Путин у Версају – повод и поруке

Објашњење за изненадни позив новог француског председника, Емануела Макрона, руском председнику да 29. маја посети Париз, свако треба тражити у исходу Трампове тек завршене европске турнеје.

Утисак лидера из земаља ЕУ после сусрета са новим америчким председником на самиту НАТО и Г7 најупечатљивије је сажела најмоћнија од њих – канцеларка Меркел. Она је у изјави за „Шпигл” изјавила како су „прошла времена када смо ми могли у потпуности да се ослонимо на друге. Ја сам се лично у то уверила последњих дана”.(1) Према наводу „Њујорк тајмса” Меркелова је изјавила како „Европљани морају да узму своју судбину у сопствене руке – свакако, да при том буду у пријатељским односима са САД и Великом Британијом и у добросуседским односима, када је то могуће, и са другим земљама, чак и са Русијом”.(2) Ово само значи да су трансатлантски односи, како примећује немачка штампа, за Немачку и ЕУ престали да буду „посао који се одвија према уобичајеним правилима”.(3) Италијански премијер Паоло Ђенитилони био је још отворенији од Меркелове, па је у својој изјави указао на узрочника промене у трансатлантској сарадњи: „Током наших преговора са САД разлике у ставовима су се показале одвећ јасно”, али Трамп је избор америчког народа и „Европа ће са њим радити”.(4)

До разлаза између лидера из ЕУ и Доналда Трампа дошло је због тога што је амерички председник током европске турнеје одбио да јавно и безусловно подржи НАТО доктрину о колективној одбрани, немачку и бриселску позицију када је у питању слобода трговине (Трамп је демонстрирао чврст став у погледу заштите америчке привреде, наводећи како немачке аутомобилске компаније производе аутомобиле у Мексику да би их, користећи повластице NAFTA споразума, продавале у САД), као и став Брисела према климатским променама и глобалном загревању (Трамп је ставио до знања да ће се САД повући из Париског споразума).(5)

Позиција коју је Трамп заступао током сусрета са европским партнерима, према Иву Даалдеру (бивши представник САД у НАТО-у, сада директор чикашког Савета за глобалне односе) показује јасно да су САД сада „мање заинтересоване за светско лидерство, него током последњих седамдесет година”.(6) Све су то разлози због којих је, према писању „Њујорк тајмса”, Ангела Меркел морала да закључи како је за Немачку и Европу Трамп „непоуздани партнер”. Аутори анализе у „Њујорк тајмсу”, као гласилу глобалне плутократије са Вол стрита, не само да упозоравају Меркелову да не треба да се ослања на трансатлантско партнерство док је Трамп у Белој кући, већ у саветима немачкој канцеларки иду и корак даље. По њима ће у мери у којој САД не буду биле спремне да воде политику међународног интервенционизма, „Немачка, у партнерству са Француском, постати све више доминантна држава ”.(7)

Да овакво објашњење улоге Немачке превазилази једну новинску анализу, и могућу једнократну апанажу непознатог наручиоца, показао је интервју Франсиса Фукујаме италијанској „Републици” о тек завршеном самиту Г7. По речима овог службеног неолибералног и корпоративног историософа „односи између САД и Европе налазе се на беспримерно ниској тачки и за све то је крив Доналд Трамп, као што смо видели на Г7 у Таурмини”. Укратко, Трампова кривица се састоји у томе што је у Таурмини гестовима и речима свима ставио до знања да америчку спољну политику жели да ослободи од баласта неолибералног идеолошке легитимације и садржаја. Према председницима и премијерима из ЕУ он се опходио не као са „европским демократским лидерима”, већ „као са аутократама”, показујући истовремено да се „много боље осећао у теократској Саудиској Арабији, исто тако и са Путином или са лидером Египта Ел Сисијем”. Фукујама нарочито замера Трампу што „на великој седморки ништа није рекао о демократији, правима човека, заједничкој одговорности у односу на проблеме Запада”. Без неолибералних вредности, Запад као јединствена цивилизацијска заједница и њени формални појавни облици какав је и Г7, по Фукујами нема разлога ни да постоје. Последица ће бити разбијање садашњег политичког јединства западне цивилизације и „враћање мултиполарном свету, који ће бити најсличнији оном који је постојао крајем XIX века”.(8)

