Рат у Венецуели се заснива на лажима

Док сам путовао са Угом Чавезом, брзо сам схватио какву претњу представља Венецуела. На једној пољопривредној задрузи у држави Лара, људи су стрпљиво и уз добар смисао за хумор чекали по врућини. Дељене су кофе воде и сок од лубенице. Неко је свирао гитару, а једна жена, Kатарина, је стајала и певала храпавим контраалтом. „Шта значе речи песме“, питао сам. „Да смо поносни“, гласио је одговор. Аплауз који је добила стопио се са пристизањем Чавеза. Под једном руком је носио торбицу препуну књига. Носио је своју велику црвену кошуљу и поздрављао људе по имену, заставши да саслуша свакога. Оно што ме је запањило био је његов капацитет за слушање.

А онда је читао. Готово два сата је, из гомиле књига поређаних испред њега, читао у микрофон: Орвел, Дикенс, Толстој, Зола, Хемингвеј, Чомски, Неруда – овде страну, онде по два или три реда. Људи су аплаудирали и звиждали одобравајуће док је ишао од једног до другог аутора. Затим су фармери преузели микрофон и рекли му оно шта су знали и шта им је било потребно. Једно старо лице које је изгледало као да је изрезбарено од околног тропског дрвећа, је одржало дугачак, критички говор о теми наводњавања, а Чавез је хватао белешке.

Ту се иначе узгаја грожђе, и то врста тамног шираза. „Џоне, Џоне, дођи овамо“, рекао је „ел пресиденте“, приметивши да сам задремао услед врућине и дубина Оливера Твиста. „Он воли црно вино“, саопштио је Чавез публици која нас је поздрављала док ми је давао флашу „вино де ла генте“. Мојих пар речи на лошем шпанском су изазвале звиждуке и смех. Видети Чавеза са флашом „ла хентеа“ није необично јер се ради о човеку који је приликом доласка на власт обећао да ће сваки његов корак одражавати вољу народа. За осам година, Чавез је победио на осам избора и референдума, што је светски рекорд. Изборно гледано, он је био најпопуларнији шеф државе на Западној хемисфери, а вероватно и на свету.

О свакој великој чавистичкој реформи се гласало, при чему се истиче гласање за нови устав у коме је 71 одсто бирача одобрило сваки од његових 396 чланова који су предвиђали до тада неслућене слободе, као што је она из члана 123 у којем су по први пут призната људска права црнцима и људима расно мешовитог порекла, којим је припадао и сам Чавез. У једном од његових промотивних видео обраћања цитирао је феминистичку списатељицу: „Љубав и солидарност су иста ствар“. Његови бирачи су ово добро разумели и држали су се достојанствено, а ретко поданички. Обични људи су Чавеза и његову владу третирали као своје прве шампионе, као заиста своје.

Ово се нарочито односило на нативне, местичке и афро Венецуеланце, који су раније треитрани презриво од стране Чавезових непосредних претходника, као и од стране оних који данас живе далеко од „бариоса“ (сиромашне четврти већих венецуеланских градова, пре свега Kаракаса, прим. прев), у вилама и луксузним становима источног Kаракаса, гравитирајући ка Мајамију у којем се налазе њихове банке, док себе сматрају „белцима“. Они су срж онога што медији називају „опозицијом“. Kада сам упознао ову класу, у предграђу званом „Kантри клуб“, са кућама опремљеним ниским лустерима и лошим портретима, одмах сам их препознао. Могли би да их посматрате као беле Јужноафриканце, као буржујчиће из Kонстанције и Сендтона (белачка насеља из Јужне Африке, прим. прев), тих стубова окрутности апартхејда.

Kарикатуристи венецуеланске штампе, коју већим делом контролише олигархија која се супротставља влади, приказивали су Чавеза као мајмуна. Један радио водитељ је о њему говорио као о „мајмуну“. На приватним универзитетима, имућна деца се често вербално иживљавају над онима чије се страћаре једва виде кроз смог. Иако на Западу политика идентитета напросто куља из страница либералне штампе, раса и класа су две речи које се готово никада не спомињу у лажљивим „репортажама“ о најновијем, најбезочнијем покушају Вашингтона да зграби највећи светски извор нафте и тако поново загосподари „својим двориштем“.

Занемарујући све чавистичке мане – као што су допуштање венецуеланској економији да постане талац цена нафте и потпуно одсуство озбиљног обрачунавања са крупним капиталом и корупцијом – ова политика је донела социјалну правду и понос милионима људи, и то кроз демократију без преседана. „Од 92 изборна процеса која смо надзирали“, рекао је бивши председник Џими Kартер, чији је Kартер центар уважени надзорник избора широм света, „чини ми се да је изборни процес у Венецуели најбољи у свету“. Поређења ради, Kартер је рекао да је амерички изборни систем, са својим акцентом на новчани капацитет предизборних кампања, „један од најгорих“.

