И не ради се о негирању „европских вредности“ у њиховом садашњем стању у форми неприхватања агресивног наметања хомосексуализма, ни о припајању Крима који је устао против нацистичког и етничког терора, ни о одсуству жеље да заједно са Западом и његовим штићеницима истребљујемо становништво Истока Украјине ослобађајући место новим привредним и етничким пројектима.
Неопростив грех у очима Запада
Ради се о непослушности.
Елите савременог Запада – од Обаме до Љашка – навикле су да се беспоговорно потчињавају глобалном бизнису: то су њихове газде у апсолутно дословном робовласничком смислу речи.
Демонстрирајући непослушност, способност да се бар замисли над неким својим циљевима и интересима, Путин не улази у конфликт са глобалним бизнисом као таквим: сем ретких (иако гласних) изузетака, његови представници схватају да Русија – није Запад, него пре нешто налик на потенцијлно могућу Кину и зато су неке њене одлике сасвим природне.
Наравно, боље је свргнути умишљеног домороца и уместо њега поставити „нормалну општељудску“, односно окупациону администрацију, али ако то не успе и постарији лидер из неких разлога истраје – може се развијати сарадња и сачекати ињегова замена због природних разлога. Чак и ако он после себе остави виталан политички систем способан да одржава независност од глобалног бизниса – нема проблема: са становишта конкуренције сарадња са таквим системом може да буде кориснија него његово поробљавање.
За западне политичаре ситуација је другачија: чак и бојажљиви путиновски наговештаји могућности непотчињавања (да не говоримо о директним одговорима налик на узвратне санкције) – страшна су лична увреда, будући да Путина нехотице стављају изнад читаве политичке класе данашњег Запада.
Та класа, поновићу, приморана је да се беспоговорно потчињава својим газдама из глобалних монопола, а сви нивои њених слобода уклапају се у лавирање између корпоративних нијанси интереса (иначе, отуда и скоро свеопшта лична безначајност данашњих западних „лидера“).
Путин чак и не демонстрирајући непослушност као такву, већ само узгред, нехотице означавајући њену могућност, показује колико је савремени Рус, да и сам није свестан тога, својом унутрашњом слободом изнад савременог Европљанина и Американца, будући (уз све своје невоље и мане) да признаје успостављена правила, не као највише и апсолутне законе природе, него управо као правила једнаке важности људског заједничког стаништачијем се разложном делу са задовољством треба покоравати и усвајати га, а неразумни остављати туђим земљама.
Речи, наговештаји, чак и наношење ограничене штете (а 12 милијарди евра европских губитака због прехрамбених санкција – то је кап у мору) неће помоћи: да би био схваћен – одговор мора да буде асиметричан и неадекватан.
То је апсолутно правило људског заједничког станишта – од улаза који заудара на мокраћу до сале за заседање Генералне скупштине ОУН-а.
Први корак за опстанак је – ослобађање од агентуре противника, јавне и потенцијалне. Либерал може да буде диван човек и добар стручњак, али света вера у то да држава треба да служи глобалном бизнису, а не свом народу, објективно га чини непријатељем овог народа.
Зато је данас (за сада) и сутра најсветији либерал лошији од најглупљег и најпрљавијег лопова који жели да „живи у овој земљи“ (поред осталог и зато што му у другој неће дозволити да краде).
Прво што треба урадити за опстанак земље је – очистити државу – која представља мозак и руке друштва – од оних који њену независност сматрају за криминалну и недопустиву јерес.
Либерали који чезну да врате Русију у 90-те (поред осталог и због масовне некажњене педофилије и смањења „узраста за пристанак“ на 14 година), морају бити удаљени из државне службе, почев од администрације председника до власти малих градова (где их је знатно мање), брзо и неумољиво – макар у вези са службеном дисхармонијом и због изгубљеног поверења.
Нужност избора и диференцијације
Остале треба ставити пред избор: или државна служба или приватне активе на Западу. Чиновника који утаји такве активе треба отпустити мирно и са срамотом тек после дуге и непријатне провере свих његових речи и дела по питању издаје националних интереса Русије у корист Запада – а ако провера покаже чињеницу издаје он треба да иде у затвор.
Колико год да је болно, као жртве чистке неминовно ће пасти много дивних и ни за шта кривих људи, сем игнорисања интереса Русије, попут премијера Медведева. Колико је могуће проценити, он је без обзира на своје очајничко противљење постао нешто налик на симбол антипутиновских снага, стављен у футролу до прве прилике.
Данас његова дужност премијера ствара (сигуран сам – упркос његовим тежњама) за Запад искушење физичког уклањања Путина само зато да би на чело државе стао јасан и, ако не лако „управљив“, онда подложан манипулацији млађи менаџер при којем ће „све бити као у време дедице“ (Јељцина).
Верујем: Медведев сам по себи ни у чему није крив и у својим жељама такође је здраворазумски далеко од председничке дужности. Међутим, у политици се понекад морају кажњавати људи не због њихове кривице, него због потенцијалне опасности која је са њима повезана и од њих лично уопште не зависи.
Зато трећи председник Русије мора да се бави послом који одговара његовом професионалном и индивидуалном нивоу.
Социјално-економском групацијом – како на нивоу владе, тако и Банке Русије – треба да руководе људи који теже привредном и социјалном прогресу наше Отаџбине, а не повећању рентабилности страних инвестиција на њеној територији.
Медији, у првом реду кључни телевизијски канали, радио станице и Интернет портали (укључујући претраживаче и кључне емитере вести) део су механизма управљања друштвом и зато морају да се изведу из спољног управљања исто тако енергично као и органи државне управе.
