Путинове похвале и Трампове захвале

На недавној годишњој конференцији за медије Владимир Путин, председник Руске Федерације, одисао је самопоуздањем. То је био утисак више од 1.600 акредитованих новинара и милиона оних који су непосредно пратили његове одговоре током готово четири сата.

Чак и они који не воле ни Русију ни њега, морали су да признају да гледају великог државника велике земље.

Економске теме нису биле у првом плану, али су биле окосница читавог наступа. Као што чврст темељ омогућава да се дивимо фасади неке зграде, Русија је, у то више нема никакве сумње, успела да преживи наметнути финансијски рат, да контролише штету нанету економским санкцијама доброг дела држава са којима је развијала дугогодишње пословно партнерство, да сачува стандард становништва и, као резултат свега, да забележи привредни раст. Скроман, али неспоран.

Владимир Путин је, говорећи о свом америчком колеги, поново понудио руку сарадње, позвао на победу разума и похвалио неке његове успехе на унутрашњем, економском плану. Светска јавност је, одмах, обавештена да је Доналд Трамп, у телефонском разговору, са захвалношћу прихватио ову похвалу.

Мудар државник ће похвалити своје „партнере“, посебно ако се они понашају као противници, а нарочито када их чисто и извесно победи. Владимир Путин је мудар, јер не заборавља.

Годинама уназад је званична Америка испољавала одвратну ароганцију према Русији, њеном руководству и народу у целини. Барак Обама, претходни амерички председник, популарна марионета Вол стрита, претио је да ће уништити руску привреду, бацити руски народ у сиромаштво и натерати га да, на коленима, моли за милост и привилегију да добије „слободу“, ако понизно прихвати окупацију. Казнене мере према Русији су примењиване низ година, али су тек поводом инсцениране кризе у Украјини показале право лице и јасне намере.

Да би био нанесен јак ударац Русији, вештачки је била смањена цена нафте. Примарни циљ – сламање Русије, није био остварен, али су колатералне негативне последице заболеле саму Америку. Америчка индустрија добијања нафте из шкриљаца се нашла пред уништењем. А то је била једина светла тачка америчке економије у претходних пет година и грана која је обезбеђивала бројне и добро плаћене послове. Велики број компанија је изгубио уносне послове са Русијом.

Русија се суочила са тешким последицама, али није ни помислила на капитулацију. Штавише! Припремила је и предузела низ мера којима циљ није био само одговор на финансијски напад Америке, већ изградња дугорочног и бољег одбрамбеног и развојног финансијског система. Након почетног шока и истинског суноврата, рубља се стабилизовала, што је довело и до пораста цене нафте на берзама.

Ипак, централни узрок опстанка и опоравка руске рубље налазио се у подршци коју је Русији понудила и остварила Кина. Тако је последица америчког напада на Русију (и Кину, с друге стране) родила резултат који се никако не свиђа нападачу. Русија и Кина, не само да су одавно желеле, већ су тако биле приморане да јачају своју монетарну и укупну стратешко-одбрамбену сарадњу. Све док једног дана, као што су неки одавно предвидели (или прижељкивали) не буду објавиле да стварају заједничку валуту, у чијој ће основи бити њихове појединачне златне резерве (обе државе одавно купују злато) и сировине и робне залихе којима нема премца на остатку планете. Иронијом судбине, тада су многи помислили да је управо ондашња америчка администрација одсвирала прве ноте песме: „Збогом доларе…“.

Здраворазумски се зна, а историјски је доказано, да је сваки вид напада на Русију апсурдан. У питању је огромна земља и велики народ који се брани самим својим постојањем. Узгред, као и код Срба, само Руси имају право на сопствено самокажњавање кроз међусобне братске сукобе.

Прагматични Американци кажу: „Кад већ не можеш да га победиш, ти му се придружи“. Можда ту треба видети смисао и похвале и захвале?

Извор: Спутњик