Rat u Ukrajini i šta se krije iza njega

Dok pišemo ove redove na ulicama Kijeva i u zapadnim regijama Ukrajine se vodi pravi rat. Ako neko kaže: takav razvoj događaja je bio očekivan, on nije rekao ništa, jer: takav razvoj događaja je bio neizbežan!

Puške na zidu

Da parafraziramo klasika: ako se u prvom činu pozorišnog komada na Majdanu nalazi „Desni sektor“ – on će pucati u trećem! Od trenutka kada je u Ukrajini došlo do državnog prevrata 2004.godine paravojne organizacije koje su sebe proglasile za idejne naslednike ukrajinskih fašista iz vremena Drugog svetskog rata dobile su kart-blanš za ideološku i vojnu pripremu mladih.

U tome im je pomagala i zvanična vlast, dižući u nebesa vođu OUN-UPA S.Banderu i njegovu „ustaničku armiju“ koja se borila na strani Hitlerove Nemačke. Nacionalistička organizacija „Prosvita“ sve do danas finansira se iz državnog budžeta Ukrajine koji njene borce snabdeva „ideološkim proizvodima“. To predstavlja neverovatan primer kako Partija regiona ignoriše opasnosti od porasta fašizma u zemlji. Kao rezultat: radikalne grupacije desnog usmerenja su bildovale svoje mišiće, snabdele se rezervama oružja i pripremile hiljade boraca.

Posledice popuštanja od strane vlasti su se brzo pojavile. Pokušaji da se masovne akcije „evromajdana“ pretvore u državni prevrat počele su napadom neonacističkih boraca na miliciju u blizini Kabineta ministara Ukrajine i batinanjem vojnika-rezervista u ulici Bankovoj pored Administracije Predsednika. Istovremeno koristeći recepte „revolucija u boji“, parlamentarna opozicija je uspela da protest drži relativno mirno.

Do nove eskalacije nasilja u Kijevu je došlo 19.januara kada su naoružani pobunjenici „Desnog sektora“ preduzeli pokušaj juriša na deo grada u kome su vladine zgrade. Događaji 18. – 19.februara predstavljaju nastavak „vatrenog krštenja“, kako mediji nazivaju događaje u ulici Gruševskog.

Odnosi parlamentarne opozicije sa „Desnim sektorom“ u kome je i ceo niz militantnih neofašističkih grupa, postali su konfliktni od prvog dana masovnih akcija protesta u Kijevu. Istovremeno se parlamentarci i desni radikali ponašaju kao da su sijamski blizanci – jedni bez drugih ne mogu ni da dišu. Ovi prvi imaju međunarodni, materijalni, medijski i mnogobrojan ljudski resurs koji ne postoji kod pobunjenika, kao i vlast, a drugi – vojnu snagu koja je vrlo potrebna zvaničnoj opoziciji. Ta „ljubav iz računa“ je i uslovila tragično finale „evromajdana“.

„Desni sektor“ nikada nije krio da je, pošto je prišao akcijama protesta protiv prekida potpisivanja sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji sebi postavio drugačiji zadatak: da izvrši „nacionalnu revoluciju“. „Troglava“ opozicija ni do danas ne prekida pokušaje da bude na čelu protesta za svrgavanje legalno izabranog predsednika.

Manjak uspeha dok su protesti tekli mirno i marginalizacija Majdana su doveli do naglog pada autoriteta Anatolija Klička, A.Jacenjuka i O. Tjagniboka u očima radikala i nezadovoljene „mase“ koji su odlučili da počnu da igraju po svojim pravilima. Pošto je u tome videla izvestan rezultat, parlamentarna opozicija je ponovo požurila da protest osedla tako što je u vreme pregovora sa vlašću pokušavala da ulične borbe pretvori u političke dividende za sebe. A radikali, pošto su dobili političku podršku i obećanja da će zločinci biti amnestirani, pojurili su da sakupljaju oružje. Majdan je morao da zapuca jednostavno zato što više nije mogao da bez prestanka drži prst na orozu.

