Путовање номада

Људска опчињеност непознатим просторима је стара колико и људски род. Она је прва подстакла исељења и премештања људи и заједница. Шта се крије иза? Од чега је то иза сачињено?

Достићи, докучити недокучиво које је одувек или било представљено као симбол изобиља или страха, а не ретко и дохватити ту танку нит испреплетену од наговештаја и зебље и пратити је. Пратити ради упознавања, сазнања, открића, пратити ради достојанственијег, безбеднијег и комфорнијег живота, данас.

Од првих сусрета цивилизација и заједница, чији се трагови проучавају и за које су нам неке оставиле неизбрисиве печате, не само у памћењу, навикама и схватањима, него и у страховима и жудњама, човек се селио и за водом и за храном, вољно или прогањан у ритму климатских промена, сукоба са другима, проширењем и обезбеђивањем сопственог виталног простора.

Постоје заједнице које су одвајкада па до дана данашњег, у сталном путовању и пресељењу нашле равнотежу и смисао живота. По угледу на животињски свет, од којег непрестано учимо, спојили су исконско са корисним и трговину учиниле својим животним позивом. Селили су се са места на место носећи робу, приче и утиске. Од тих бивших номада, мало их је остало данас. Модерна средства повезивања одгурнула су њихов традиционални начин живота на маргине постојања. Убрзала процесе, скратила даљине и свеле суштину на техничку обраду. Једном речју, обесмислиле миленијумску тежњу за опстанком проткану не само потребом и навиком, већ и дослухом са нама неким непознатим силама, да путовање није само пут до циља, него да његова сврха лежи и у самом чину.

Усмене приче и каснији путописи су нам редовно голицали машту о уснулим пределима или лепотицама, није ни битно док смо ми будни, о хиљаду и једној ноћи које окрњене од своје друге половине, дана, учинише да су све жене заносне, сво цвеће миришљаво, све постеље меке.

Јер путовања су у нама. Носимо их у себи као клицу несташних ветрова и разузданих бура, као семе које је намењено да оплоди тамо неки други простор, као потврду да „ја“ постоји и да тамо нешто постоји тек у сусрету са нама. Зато су сва монотеистичка веровања саздана у истом смеру и усмеравају нашу телесну и духовну потребу за открићима и сазнањима на путовања тела и духа у циљу спознаје и избављења, а за потребе наде у корист вере.

Имали су неки номади у историји и своје време славе. Покорили су Европу. Срушили царства, утицали на даљи ток развоја човечанства. Протутњали, јашући, једући и борећи се, али нису претекли у изворном облику. И тек је модерно доба, у осцилацијама ратова и напретка уобличило путовање као вид забаве. Оно што је за једне питање опстанка, за друге је вид опоравка и зато је време у коме живимо период највећих парадокса. Није нестао ни један разлог за насилно и наметнуто путовање, а паралелно данас обитавају, а не сусрећу се, колоне туриста које са запада и са севера силазе на југ и на југо-исток и колоне несрећника које са тог истог југа и југо-истока хрле на север и на запад. Која је разлика између људи у ове две колоне? Једни носе жудњу и новац да потроше, а други муку и жељу да новац зараде. А зарађује се тамо одакле долазе они који троше. А могло би и супротно, јер потреба ствара тржиште!

И ево нас опет у том колу свакодневног кретања. Број летова, возних и аутобуских путовања, пловидби и пешачења, по потреби, је данас прекомеран. Васколико човечанство се креће и свако има неки циљ, неку замишљену или реалну тачку, али ако оголимо спољне артефакте и упростимо средство којим се служимо, не разликујемо се битно од трговаца сољу и тканина који су крстарили, а неки још и данас, пешчаним морима северне Африке или средње Азије у циљу размене те исте робе за друге потрепштине. А на једном крају путовања, пре повратка, седали уз ватру и препричавали догодовштине.

Ми, ето путујемо да нашу робу, сирову физичку снагу, неко умеће или знање трампимо за другу врсту робе, папирнате новчанице или кредитне картице. И ми на једном крају путовања препричамо догодовштине и сликом и речју на некој од друштвених мрежа.

У једној од светских религија стоји записано да када шеф племена постане најгори човек и када најслабији члан једне заједнице стане на њено чело и када се буде стрепело од мере зла које је један човек способан да учини и када на власт дођу људи који је не заслужују, спремите се за Последње Путовање.

У есхатолошком смислу, путовање је и наш одлазак са овог света. Пут до и ка вечности, нестанак, одлазак, све у свему, номади смо у времену и простору. Долазимо и пролазимо, а варка трајања и ако има живота после смрти, тај живот можда јесте само још једно путовање.

Bon Voyage!

Извор: Свет око нас