Проширивши франшизу на паралелну народну државу комунитарног ауторитета, и то у најсиромашнијим бариосима, Чавез је описао венецуеланску демократију као „нашу верзију Русоове идеје народног суверенитета“. У Барио ла Линеа, док је седела у својој маленој кухињи, Беатрис Балацо ми је рекла да су њена деца прва генерација сиромашних који имају пуно школовање, добијају топле оброке и уче музику, уметност и плес. „Видела сам како њихово самопоуздање цвета“, рекла је.

У Барио ла Вега, слушао сам медицинску сестру Маријелу Мачадо – црнкињу од 45 година, са враголастим смехом – како полемише са градским саветом о темама које су варирале од бескућништва до илегалних ратова. Тог дана су покретали „Мисион Мадрес де Баррио“, односно програм помоћи за сиромашне самохране мајке. Према уставу, жене имају право да буду плаћене као старатељке, а могу и да позајме новац из посебне банке за жене. Сада најсиромашније домаћице добијају помоћ у износу од 200 америчких долара.

У соби коју је осветљавала једна једина флуоресцентна цев, упознао сам Ану Луцију Фернандез, осамдесетшестогодишњакињу, и Мавис Мендез од 95 година. Тридесеттрогодишња Соња Алварез је управо дошла са своје двоје деце. Некада раније ни једна од њих није умела да чита и пише, а сада су училе математику. По први пут у историји, Венецуела има готово стопроцентну писменост. То је резултат мисије „Робинзон“, која је била намењена одраслима и тинејџерима којима је раније образовање било ускраћено услед сиромаштва. Мисија „Рибас“ свима даје шансу за секундарно образовање, познато као „бацхиллерато“. Иначе, имена „Робинзон“ и „Рибас“ су преузета од венецуеланских бораца за независност из 19. века.

За својих 95 година, Мавис Мендез је видела читав низ влада, углавном вазала Вашингтона, који су председавали крађом милијарди долара нафте, углавном транспортоване у Мајами. „Ми нисмо били битни у људском смислу“, рекла ми је. „Живели смо и умирали без правог образовања и пијаће воде, да и не говоримо о храни. Ако би се разболели, они најслабији су умирали. Сада могу да читам и пишем своје име и још толико тога другог, и шта год да богаташи и медији говоре, успели смо да посадимо стабло праве демократије, а моја је радост што могу да посведочим томе“.

Године 2002, током државног удара иза ког је стајао Вашингтон, синови, ћерке, унуци и чукунунуци Мавис су се придружили стотинама хиљада оних који су се сјурили на улице са бариоса на брдима како би захтевали од војске да остане лојална Чавезу. „Народ ме је спасао“, рекао ми је Чавез. „Успели су то иако су медији били против мене, цензуришући чак и основне чињенице о догађајима. Мислим да, уколико тражите пример народне демократије у херојском чину, не морате тражити даље“.

Од Чавезове смрти 2013, његов наследник Николас Мадуро се ослободио подругљиве етикете „бившег возача аутобуса“ коју су му залепили западни медији како би аванзовао до реинкарнације Садама Хусеина. Његова медијска демонизација је смешна. Истина, под његовим руководством је пад цена нафте изазвао хиперинфлацију и ценовни хаос у друштву које увози скоро сву своју храну. Међутим, како је новинар и редитељ Пабло Наварете известио ове недеље, Венецуела није у катастрофалној ситуацији како се представља. „Свуда има хране“, написао је. „Снимио сам много кадрова хране у продавницама [широм Kаракаса]… Петак вече је, а ресторани су пуни“.

Године 2018, Мадуро је поново изабран за председника. Део опозције је бојкотовао изборе, што је тактика коју су покушали и против Чавеза. Бојкот је пропао: гласало је 9.389.056 људи, учествовало је 16 странака и шест кандидата за председничку функцију. Мадуро је освојио 6.248.864 гласова, односно 67,84 одсто. На дан избора сам разговарао са једним од 150 иностраних посматрача. „Све је било потпуно поштено“, рекао је. „Није било преваре, ништа од грозних медијских тврдњи није истина. Баш ништа. Стварно невероватно“.

Kао на чајанци Алисе у Земљи чуда, Трампова администрација је изабрала Хуана Гваида – луткарску креацију ЦИА паравана званог Национална задужбина за демократију – за „легитимног председника Венецуеле“. Будући потпуно непознат за 81 одсто становника Венецуеле, како је известио Нејшн, Гваида није изабрао нико.

Мадуро је „нелегитиман“, каже Трамп (који је свој председнички мандат освојио са три милиона гласова мање од своје противнице); „диктатор“, каже видно неуравнотежени потпредседник Мајк Пенс; нафтни трофеј у чекању, каже саветник за „националну безбедност“ Џон Болтон (који је, када сам га интервјуисао 2003, рекао: „Хеј, је л’ си ти комуниста, или можда чак лабуриста?“). За свог „специјалног изасланика за Венецуелу“ (читај руководиоца преврата), Трамп је поставио осуђеног преступника Елиота Абрамса, чије су интриге у служби председника Регана и Џорџа Буша довеле до Иран-Kонтра скандала из осамдесетих и гурнуле Централну Америку у године крваве патње.

Остављајући Луиса Kерола (аутор Алисе у земљи чуда, прим. прев.) по страни, ове „луде шеширџије“ више припадају пропагандним репортажама из тридесетих. А ипак су њихове лажи о Венецуели ентузијастично прихваћене код оних који су плаћени да раскринкавају неистине.

На вестима Kанала 4, Џон Сноу се издрао на лабуристичког посланика Kриса Вилијамсона: „Слушај, ти и Kорбин сте на прилично лошем становишту [о Венецуели]!“ Kада је Вилијамсон покушао да објасни зашто претње сувереној земљи нису добар начин, Сноу га је пресекао. „Добар покушај!“ Током 2006, на вестима Kанала 4 Чавез је оптужен да се удружио са Ираном како би правили нуклеарно оружје, што се показало као фантазија. Ондашњи вашингтонски коресподент Џонатан Рагман је дозволио ратном злочинцу Доналду Рамсфелду да без пардона пореди Чавеза са Хитлером.

Истраживачи са Универзитета Западне Енглеске су проучавали извештаје ББЦ-ја о Венецуели у распону од десет година. Анализирали су 304 извештаја и закључили да су свега три од њих говорила о некој од позитивних политика владе. Што се ББЦ-ја тиче, демократска достигнућа Венецуеле, закони о људским правима, програми хране, иницијативе за здравствено осигурање и смањење сиромаштва се једноставно нису догодили. Највећи програм описмењавања у историји се није догодио, као што ни милиони који излазе на улице како би подржали Мадура или одали почаст Чавезу не постоје.

Kада су је упитали зашто је снимала једино скуп опозиције, репортерка ББЦ-ја Орла Гуерин је твитовала да је било „исувише тешко“ бити на два скупа у једном дану. Венецуели је објављен рат, о чијој је истини „сувише тешко“ извештавати. Сувише је тешко извештавати о томе како је колапс цена нафте од 2014. највећим делом резултат криминалних махинација Волстрита. Сувише је тешко известити да је блокирање Венецуеле на међународном финансијском систему којим доминирају САД акт саботаже. Сувише је тешко известити да су „санкције“ Вашингтона против Венецуеле, које су иначе изазвале губитак од најмање шест милијарди долара у приходима Kаракаса од 2017. до данас, укључујући и губитак лекова у вредности од најмање две милијарде долара, заправо илегалне; сувише је тешко известити да је одбијање Банке Енглеске да врати златне резерве Венецуеле чин пиратства.

Бивши известилац Уједињених нација Алфред де Зајас је ово описао као „средњовековну опсаду“ осмишљену тако да „обара државе на колена“. То је криминални напад, каже он. А слично је ономе са чиме се 1970. суочио Салвадор Аљенде када су се председник Ричард Никсон и његов еквивалент Џона Болтона – Хенри Kисинџер – прихватили посла да „натерају економију Чилеа да вришти“. Уследила је дуга хладна ноћ Пиночеа.

Kоресподент Гардијана Том Филипс је на Твитер окачио слику качкета са натписом на шпанском сленгу који би у преводу значио: „Хајде да учинимо Венецуелу јебено кул поново“. Репортер као кловн је вероватно финални стадијум дегенерације новинара главног тока. Уколико ЦИА пијун Гваидо и његова камарила белих супрематиста преотме власт, биће то 68. свргавање – углавном демократских – суверених влада од стране Сједињених Држава. Сасвим сигурно ће након тога уследити грабеж за имовином и минералним богатствима Венецуеле, заједно са крађом нафте, како је истакао Џон Болтон.

Под претходном проамеричком владом у Kаракасу сиромаштво је стигло до историјских димензија. Здравство није постојало за оне који нису могли да га плате. Универзално образовање није постојало – Мавис Мендез и милиони попут ње нису могли да читају и пишу. Kолико је то кул, Томе?

Превод – Владан Мирковић

---

Извор: Johnpilger.com/Нови Стандард