Пуцање антируског леда америчког естаблишмента

Као што сам већ раније писао на Фонду стратешке културе, новорођена Трампова администрација води битку на живот и смрт против Дубоке државе, мејнстрим медија (МСМ), свих Демократа у Конгресу, али и великог броја Републиканаца. У срцу овог сукоба се налази решеност Трампових непријатеља да не дозволе било какво отопљавање односа између Вашингтона и Москве.

Сваког дана МСМ објављују текстове којим се, без било каквих доказа, Трамп оптужује да је марионета Владимира Путина, који је покрао наше изборе да би инсталирао Трампа у Белој кући. Саслушања пред Конгресом о „руском мешању“ у америчке изборе – као и оне у Француској, Немачкој, где год – су се претворила у својеврсни вештичији сабор хистерије засноване на русофобичности и страху од опасности од „популизма“ каквог заступају Трамп и Марин Ле Пен.

У исто време, међутим, анти-трамписти почињу да губе контролу над кризом. Последњих дана је постало јасно да је бивша Обамина помоћница министра одбране Евелин Фаркас на једној америчкој националној ТВ мрежи нехотице јавно признала да има сазнања о криминалном пуштању поверљивих информација у медије. Оно што је потенцијално још разорније за „меки пуч“ који је у току је откриће да је Обамина бивша саветница за националну безбедност, Сузан Рајс – иначе на злом гласу због својих лажи у вези терористичког напада у Бенгазију 2012 у ком је убијен амерички амбасадор – умешана у „демаскирање“ имена (тј. откривање идентитета) људи у Трамповом транзиционом тиму који су били предмет обавештајног надзора. МСМ су у паници, и инсистирају на томе да Рајсова није ништа згрешила: Немојте да вирите иза завесе, народе, нема ништа ту да се види, ‘ајмо даље…

То неће упалити. У наредним седмицама ћемо почети да добијамо неке одговоре. Ко – које агенције, америчке или стране, попут британске GCHQ – је шпијунирао Трампа и његове људе? Кога су шпијунирали – саме Трампове људе или „само“ лица с којим су ти људи разговарали, било да су Руси или неко други? Под којим законским овлашћењем, ако га је уопште и било, је шпијунирање функционисало? Шта је урађено са подацима, и коме су они предати – и који су закони кршени?

У међувремену, они достојанственији делови Дубоке државе се претварају као да се ништа није променило. Државни брод наводно и даље поносно плови, нема олуја на видику. Уобичајени, добро плаћени „стручњаци“ настављају да нам објашњавају свет око нас, а чак и од поштених и интелигентних људи се очекује да само климају главом и наставе да испијају мудрости из великог пехара Естаблишмента.

Ево једног примера, у облику недавног извештаја хипер-естаблишмент Брукингс института, под насловом „Путин није популиста, али може профитирати од популистичких покрета широм света“. Његова суштина се може сажети у две реченице: 1) Путин је уплашени мали човек који пеца у узбурканим водама и 2) Трамп не зна шта ради и треба да се пази како не би отворио простор Путину за нова непочинства.

Истини за вољу, ово и није најгора тинк-тенк анализа на тему руско-америчких односа која би се овде могла написати – скоро све што би понудили Амерички институт за предузетништво (American Enterprise Institute) или Фондација Херитиџ (Heritage Foundation) би било десет пута горе. Извештај Брукингса се ослања на вештачкој поставци тога шта заправо представља „популизам“ (термин се користи равно 38 пута у извештају). Најближа дефиниција коју су аутори успели да нам понуде је „неконтролисане политичке и економске силе за које нико није био спреман“. Шта год то значило.

По тој дефиницији, „популизам“ никад није постојао, нити икад може да постоји, изузев неких врло кратких, неуспешних епизода. Често коришћење тог термина у извештају је симптом вере његових прогресивних аутора у бољшевички мит спонтаних покрета „народа“ (као нпр. кад се 0,5% популације на улицама Кијева представља као доказ да је „украјински народ изабрао да буде део Европе!“) Тај мит, блиско повезан за митом о демократији (у облику оруђа у рукама западних идеолога), се поставља као супротност реалности неминовности олигархије, која је у модерно време обично плутократска по својствима. (Мада не увек: СССР је био олигарија, али не заснована на богатству, већ је чланство у владајућој олигархији привремено давало спољни привид богатства, наравно, док је то чланство трајало.)

У Брукингсовом извештају пише: „Последње, али не и најмање важно, мета популиста је моћ елитних естаблишмента. У Русији, Путин је естаблишмент.“ Дакле, имати позицију моћи нужно значи бити део естаблишмента. Постоји неколико начина на који неки аутсајдер може да дође у ту позицију:

1. Побити стари естаблишмент и створити нови (Бољшевици),
2. Продати се естаблишменту (то је оно за шта неки на левици оптужују Била Клинтона и Обаму, и надају се – или страхују – да ће Трамп учинити исто),
3. Непријатељско преузимање: утерати довољно страха у кости припадника естаблишмента и натерати их да служе твојим а не сопственим циљевима. То је оно што је практично учинио Путин, на начин који донекле подсећа на монархе-централизаторе током доба европског апсолутизма 17. и 18. века, у склопу чега руски олигарси представљају блеђу копију традиционалног племства тог доба.

Ово последње делује као најмудрији курс, и то је вероватно пут којим Трамп покушава да иде, под нешто другачијим околностима.

Брукингс оспорава тезу по којој Путин искрено навија за изборну победу популиста у другим земљама:

„Супротно распрострањеном мишљењу, руски председник није никаква присталица популизма. Његова подршка популистичким партијама у Европи и Сједињеним Државама је једноставно опортунистичка: он ће настојати да побољша њихове шансе да расцепкају подршку партијама мејнстрима које Русију најпре виде као претњу, а трансатлантску везу као кључну за парирање њој. Његова подршка је заправо само хладна калкулација у служби сопственог опстанка.“

Па добро, то је један начин посматрања. Други, мање циничан је тај да Путин једноставно преферира политичке снаге у Европи и САД које су мање непријатељски расположене према Русији у односу на оне које су више непријатељски настројене. Срам га било!

Путин с правом ове друге, непријатељске снаге, повезује са глобалистичким, анти-традиционалистичким, анти-националним, анти-хришћанским, про-џихадистичким, про-имиграционом мултикултурним елитама које уништавају сопствене земље, док су они први не само обични „популисти“, већ патриоти, било амерички, француски, енглески, српски, итд. Није ли то, на крају, у основи постојања различитих земаља?

Када су Совјети преко генерала Јарузелског угушили Солидарност у децембру 1981, Реганова администрација је одмах јавно затражила од Совјета да „пусте Пољску да буде Пољска“. Сјајна замисао! Па онда пустите Француску да буде Француска, Немачку да буде Немачка, Америку да буде Америка, Србију да буде Србија – и Русију да буде Русија.

Међутим, из неког разлога, то је „лоше“. Русија мора да буде Америка, или бар Холандија.

А ове седмице ћемо видети да ли ће Вашингтон Кини допустити да буде Кина.

Извор: Фонд Стратешке Културе