Све ово указује на намеру глобалне плутократије и њене плаћеничке интелектуалне псеудоелите да Европској унији, на челу са Немачком и Француском, доделе улогу последњег дежурног полицајаца који ће чувати духовног мртваца неолибералне идеологије. И док англосаксонски свет буде пребивао ван ЕУ у свету реал-политике, руководећи се сопственим интересима, Европљани са континента ће бити заточенци једне идеолошке тврђаве. Тој идеолошкој тврђави су глобални планери предодредили да у наметнутим економским, културним, идеолошким, па и оним правим ратовима, потроши последње материјалне ресурсе старог континента, као и последња духовна оправдања европске цивилизације. Јер Фукујамино враћање међународних односа на модел из друге половине XIX века нужно подразумева и њихову нестабилност.

Истовремено, повратак на мултиполарне међународне односе по моделу друге половине XIX века неминовно би у западној политици отворио питање укључења Русије у неки од велики савезничких табора. Јер, историја XIX века показује да Лондон највише страхује од ситуације у којој би се Русија, водећи политику по својој, а не европској идеолошкој и безбедоносној мери, нашла ван конфронтирајућих савеза. Уосталом, иступање Павла I из коалиције против Наполеона, мотивисано жељом да Русију сачува од непотребних губитака у унутрашњем западном сукобу, било је разлог да га 1801. године у Петрограду убије енглески шпијун.

Оба ова елемента, и потреба да се ЕУ, односно Француска и Немачка, представе као последњи заточници једне идеологије и намера да се Русија утопи у формат заједничке европске (немачко-француске) политике, јасно су манифестовани од стране домаћина током тек завршене Путинове посете Француској.

Избор места и повода за организовање сусрета шаљу снажну идеолошко поруку. Пријем је организован у Версају, симболу француске и европске апсолутне монархије, која је први облик модерне државе западног типа. Формални разлог за посету било је обележавање тристогодишњице посете Петра Великог Версају, што се узима као почетак нововековних дипломатских односа између две државе. Међутим, Макрон је на конференцији за штампу посебно инсистирао на чињеници да се пре триста година у Версају руски цар упознао са најбољим представницима европског просветитељства и техничког прогреса.9) Овим је хтео да стави до знања како представници старе Европе, окупљени у Бриселу, очекују од Путина да по угледу на Петра I одабере пут на коме ће Русија постати подражавалац западне цивилизације, као најсупериорнијег од свих цивилизацијских модела.

Док је Путинов наступ на версајској конференцији за штампу према избору теме и начину елаборације био трезвен и реалистичан, Макроново излагање је било упадљиво идеолошки обојено. Следећи Фукујамину препоруку о приоритету одбране неолибералне идеологије над решавањем реал-политичких проблема, Макрон је у свом говору пред новинарима у исти ранг ставио проблеме Сирије и Украјине, с једне стране, и нарушавање права хомосексуалаца у руској Чеченији, с друге стране. Уосталом, о приоритетима у садашњој спољној политици Пете Републике најбоље сведочи начин извештавања Радија франс интернационала на руском језику о Путиновој посети Паризу. Централно место у опису разговора Путина и Макрона, које је на сајту овог радија далеко потиснуло друге информације о њиховом дијалогу, заузело је „обећање Макрона да ће заједно са Путином пратити ситуацију са ЛГБТ популацијом у Чеченији”. Уз то, прва вест на главном радију француске пропаганде тог 29. маја је била она у којој се говорило како је Француска на дан Путиновог доласка у Париз примила првог Чечена који је емигрирао због хомосексуалности, како би учествовао у ЛГТБ протесту који је поводом Путинове посете организовао Amnesty Internacional.10) Ова вест је на сајту Радија франс интернационала пропраћена великом фотографијом на којој се два хомосексуалца љубе испред Ајфеловог торња, држећи натпис „Стоп хомофобији у Чеченији”, чиме се ваљда шаље порука да је Француска земља прогреса и слободе. У непосредној вези са идеологијом били су и Макронови предлози да се француско-руска сарадња прошири у сфери културе, размене студената и заједничком раду друштвених организација. Тачније, сва питања билатералне сарадње Макрон је ограничио на наведене теме, док је само Путин говорио о привредној сарадњи.

