Putin – tehničkim nokautima do konačne pobede

Tokom velike godišnje konferencije za novinare u Moskvi (19. decembar 2013), predsednik Rusije Vladimir Putin odgovarao je na brojna pitanja prisutnih oko 1300 novinara.[1] Uz godišnje obraćanje Parlamentu Federacije, može se reći da je ruski predsednik zatvorio tekuću godinu porukom: Rusija se vratila i namerava da ostane! Ništa manje važno je i trasiranje vektora unutrašnje i spoljne politike Ruske Federacije. Sasvim je sigurno da će mediji, željni senzacija, najviše pažnje obratiti razmeštanju projektila Iskander, Ukrajini i oslobađanju Mihaila Hodorkovskog[2], nekadašnjeg naftnog tajkuna koji je u zatvoru od 2003. godine zbog višemilionske utaje poreza i pranja para. Međutim, oni među medijskim (u)poselnicima angažovani da analiziraju, predikuju i izveštavaju ova dva događaja će „razumeti“ kao definitivni ruski povratak na međunarodnu scenu. Mnogi će alarmi početi da svetle u raznim (pro)zapadnim kabinetima-kome od njih još treba jaka i moćna Rusija? Valja opredeliti novu „mapu puta“, jer je prethodnu pregazio Vladimir Vladimirovič.

Iako, potpuno svesni da će i nas svrstati u propagantiste, ne odustajemo od nemilosrdnog demontiranja svetskog poretka koji se raspao u komadiće. Zašto je ova demontaža važna? Upravo zbog toga, što u procesu nastajanja novog poretka stvari u svetu ostaje međuprostor koji može da košta celokupnu međunarodnu zajednicu mira i stabilnosti. Zato, koliko je novi Vašingtonsko-Berlinski poredak bio nemilosrdan prema Srbiji i njenim građanima, tolika će biti mera našeg „milosrđa“. Zašto i ne bi? Uništili su nam državu, osiromašili budžete, oteli teritoriju ugrozili opstanak nacije-slažete se, dovoljni razlozi za doslednu nemilosrdnost. Da li je to propagandizam? Nećemo se čak ni truditi da objašnjavamo, jer oni koji u tome vide propagandu zaboravljaju, recimo, činjenicu da je „civilizovani zapad“ na Srbiju „sručio“ oko 15 tona osiromašenog uranijuma i kasetnih bombi ( uzgred svim konvencijama zabranjenim naoružanjem) zbog kojih oni koji su preživeli NATO agresiju očekuju epidemiju kancerogenih oboljenja sledeće godine.[3] Svakako će ovde mnogi od „struke“ navesti (pseudo)naučne razloge kojima bi trebalo otkloniti vezu osiromašenog uranijuma sa kancerogenim oboljenjima-odgovorićemo samo poslednjim slučajem američkih mornara koji su „bili izloženi radijaciji“ tokom katastrofe u Fukušimi.[4] Oni su tužili japansku kompaniju TEPKO jer je „lagao o opasnosti koja proizlazi iz curenja iz oštećenih nuklearnih reaktora posle katastrofalnog zemljotresa i cunamija marta 2011. godine“[5] Srbiji ta prilika nikada nije dopuštena-ona nije imala prava na istinu, pravdu i na opstanak. Srbija je razbijena osmišljenom akcijom zapada, na način kako se isti scenarij sprema i Ukrajini. Uostalom, narandžasta revolucija nije bila tako davno a nju su potpisali, ne građani Ukrajine, već pripadnici pokreta „Otpor“ koji su zapadnim parama i obukama nekoliko godina ranije srušili Miloševića.[6]

(Pro)zapadno orjentisani i antisovjetski raspoloženi deo Ukrajinaca pre nego odluči svojom glavom, treba da zna (opet, iz srpskog iskustva) šta ih čeka posle, eventualno, nove „revolucije“. Sledeći primer Srbije: srpska privreda ne postoji ona je uništena pljačkaškom privatizacijom i kasnije stvaranjem monopola na tržištu; domaća preduzeća koja su ranije držala i hranila gradove i regione ili ne postoje ili su pred zatvaranjem; građani Srbije su prezaduženi hipotekarnim i drugim kreditima koji važe za najskuplje u Evropi. Tako danas stanovnici Srbije žive u virtualnoj realnosti „slobode“ izbora nametnutih „rešenja“: gladni, goli i bosi: bez države, institucija i uz ekstremno bogate (pro)zapadne elite. To je u najkraćem ono što čeka Ukrajinu ukoliko odluči da krene ka Briselu u nekom momentu. Srbiji se to već desilo! „ U poslednjoj deceniji u pljačkaškoj privatizaciji Srbija je izgubila 300 000 radnih mesta, korupcija je dobila neslućene razmere“[7], i to nije sve. Talas otpuštanja radnika tek predstoji po usvajanju Zakona o radu kojim se (na zahtev stranog kapitala) predviđa fleksibilnije otpuštanje. Od stranih investicija, najčešće se pominju one u kojima su investitori dobijali državne subvencije: po radnom mestu oko 10 000 evra. Dakle, kraj smrtonosnog korporativnog zagrljaja zapada u koji je Srbija upala (po uvezenoj petooktobarskoj revoluciji) se još ne nazire. Ukrajinci moraju i to da znaju.

I ne samo to. Kada se već toliko govori i piše o EUropskim vrednostima, slobodama i ljudskim pravima treba znati da se narodima posebno istočne Evrope „prave“ izbori u nekim drugim zapadnim centralama. Stoga, Ukrajinci kada birate mislite i o tome. Da li je Ukrajini, makar onom delu koji okupljaju pevači i bokseri poslednjih mesec dana na Majdanu poznato da se kadrovi Kličkove partije Ukrajinski demokratski savez za Reforme (UDAR) obučavaju u Briselu i Budimpešti za parlamentarni rad i formiranje stranačke mreže na teritoriji Ukrajine. U tome učestvuju Partija Evropskih naroda (EPP) i Hrišćansko demokratska Unija nemačke kancelarke (CDU), inače „kišobrani“ konzervativnih partija Evrope. Oni su odabrali Vitalija Klička, svetskog šampiona u boksu i njegovu partiju kao buduću političku elitu. Konrad Adenauer, fondacija koja je u bliskim vezama s CDU takođe, u ovom „poslu“ igra važnu ulogu i već izvesno vreme priprema lidere ukrajinske opozicije „za blisku budućnost“[8]: Kličko će biti vođa udružene opozicije. On se (pored mnogih interesantnih sastanaka) sastao i sa Ronaldom Pofalom, šefom kabineta Angele Merkel koji godinama inače održava kontakte s liderima opozicije širom Istočne Evrope (posebno u Belorusiji). Sada „savetuje“ i Klička.

Kako pišu nemački mediji, jedan od saveta koji je Kličko zatražio od Pofala bio je: kako da reaguje na glasine koje vlast u Ukrajini širi o njemu i njegovom vezama sa raznim ženama, kako bi mu umanjili šanse na budućim predsedničkim izborima.[9] Opet, u nemačkom stilu nismo saznali kakav je savet Pofala dao svetskom šampionu u super teškoj kategoriji. Ono što je još, itekako, važno jeste, da iako trenutno blokiran (zbog zakonskog rešenja koje predviđa deset godina u kontinuitetu boravak u Ukrajini za predsedničku kandidaturu) da se kandiduje, Kličko se oslanja na nemačku Vladu i lično kancelarku da će uspeti da aktualnog predsednika Ukrajine „ubede“ da „odblokira“ (štogod to značilo) Kličkovu kandidaturu. Do tada, Nemačka pravi profesionalnog političara od Vitalija Klička kako u inostranstvu tako i u Ukrajini.[10] Slede naslovnice, gostovanja, intervjui[11] i sve ono što obuhvata politički marketing s izvesnim ishodom dobrim po Nemačku i Klička a jeste: Nemcima lojalan predsednik Ukrajine- Vitalij Kličko, jedan od deset najbogatijih boksera sveta. Čovek zbog koga su Nemci ispustili kao vruć krompir iz ruku Juliju Timošenko i čovek zbog koga je i lično Gvido Vestervele prošetao Majdanom. Ukrajinci treba, takođe da znaju da se Gvido i Vitalij znaju poduže sa mnogih gala večeri u Nemačkoj.[12] Dakle, slučajnosti nema. Za Nemce, sledeći prvi čovek Ukrajine (pre ili kasnije, ali do 2015 sasvim sigurno) biće Vitalij Kličko. A za Ukrajince? Da li će pronaći pravi odgovor za sebe? Ili će glasati za tuđe izbore? Ista dilema kao i u Srbiji koja razotkriva najveću „demokratsku“ iluziju- da imamo slobodu izbora. Retko se pitamo, čiju su to u stvari izbori? Utehe posle saznanja ili okončanja izbora, verujte, ne znače baš ništa. Mera opstanka se dobro promišlja u prostoj logici i računci-šta nam koji izbor donosi? Stoga i nije najjasnije zbog čega se EUropa toliko uzbudila-ona Ukrajini nikad i nije širom otvorila vrata i to se videlo po samom tekstu sporazuma o pridruživanju (kao i u slučaju Srbije). Naprotiv, ona je Ukrajinu geostrateški postavila na kilometražu napredovanja ka Putinu-Predsedniku Rusije, čija se spoljnapolitika danas, na kraju ove turbulentne 2013. godine očitava kroz tehničke nokaute koje je „darovao“ zapadu: Sirija, Snouden i konačno Ukrajina. Kakogod da se pokuša da spinuje sve što je Vladimir Putin, uradio ove godine jasno je da su ga Vašington i Nemačka potcenili i dočekali nespremno. U ovom trenutku. Kakva nas čeka sledeća godina? Da se vratimo događajima s početka teksta: još turbulentnija i neizvesnija: „Samo nemojte da provocirate bilo koga, i neće biti odgovora“[13] poručio je ruski predsednik na godišnjoj konferenciji za novinare celoj zapadnoj hemisferi odgovarajući na strepnju novinara zbog razmeštanja Iskandera.

Konačno, dok se bliži i kraj kalendarske godine, Ukrajinci ne treba da zaborave da se greju i hrane zahvaljujući bratskoj pomoći Rusije, koja je iz svog Nacionalnog fonda dala 15 milijardi dolara za kupovinu obveznica kao i za trećinu snizila cenu gasa.[14] Podsećanja radi: Od EUrope Ukrajina je dobila zahteve: da poveća cene gasa i preduzme socijalne rezove za dobijanje kredita od Međunarodnog monetarnog fonda. Za početak. Uostalom, ukoliko i ove vrlo jasne činjenice ne pomažu u moru medijskih trikova: Ukrajinci pogledajte Srbiju i kako njeni građani žive pod EU protektoratom…tu gde smo mi pali, leže svi vaši odgovori…

Izvor: Fond Strateške kulture