Uz takve „golubove“ „jastrebi“ nisu potrebni

I ukrajinska vlast se potrudila da masovne demonstracije koje su sebe iscrpele neuspehom samita „Istočnog partnerstva“ u Viljnusu, prerastu u ogromne antivladine oružane proteste. Po ustavu bilo koje zemlje obavezu svake državne vlasti predstavlja garancija da će pomoću svih zakonskih sredstava biti poštovani zakonitost, zaštita društvenog poretka i bezbednost stanovnika. Ukrajinska vlast ne samo da je ignorisala svoj ustavni dug, već je stvorila i komforne uslove za organizovanje puča.

Sa scene „evromajdana“ bez prekida su se čuli pozivi i za nasilno svrgavanje ustavnog uređenja i za stranu intervenciju. Kao odgovor SBU je započela krivični postupak zbog pokušaja da se izvrši državni prevrat, ali je već sledećeg dana izvršen juriš na prostorije partije „Batkivščina“ (tj. „Otadžbina“). Utvrđeno je da su radikalne grupacije i opozicija od ambasade SAD u Kijevu dobijali nedeljno po 20 miliona dolara za finansiranje pobunjenika i snabdevanje Majdana različitim potrebama, kao i sredstva od zapadnih „proukrajinskih organizacija“ koje su formirale tajne službe zemalja NATO-a još u vreme postojanja SSSR-a. Te organizacije su još od početka formirale na „evromajdanu“ zatvoreni koordinacioni centar u kome su radili zapadni stručnjaci sa iskustvom, stečenim po čitavom svetu preko „revolucija u boji“ …

Bez obzira na to, krivični postupak po znanim činjenicama je već u februaru 2014. godine, posle nemira u ulici Gruševskog, obustavljen, jer – eto – „nisu pronađena lica koja su izvršila zločin“. I to bez obzira što je bukvalno ceo internet bio preplavljen video-snimcima sa Majdana, a socijalne mreže prepunjene pozivima desnih radikala na oružje.

Vlast se, umesto kazne za one koji su zadržani zbog učestvovanja u masovnim neredima pobunjenika, odlučila za njihovu amnestiju tako što su oslobođene osvojene administrativne zgrade i deblokirani automobilski putevi. Ukinuti su i zakoni koji štite pravobranioce i sudije, a kojima se ograničavaju rad inostranih agenata i zabranjuju organizacije koje vrše propagandu ideologije fašizma.

Prirodno da su pučisti koji su u početku odbacivali bilo kakav kompromis iskoristili dvonedeljnu pauzu za koncentraciju snaga, pripremu oružja i pravljenje planova za oružani ustanak.

„Živ ili mrtav“…

Razvoj ukrajinskog unutarpolitičkog konflikta, u kome svaka strana čini sve što je moguće da bi došlo do vojnog konflikta, dolazi u uslovima otvorenog mešanja Evropske unije i SAD, čiji emisari i diplomatski predstavnici stalno istupaju sa pozivima za svrgavanje legalne vlasti i pretnjama da treba uvesti sankcije predsedniku Ukrajine i najvažnijim figurama vlade. Licemerje Zapada izaziva samo odvratnost: svaki nasilni postupak onih koji protestuju, uključujući i otimanja i mučenja ljudi, Zapad obavezno tumači kao „mirne akcije“, a najmanji pokušaj vlasti da se vojnici koji gore zbog „molotovljevih koktela“ zaštite za sobom povlače pretnje uvođenja sankcija.

Nagla eskalacija konflikta 18.februara, koja je za sobom povukla mnogobrojne ljudske žrtve, osvajanje vojnih skladišta sa oružjem i ulične borbe uopšte nisu zaustavile zapadne „jastrebe“. Pošto su se oporavili od prvog straha oni su se odmah odrekli sopstvenih teza o upotrebi sankcija prema obema suprotstavljenim stranama, koje su se čule 18.februara, i vratili na pretnje vladi ukoliko se odluči da primeni silu.