Да аутор плана француске (=неолибералне) културно-идеолошке, научне и НВО инфилтрације у руско друштво није млађани Макрон, потврђује садржај интервјуа који је једном француском листу уочи Путиновог доласка у Француску дао познати банкар и масон – Жак Атали.(11) У овом интервјуу Атали се представио као ватрени заговорник блиске француско-руске сарадње, при том инсистирајући на значају „ширења културне и научне размене између земаља”. По њему би посебно „било добро покренути француско-руску иницијативу за младе, неку врсту Еразмуса”. Да би ново француско-руско савезништво требало да подсећа на оно с краја XIX и почетка XX века, када се на леђима француско-руске сарадње чувао европски мир, показује Аталијева тврдња да „Французи треба да схвате да је Русија, савезник током векова – фактор мира”. Руси су по њему „европска нација и данас је у интересу Русије и Француске да заједнички раде и напредују”. Тако се Аталијев поглед на француско-руске односе надовезује на Фукујамино призивање успостављања мултиполарног међународног поретка с краја XIX и с њим чини једну слику, иза које стоји исти мотив и аутор.

Надајући се да је Путину ласкао „краљевски пријем” у Версају,(12) домаћин је званичној Москви понудио ексклузивно савезништво са естаблишментом старе Европе, под условом да Русија прихвати да дели вредносне ставове Брисела када су у питању, примера ради, права хомосексуалца у Русији, а посебно у Чеченији и демократска транзиција власти у Сирији. Једном речју, Русија би требала да се због гејова сукоби са својим муслиманима, а да због демократског „укуса” Брисела изда Асада и тако пошаље поруку о својој вероломности свим потенцијалним савезницима. Оваква понуда сведочи да је Западна Европа у општој декадентности изгубила и најелементарнији трговачки осећај за макар и привидну сразмерност између понуђене услуге и цене коју тражи. Тако је у версајској старинарници банкротирали антиквар једном искусном трговцу покушао да „ували” експонате чије је сумњиво порекло намеравао да прикрије високом ценом. Јер у Макроновој (и Аталијевој) понуди Москви нема ничег новог што већ није виђено током XIX века.

Наиме, Русији су санкције уведене оног тренутка када је еманциповала своју спољну политику, почевши да се самостално, у складу са својим националним интересима, укључује и решава поједина питања међународних односа. Сходно томе, укидање санкција се условљава враћањем руске спољне политике под патронат међународне заједнице, што је заправо савремени еуфемизам за стари клуб западних великих сила. Овакав повратак би значио да Русија није извукла никакву поуку из историје XIX века, у коме је, према изузетном увиду Е. Спекторског, своје учешће у заједничкој европској политици платила непојмљивим људским и материјалним трошењем, које је на крају морало да доведе до цареубиства и губитка националне државности.(13) Истовремено, утапање руске спољне политике у општеевропску политику (нпр. у формату јединственог безбедоносног простора од Лисабона до Владивостока) нужно би довело и до новог таласа културне вестернизације Русија, за коју се залажу млађани Макрон и остарели Атали, чија би последица била губитак сваке врсте утицаја Москве у евроазијском пространству. Зато би било несхватљиво да Москва да предност француско-руској сарадњи, док јој у „меком трбуху”, због њене садашње културолошке дефанзиве, Казахстан уводи латинично писмо, а Киргизија у школама потискује руски језик енглеским.

