Разговори са суботњим Вучићем

Новинари присутни на конференцији за медије председника Владе Србије Александра Вучића, одржаној у суботу трећег априла, нису хтели, умели или смели да га суоче са дрским нејасноћама и невешто прикривеним обманама из његовог уводног излагања. Пошто је реч била о погибији седам особа приликом пада војног хеликоптера три седмице раније, што је питање од највећег значаја за друштво и државу, „Фонд сратешке културе“ је рашчланио Вучићево излагање на мање целине и обратио им се једној по једној. Условно, ово се може схватити као разговор са премијером, који је у суботу изостао.

Напомена: затамњени, ојачани пасуси, представљају оно што је Вучић изговорио, док су остало наше примедбе и питања.

Вучић: Даме и господо новинари, дозволите ми да причу о узроцима несреће војног хеликоптера почнем нечим што су изгледа многи заборавили. Па да вас подсетим: Омер Мехић, Милован Ђукалић, Небојша Трајић, Иван Миладиновић, Џевад Љајић, Мирослав Веселиновић и беба из породице Адемовић. Ово су имена трагично настрадалих шесторо људи и једне бебе.

ФСК: Али нису! Милован се презивао Ђукарић, не Ђукалић. Небојша није био Трајић, него Драјић. Ако ћете већ да нам држите предавање о „именима која су многи заборавили“, можда би ваљало да најпре ви сами научите та имена. Размислите о предлогу.

Ових шесторо људи изгубили су своје животе у покушају да спасу један, вредан, највреднији и најважнији живот. То су имена која су нестала, на која су сви заборавили, током ове вишенедељне јурњаве за узроцима, кривцима, протагонистима, наредбодавцима… у којој су, осим за то званично задужених истражних органа, учествовали буквално сви у Србији: сваки новинар, сваки назови аналитичар, сваки политичар.

Хоћете да кажете да званично задужени истражни органи нису учествовали у јурњави коју описујете?! Њих, велите, нису занимали узроци, кривци, протагонисти и наредбодавци? Чудни неки истражни органи. А шта су онда уопште истраживали?

И заборавили смо, заборавили сте, и опет, заборавили смо, те људе, док смо јурили кривце, а јурили смо их на исти начин на који други народи јуре за благом.

Који сад народ? Јесте ли ви у сукобу са новинарима, назови аналитичарима и политичарима, или са народом?! Узгред, опет нам спочитавате да смо заборавили настрадале, али једини који има тешкоће да им запамти имена сте у ствари ви.

Лично, ту потребу и ту врсту задовољства што ће неко на крају бити за нешто крив, не могу да разумем. Али плашим се да не могу ни да је променим.

Ако нешто не разумете, питајте Александра Вулина. Он ће вам објаснити. Сами сте рекли да је добар у томе, макар и ако само срећно погађа. А што се тиче мењања, е, то је већ друга прича. Вратићемо се на њу нешто касније.

Оно што могу је да данас још једном изразим најдубље саучешће њиховим породицама и да њима, а и свима вама, поручим да Омер Мехић, Милован Ђукалић, Небојша Трајић, Иван Миладиновић, Џевад Љајић, Мирослав Веселиновић и беба Адемовић за мене лично, и, ако то смем да кажем, за ову владу, нису криви ни за шта.

Дирљиво је то што вам беба није крива ни за шта. Што се осталих тиче, опет им погрешно изговарате имена. Ово већ делује као да се намерно шегачите са тим. Ако је то по среди, прекините. Није ни време ни место за то.

Ових шесторо људи су хероји и тако ћу их памтити ја и уверен сам да тако треба да их памти и Србија. И, ако пажљиво читате, видећете да ни извештај о узроцима несреће не именује кривце. У њему се говори о одговорности, што је сасвим други термин. Говори се о узроцима и евентуалним грешкама, без иједне речи о томе да је неко крив.

Извештаји стручних служби су обично такви. Не морате да се превише узбуђујете због тога. