Путин – техничким нокаутима до коначне победе

Током велике годишње конференције за новинаре у Москви (19. децембар 2013), председник Русије Владимир Путин одговарао је на бројна питања присутних око 1300 новинара.[1] Уз годишње обраћање Парламенту Федерације, може се рећи да је руски председник затворио текућу годину поруком: Русија се вратила и намерава да остане! Ништа мање важно је и трасирање вектора унутрашње и спољне политике Руске Федерације. Сасвим је сигурно да ће медији, жељни сензација, највише пажње обратити размештању пројектила Искандер, Украјини и ослобађању Михаила Ходорковског[2], некадашњег нафтног тајкуна који је у затвору од 2003. године због вишемилионске утаје пореза и прања пара. Међутим, они међу медијским (у)поселницима ангажовани да анализирају, предикују и извештавају ова два догађаја ће „разумети“ као дефинитивни руски повратак на међународну сцену. Многи ће аларми почети да светле у разним (про)западним кабинетима-коме од њих још треба јака и моћна Русија? Ваља определити нову „мапу пута“, јер је претходну прегазио Владимир Владимирович.

Иако, потпуно свесни да ће и нас сврстати у пропагантисте, не одустајемо од немилосрдног демонтирања светског поретка који се распао у комадиће. Зашто је ова демонтажа важна? Управо због тога, што у процесу настајања новог поретка ствари у свету остаје међупростор који може да кошта целокупну међународну заједницу мира и стабилности. Зато, колико је нови Вашингтонско-Берлински поредак био немилосрдан према Србији и њеним грађанима, толика ће бити мера нашег „милосрђа“. Зашто и не би? Уништили су нам државу, осиромашили буџете, отели територију угрозили опстанак нације-слажете се, довољни разлози за доследну немилосрдност. Да ли је то пропагандизам? Нећемо се чак ни трудити да објашњавамо, јер они који у томе виде пропаганду заборављају, рецимо, чињеницу да је „цивилизовани запад“ на Србију „сручио“ око 15 тона осиромашеног уранијума и касетних бомби ( узгред свим конвенцијама забрањеним наоружањем) због којих они који су преживели НАТО агресију очекују епидемију канцерогених обољења следеће године.[3] Свакако ће овде многи од „струке“ навести (псеудо)научне разлоге којима би требало отклонити везу осиромашеног уранијума са канцерогеним обољењима-одговорићемо само последњим случајем америчких морнара који су „били изложени радијацији“ током катастрофе у Фукушими.[4] Они су тужили јапанску компанију ТЕПКО јер је „лагао о опасности која произлази из цурења из оштећених нуклеарних реактора после катастрофалног земљотреса и цунамија марта 2011. године“[5] Србији та прилика никада није допуштена-она није имала права на истину, правду и на опстанак. Србија је разбијена осмишљеном акцијом запада, на начин како се исти сценариј спрема и Украјини. Уосталом, наранџаста револуција није била тако давно а њу су потписали, не грађани Украјине, већ припадници покрета „Отпор“ који су западним парама и обукама неколико година раније срушили Милошевића.[6]

(Про)западно орјентисани и антисовјетски расположени део Украјинаца пре него одлучи својом главом, треба да зна (опет, из српског искуства) шта их чека после, евентуално, нове „револуције“. Следећи пример Србије: српска привреда не постоји она је уништена пљачкашком приватизацијом и касније стварањем монопола на тржишту; домаћа предузећа која су раније држала и хранила градове и регионе или не постоје или су пред затварањем; грађани Србије су презадужени хипотекарним и другим кредитима који важе за најскупље у Европи. Тако данас становници Србије живе у виртуалној реалности „слободе“ избора наметнутих „решења“: гладни, голи и боси: без државе, институција и уз екстремно богате (про)западне елите. То је у најкраћем оно што чека Украјину уколико одлучи да крене ка Бриселу у неком моменту. Србији се то већ десило! „ У последњој деценији у пљачкашкој приватизацији Србија је изгубила 300 000 радних места, корупција је добила неслућене размере“[7], и то није све. Талас отпуштања радника тек предстоји по усвајању Закона о раду којим се (на захтев страног капитала) предвиђа флексибилније отпуштање. Од страних инвестиција, најчешће се помињу оне у којима су инвеститори добијали државне субвенције: по радном месту око 10 000 евра. Дакле, крај смртоносног корпоративног загрљаја запада у који је Србија упала (по увезеној петооктобарској револуцији) се још не назире. Украјинци морају и то да знају.