У познатој емисији првог програма руске државне телевизије „Вече са Владимиром Соловјевим”,(14) уочи самог Путиновог сусрета са Макроном, Јевгениј Сатановски (директор Института за Блиски Исток) је констатовао како Москва не прихвата да решава проблеме на Блиском Истоку ни у једном формату дијалога који има облик троугла – ЕУ, САД, Русија, већ да Москва са сваким од регионалних и светских играча води појединачне, билатералне разговоре, потпуно невезаних руку и руководећи се својим интересима. Уласком у прозападну коалицију, Русија не би могла да контролише минусе свог ангажмана на Блиском Истоку, па би се западни играчи својски потрудили да највећи рачун за антисламистичку политику буде испостављен Москви; као што су у XIX веку скоро сви трошкови антинаполеоновских коалиција били прокњижени на рачуну Петрограда, а не на рачуну Лондона.

Уосталом, ко још може да поверује да Владимир Владимирович 2017. године гаји оно одушевљење према Западу које је Петар Велики имао 1717. године. После свих искустава са политиком Запада, од бивше Југославије, Ирака, Либије, Сирије, Украјине, Путин је данас, како је с правом приметио новинар В. Соловјев, много ближи цару Александра I (покајнику и повратнику из европске у руску цивилизацију) него Петру I. Триста година после Петрове посете, престоница европске културе се пред Путином једино представила као доследни бранилац слободне содомије. За разлику од изазова непрегледне, непредвидиве, изворно богате и слободне Евроазије, чија искушења су достојна способности једног руског богатира, у мемли, мраку и тескоби Версајског дворца Путину је млађани шегрт европске масонерије, Макрон, могао само да понуди одавно прочитане идеолошке скаске о европским вредностима и јединству, које више не говоре о европској супериорности, већ о њеној старости и потрошености. Покушај да се дијалог ЕУ са Русијом услови прихватањем од стране Москве наказне идеологије Брисела најбољи је доказ чињенице да је старица подетињила. Јер, Путин је у Версају поводом питања о руским хакерима јасно поручио да он жели да разговара са европским званичницима само на озбиљне теме, а да неозбиљни разговори не воде никуда.(15)

____________________________________

1) – www.inopressa.ru/article/29May2017/spiegel/merkel_01.html

2) – www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1; www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html
3) – www.inopressa.ru/article/29May2017/tagesspiegel/merkel_02.html

4) – www.inopressa.ru/article/29May2017/inotheme/merkel_trump_obzor.html

5) – www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html

6) – www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1
7) – www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1
8) – www.inopressa.ru/article/29May2017/repubblica/fukuyama.html; ricerca.repubblica.it/repubblica/archivio/repubblica/2017/05/29/fukuyama-donald-distrugge-tutto-ma-gli-europei-non-devono-mollare06.html?ref=search
9) – ria.ru/politics/20170529/1495314126.html
10) – ru.rfi.fr/rossiya/20170529-frantsiya-prinyala-pervogo-chechenskogo-bezhentsa-geya-v-den-vizita-putina

11) – www.inopressa.ru/article/29May2017/lesechos/attali.html
12) – www.inopressa.ru/article/30May2017/handelsblatt/macron.html

13) – Е. В. Спекторский, Принципы европейской политики России в XIX и XX веках, Любляна, 1936; З. Чворовић, Шта је западна Realpolitik: од „Милосрдног анђела” до Њемцова?, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/sta-je-zapadna-realpolitik-od-milosrdnog-andjela-do-njemcova/.
14) – russia.tv/video/show/brand_id/21385/episode_id/1506348/video_id/1633136/
15) – ria.ru/politics/20170529/1495342491.html

Извор: Фонд Стратешке Културе