Национализација кључних медија неминовно ће изазвати хистерију међу либералима у Русији и на Западу (као што је то било почетком 2000-их када су телевизије одузели од олигарха и лишили их инструмента за уцењивање државе), али алтернатива је – саботажа сваке тачке у чијем светлу ће либерална саботажа „мајских указа“ изгледати само као ланац непријатних случајности.
Не само у односу на медије него и према читавом приватном власништву треба применити јасан принцип социјализације који је дефинисан уставом беспрекорно демократске и тржишне Немачке: својина има право на постојање само у оној мери у којој служи интересима друштва. Ако се, пак, она користи за његово разарање – ни о каквој њеној „светости“ нема ни говора: она је криминална и са њеним власницима треба поступати као са криминалцима, а са њом као са – средством криминала.
Кључни инструмент за развој је – комплексна модернизација инфраструктуре која изразито смањује трошкове друштва и на квалитативно нов ниво доводи пословну активност.
Важно је да је то једина област у којој је држава заштићена од несавесне конкуренције са бизнисом: за њега су улагања у основни део инфраструктуре у принципу претешка (јер новац троши један а резултат припада свима).
За то има новца – у буџету лежи 7,8 трилиона рубаља, чији је мали део довољан да се у Русији, полуразрушеној либералним реформама, изгради квалитативно нова, савремена земља.
Али, правилно је са развојем економије и усмеравање буџетског новца за социјалне и одбрамбене потребе на рачун преласка на пројектовано финансирање: пуштање у оптицај рубље треба, као у развијеним земљама и Кини (да не говоримо о нашој земљи пре њеног преласка под спољно управљање) да се одређује њеним сопственим потребама, а не тиме колико ће нам дозволити да зарадимо наши стратешки конкуренти. Без тога сви разговори о суверенитету остају само неодговорна пропаганда.
За успешну модернизацију инфраструктуре неопходно је технолошки елементарно, али политички рискантно (пошто ће довести, колико је могуће просудити, до промене самог државног уређења) кардинално ограничавање корупције и самовоље монопола (јер ће другачије издвојена средства делом бити украдена, а делом ће отићи на пораст цена, као што се десило са стамбеним питањем због деловања Медведева), прелазак на разуман протекционизам, макар на европском нивоу (другачије ће корист од пораста пословне активности припасти страним конкурентима) и гарантовање минималних трошкова за живот који су економски израз права на живот.
Цена овог питања је – око 420 милијарди рубаља годишње (њихов главни део вратиће се у виду пореза), али без тога нису могући васпитање и ангажовање квалификоване радне снаге која је неопходна за модернизацију.
Разуме се да су ово само приоритетне мере. Потребан је и прелазак на прогресивну скалу опорезивања личних доходака (сада је она у суштини регресивна: што је човек сиромашнији тиме су већа његова обавезна социјална плаћања, а за богате је створен прави „порески рај“), и електронски систем доношења одлука и порез на надокнаду за пљачкашку приватизацију.
У земљи, коју либерали вештачки држе у сиромаштву, приступачни квалитетни стамбени простор, здравствена заштита и образовање за три четвртине становништва треба да буду скоро бесплатни, а за једну четвртину и – потпуно бесплатни.
На крају, свет стварају технологије – а сада, на почетку нове смене технолошког бизниса („револуција шкриљаца“ и3D принтери само су прве ласте будућих потреса), Русија има могућност да се врати на ниво глобалне конкурентности на основу истраживања и усавршавања технологија још из совјетског ВПК – војно индустријског комплекса, које се дилетантски развијају у процепу између бирократије и монополиста.
Потребно је још много тога.
Ипак, набројане мере у првој години своје реализације претвориће Русију у квалитативно нову, прогресивну и ефикасну земљу која је учинила коначан избор између развоја и крађе.
Треба схватити: државе, чак и САД, већ одавно нису главни учесници светске политике. Изнад њих је израсла и збила редове нова моћна заједница – глобални бизнис.
Због тога чувајући сву класичну дипломатију и међудржавне односе, центар теже спољне политике треба преносити на односе са реалним газдама савременог света – глобалним монополистима. Без тога руске власти у свету изгледаће неумесно као и гост који покушава да успостави контакт са послугом и при том потпуно игнорише власника куће.
Глобални бизнис је хетероген; управо сада, по свом значају, дешава се тектонска промена – улазак кинеских државних и псеудо државних корпорација у њега.
Могуће је и треба играти на противречностима унутар њега, али зато је потребно макар га познавати: од времена Стаљина ми се нисмо бавили проучавањем глобалног бизниса ис њим тесно повезаниху глобалној владајућој класи аристократије, културних и технолошких елита.
У том правцу неки кораци су исправни, (као што је организовање сарадње „Росњефт“ са „Ексон Мобил“), али нису јединствени и систематски и зато очигледно недовољни.
Положај Русије има перспективу: очигледни крах класичног уређења света приморава да се траже нове вредности окрећући се култури, патриотизму и социјалним вредностима, чији симбол је увек била наша земља.
Много је важније да је руска култура, која обједињује хуманизам и способност за технолошко стваралаштво, једина моћна култура савременог света способна да постане спас од две већ сасвим очигледне стратешке претње: дехуманизације и технолошке деградације (за сада очигледна као образовна деградација). Њен месијански карактер омогућава јој да постане ресурс за опстанак не само Русије, него и читавог човечанства, међутим, да би та могућност постала реалност држава мора почети да извршава своје непосредне обавезе.
Према развоју издаје антинацистичког покрета бивше Украјине то сада све више изгледа као неостварени и од реалности отргнути сан.
Превод: Ксенија Трајковић
Оставите коментар на Грех Путинове непослушности и нови однос према Западу
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.