Ambasador SAD u Ukrajini Džefri Pjat je 18.februara konstatovao: „Smatramo da kriza u Ukrajini može da se reši preko dijaloga, ali da protiv onih koji raspaljuju nasilje sa obe strane mogu da se primene i sankcije“. Ali već sledećeg dana američki ambasador je izjavio da pravo ljudi da mirno protestuju mora da bude zaštićeno i saopštio da se ukidaju vize za neke predstavnike vlasti. O odgovornosti opozicije za nasilje predstavnik Vašingtona je eto tako – „zaboravio“.

U toku noćnog telefonskog razgovora, dok su na ulicama Kijeva grmeli pucnji, a u Zapadnoj Ukrajini „ljudi koji su mirno protestovali“ jurišali na vojne jedinice i odeljenja milicije, potpredsednik SAD Džo Bajden je zahtevao od predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča da sa ulica ukrajinskog glavnog grada ukloni jedinice specijalaca. Jasno – kako ne bi „ljude koji mirno protestuju“ ometale da jurišaju na stanove kijevljana, da pljačkaju apoteke i u prostorijama partija da ubijaju političke oponente.

Pritisku na ukrajinskog predsednika se pridružila i „teška artiljerija“ Evropske unije. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo je upozorio V.Janukoviča da Savet EU za inostrane poslove namerava da 20.februara uvede sankcije ukrajinskim funkcionerima koji su krivi za pogibiju ljudi. Ministri inostranih poslova Švedske, Latvije, Poljske, Litvanije i Nemačke su predložili da se razmotri pitanje uvođenja mirotvornog kontingenta na teritoriju Ukrajine.

Činjenicu da će to mirotvorstvo predstavljati „operaciju radi prinudnog pristanka na pridruživanje“ objavio je bivši ministar inostranih poslova Nemačke Ditmar Študeman koji je rekao da je „cilj uvlačenja EU – završavanje pregovora o sporazumu o pridruživanju i zoni slobodne trgovine“.

Ne daj se nikome!

Sadašnji ukrajinski otpor se razlikuje od državnog prevrata 2004.godine smenom perioda zatišja i zaoštravanja situacije, kada se protest koji se smiruje na prirodan način galvanizuje bilo kakvim provokativnim događajem. Razlog za to je činjenica da operacija „prinude za pridruživanje“ još nije završena.

Zapad bi napravio bilo kakav ishod – bilo „kompromis“ opozicije sa vlašću koji će dovesti do potpisivanja kolonijalnog sporazuma, bilo ostavku V.Janukoviča, što će u stvari značiti da je vlast preuzela prozapadna opozicija. Ali tromesečni usporeni prevrat nije zainteresovanoj strani doneo očekivani uspeh, što je označilo da je neminovna realizacija „plana B“ čija je suština da se zapodene građanski rat i da se država Ukrajina kao takva potpuno uništi.

Pravi cilj američkih geostratega koji su tipovali na destabilizaciju Ukrajine, uopšte nije u tome da se zemlja natera na pridruživanje Evropskoj uniji (što bi ekonomiju Ukrajine za samo nekoliko meseci potpuno uništilo) već u tome da se blokira i najmanja mogućnost da se ukrajinska ekonomija integriše u Evroazijski ekonomski savez. Amerikanci su ubeđeni da ukoliko uspeju da to ostvare, da će to automatski osuditi na propast sve integracione napore Moskve na postsovjetskom prostoru.

Nema sumnje da se u geopolitičkim igrama na tom nivou vašingtonski „jastrebi“ neće zaustaviti ni pred kakvim žrtvama, a njih bi u građanskom ratu u Ukrajini bilo zaista mnogo.

Izvor: Fond Strateške Kulture