Putinova amnestija Hordokovskog kao kraj jedne epohe

Francuska kraljevska porodica ušla je u Pariz u oktobru 1652. godine po završetku gotovo petogodišnjeg rata sa glavnim gradom zemlje i najvišim slojevima aristokratije. Snage opozicije bile su na izmaku. Parlament Pariza potčinio se kruni i od nje dobio pomilovanje. Glavni aristokratski protivnici kraljice i njenog prvog ministra kardinala Mazarinija poslati su – na čelu sa princem Kondeom – u izgnanstvo, a veći deo frondera, posebno poznati maršal Tjureni, dobili su pomilovanje. To je bio kraj Fronde.

Od tada pa sve do Velike revolucije krajem 18. veka, Francuska se mogla smatrati za najstabilniju zemlju Evrope i tokom naredna skoro dva veka vladajuću dinastiju više ništa nije ugrožavalo. Francuski kralj postao ja najmoćniji monarh u Evropi, a Pariz – koji je samo vek pre toga potresan verskim sukobima – centar najprogresivnije evropske kulture i civilizacije.

Mi u Rusiji danas doživljavamo otprilike isti takav prelomni istorijski trenutak. Završena je naša Fronda. Njen kraj obeležila je amnestija učesnika protesta 2011-2012. i, kao najvažnije, pomilovanje prvog i glavnog lidera naše lokalne Fronde – biznismena Mihaila Hodorkovskog.

Simbolični kraj Fronde podudario se sa njenim poslednjim arijergardnim bojem – redovnim suočavanjem medija i predsednika Vladimira Putina. Tokom tog suočavanja pokazalo se da novinarsko sredina nije u stanju da iznedri nijedno faktički teško i akutno pitanje lideru zemlje. Deo zamerki predsednik je odmah opovrgao, na deo njih odgovorio, a najvažnije, čak nije ni definisano. Fronda je završena.

Istorija naše Fronde faktički počinje od 2003. godine, koju je obeležio politički sukob oligarhije 90-tih, na čije čelo je neuspešno pokušao da stane lider Jukosa, sa ruskim vlastima. I pre toga naša vlast se povremeno sukobljavala sa oligarsima, ali taj sukob nikada nije imao sistemski karakter.

Pre svega, diskreditovani oligarsi do tada nikada nisu imali ozbiljnu podršku Zapada. Na primer, Berezovskog u SAD jednostavno nisu podnosili, prema Gusinskom su se odnosili sa velikom skepsom. Hodorkovski je bio prvi koji je pokušao da protiv ruske vlasti udruži sopstvenu ekonomsku moć i pritisak jedine supersile. On je vlasti stavio do znanja da ne podržava Putinovu poziciju po pitanju Iraka i na toj osnovi bio je spreman da uđe u energetski sporazum sa američkim magnatima. Isto tako postupio je svojevremeno lider Fronde princ Konde kada je pokušao da se osloni na Špance.

Ruska vlast faktički se našla pred alternativom – da se pretvori u taoca i sluškinju krupnog oligarhijskog biznisa sa očiglednim spoljnim obrisom podrške ili da počne odlučan napad na njene interese rizikujući međunarodnu reputaciju. Izabran je drugi opasniji put, bremenit mnogim rashodima. Ali posle prve bitke određena je pozicija kompromisa sa oligarhijom – za naslednika aktuelnog predsednika izabran je kandidat koji je najviše odgovarao njenim predstavnicima. Posle revizije ta odluka je dovela do pogoršanja političke situacije krajem 2011, kada je bunt elita gradskih vrhuški našao odjeka u spontanim socijalnim protestima ruskih regiona.

Rezultat: Fronda je prvi put osetila svoju snagu – shvatila je da je u stanju da na trgove prestonice redovno izvodi više od 20 hiljada ljudi. Ohrabrila se i počela da „zahteva nemoguće” iako se pritom njeni zahtevi nikako nisu mogli predstavljati kao opštenacionalni. Francuska Fronda prinčeva bila je nezadovoljna jačanjem kraljevske vlasti, naša moskovska Fronda strahovala je od prekomernog uspona vlasti predsednika na račun njenih sopstvenih interesa. Ali isto toliko – ona se prirodno plašila istinske demokratije. Zato je elita Fronde faktički ignorisala prizivanje utamničenog Hodorkovskog „parlamentarizma” i „zaokreta ulevo”.

U ideološkom arsenalu naše Fronde bila su samo dva jasna zahteva: „pošteni izbori” i „amnestija”. Sada su oba ta zahteva uglavnom zadovoljena. Počeli su izbori za regionalne vlasti, uz to, na konkurentskim izborima, do redovnih izbora za Dumu ima još dosta vremena, veći deo onih koje je trebalo amnestirati izlazi na slobodu. Ostali lideri Fronde delimično su integrisani u sistem, a delimično potpuno marginalizovani.

Poslednja šansa za pobedu opozicije kao da je bila povezana sa Ukrajinom. Da je Putin tu izgubio diplomatsku bitku, a „evromajdan” primorao Janukoviča da potpiše bilo kakav sporazum nepovoljan za Rusiju, to bi verovatno dovelo do novog aktiviranja situacije unutar zemlje sa parolom „Predsednik je sve izgubio”. Međutim, na neočekivan način predsednik opet ništa nije izgubio, već je, čini se, sve je dobio – žrtvujući samo prisustvo Baraka Obame na Olimpijadi u Sočiju.

Ali ovoga puta predsednik se sasvim smireno poneo prema toj neprijatnosti ne pokazujući na pres-konferenciji 19. decembra ni trag uvređenosti na svog prekookeanskog kolegu. Pomilovanje Hodorkovskog, koji je nesumnjivo dugo bio u zatočeništvu, označilo je konačni kraj Fronde.

Izvor: Fakti