Putinove pohvale i Trampove zahvale

Na nedavnoj godišnjoj konferenciji za medije Vladimir Putin, predsednik Ruske Federacije, odisao je samopouzdanjem. To je bio utisak više od 1.600 akreditovanih novinara i miliona onih koji su neposredno pratili njegove odgovore tokom gotovo četiri sata.

Čak i oni koji ne vole ni Rusiju ni njega, morali su da priznaju da gledaju velikog državnika velike zemlje.

Ekonomske teme nisu bile u prvom planu, ali su bile okosnica čitavog nastupa. Kao što čvrst temelj omogućava da se divimo fasadi neke zgrade, Rusija je, u to više nema nikakve sumnje, uspela da preživi nametnuti finansijski rat, da kontroliše štetu nanetu ekonomskim sankcijama dobrog dela država sa kojima je razvijala dugogodišnje poslovno partnerstvo, da sačuva standard stanovništva i, kao rezultat svega, da zabeleži privredni rast. Skroman, ali nesporan.

Vladimir Putin je, govoreći o svom američkom kolegi, ponovo ponudio ruku saradnje, pozvao na pobedu razuma i pohvalio neke njegove uspehe na unutrašnjem, ekonomskom planu. Svetska javnost je, odmah, obaveštena da je Donald Tramp, u telefonskom razgovoru, sa zahvalnošću prihvatio ovu pohvalu.

Mudar državnik će pohvaliti svoje „partnere“, posebno ako se oni ponašaju kao protivnici, a naročito kada ih čisto i izvesno pobedi. Vladimir Putin je mudar, jer ne zaboravlja.

Godinama unazad je zvanična Amerika ispoljavala odvratnu aroganciju prema Rusiji, njenom rukovodstvu i narodu u celini. Barak Obama, prethodni američki predsednik, popularna marioneta Vol strita, pretio je da će uništiti rusku privredu, baciti ruski narod u siromaštvo i naterati ga da, na kolenima, moli za milost i privilegiju da dobije „slobodu“, ako ponizno prihvati okupaciju. Kaznene mere prema Rusiji su primenjivane niz godina, ali su tek povodom inscenirane krize u Ukrajini pokazale pravo lice i jasne namere.

Da bi bio nanesen jak udarac Rusiji, veštački je bila smanjena cena nafte. Primarni cilj – slamanje Rusije, nije bio ostvaren, ali su kolateralne negativne posledice zabolele samu Ameriku. Američka industrija dobijanja nafte iz škriljaca se našla pred uništenjem. A to je bila jedina svetla tačka američke ekonomije u prethodnih pet godina i grana koja je obezbeđivala brojne i dobro plaćene poslove. Veliki broj kompanija je izgubio unosne poslove sa Rusijom.

Rusija se suočila sa teškim posledicama, ali nije ni pomislila na kapitulaciju. Štaviše! Pripremila je i preduzela niz mera kojima cilj nije bio samo odgovor na finansijski napad Amerike, već izgradnja dugoročnog i boljeg odbrambenog i razvojnog finansijskog sistema. Nakon početnog šoka i istinskog sunovrata, rublja se stabilizovala, što je dovelo i do porasta cene nafte na berzama.

Ipak, centralni uzrok opstanka i oporavka ruske rublje nalazio se u podršci koju je Rusiji ponudila i ostvarila Kina. Tako je posledica američkog napada na Rusiju (i Kinu, s druge strane) rodila rezultat koji se nikako ne sviđa napadaču. Rusija i Kina, ne samo da su odavno želele, već su tako bile primorane da jačaju svoju monetarnu i ukupnu strateško-odbrambenu saradnju. Sve dok jednog dana, kao što su neki odavno predvideli (ili priželjkivali) ne budu objavile da stvaraju zajedničku valutu, u čijoj će osnovi biti njihove pojedinačne zlatne rezerve (obe države odavno kupuju zlato) i sirovine i robne zalihe kojima nema premca na ostatku planete. Ironijom sudbine, tada su mnogi pomislili da je upravo ondašnja američka administracija odsvirala prve note pesme: „Zbogom dolare…“.

Zdravorazumski se zna, a istorijski je dokazano, da je svaki vid napada na Rusiju apsurdan. U pitanju je ogromna zemlja i veliki narod koji se brani samim svojim postojanjem. Uzgred, kao i kod Srba, samo Rusi imaju pravo na sopstveno samokažnjavanje kroz međusobne bratske sukobe.

Pragmatični Amerikanci kažu: „Kad već ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži“. Možda tu treba videti smisao i pohvale i zahvale?

Izvor: Sputnjik