И не само то. Када се већ толико говори и пише о ЕУропским вредностима, слободама и људским правима треба знати да се народима посебно источне Европе „праве“ избори у неким другим западним централама. Стога, Украјинци када бирате мислите и о томе. Да ли је Украјини, макар оном делу који окупљају певачи и боксери последњих месец дана на Мајдану познато да се кадрови Кличкове партије Украјински демократски савез за Реформе (УДАР) обучавају у Бриселу и Будимпешти за парламентарни рад и формирање страначке мреже на територији Украјине. У томе учествују Партија Европских народа (ЕПП) и Хришћанско демократска Унија немачке канцеларке (ЦДУ), иначе „кишобрани“ конзервативних партија Европе. Они су одабрали Виталија Кличка, светског шампиона у боксу и његову партију као будућу политичку елиту. Конрад Аденауер, фондација која је у блиским везама с ЦДУ такође, у овом „послу“ игра важну улогу и већ извесно време припрема лидере украјинске опозиције „за блиску будућност“[8]: Кличко ће бити вођа удружене опозиције. Он се (поред многих интересантних састанака) састао и са Роналдом Пофалом, шефом кабинета Ангеле Меркел који годинама иначе одржава контакте с лидерима опозиције широм Источне Европе (посебно у Белорусији). Сада „саветује“ и Кличка.

Како пишу немачки медији, један од савета који је Кличко затражио од Пофала био је: како да реагује на гласине које власт у Украјини шири о њему и његовом везама са разним женама, како би му умањили шансе на будућим председничким изборима.[9] Опет, у немачком стилу нисмо сазнали какав је савет Пофала дао светском шампиону у супер тешкој категорији. Оно што је још, итекако, важно јесте, да иако тренутно блокиран (због законског решења које предвиђа десет година у континуитету боравак у Украјини за председничку кандидатуру) да се кандидује, Кличко се ослања на немачку Владу и лично канцеларку да ће успети да актуалног председника Украјине „убеде“ да „одблокира“ (штогод то значило) Кличкову кандидатуру. До тада, Немачка прави професионалног политичара од Виталија Кличка како у иностранству тако и у Украјини.[10] Следе насловнице, гостовања, интервјуи[11] и све оно што обухвата политички маркетинг с извесним исходом добрим по Немачку и Кличка а јесте: Немцима лојалан председник Украјине- Виталиј Кличко, један од десет најбогатијих боксера света. Човек због кога су Немци испустили као врућ кромпир из руку Јулију Тимошенко и човек због кога је и лично Гвидо Вестервеле прошетао Мајданом. Украјинци треба, такође да знају да се Гвидо и Виталиј знају подуже са многих гала вечери у Немачкој.[12] Дакле, случајности нема. За Немце, следећи први човек Украјине (пре или касније, али до 2015 сасвим сигурно) биће Виталиј Кличко. А за Украјинце? Да ли ће пронаћи прави одговор за себе? Или ће гласати за туђе изборе? Иста дилема као и у Србији која разоткрива највећу „демократску“ илузију- да имамо слободу избора. Ретко се питамо, чију су то у ствари избори? Утехе после сазнања или окончања избора, верујте, не значе баш ништа. Мера опстанка се добро промишља у простој логици и рачунци-шта нам који избор доноси? Стога и није најјасније због чега се ЕУропа толико узбудила-она Украјини никад и није широм отворила врата и то се видело по самом тексту споразума о придруживању (као и у случају Србије). Напротив, она је Украјину геостратешки поставила на километражу напредовања ка Путину-Председнику Русије, чија се спољнаполитика данас, на крају ове турбулентне 2013. године очитава кроз техничке нокауте које је „даровао“ западу: Сирија, Сноуден и коначно Украјина. Какогод да се покуша да спинује све што је Владимир Путин, урадио ове године јасно је да су га Вашингтон и Немачка потценили и дочекали неспремно. У овом тренутку. Каква нас чека следећа година? Да се вратимо догађајима с почетка текста: још турбулентнија и неизвеснија: „Само немојте да провоцирате било кога, и неће бити одговора“[13] поручио је руски председник на годишњој конференцији за новинаре целој западној хемисфери одговарајући на стрепњу новинара због размештања Искандера.

Коначно, док се ближи и крај календарске године, Украјинци не треба да забораве да се греју и хране захваљујући братској помоћи Русије, која је из свог Националног фонда дала 15 милијарди долара за куповину обвезница као и за трећину снизила цену гаса.[14] Подсећања ради: Од ЕУропе Украјина је добила захтеве: да повећа цене гаса и предузме социјалне резове за добијање кредита од Међународног монетарног фонда. За почетак. Уосталом, уколико и ове врло јасне чињенице не помажу у мору медијских трикова: Украјинци погледајте Србију и како њени грађани живе под ЕУ протекторатом…ту где смо ми пали, леже сви ваши одговори…

Извор: Фонд Стратешке културе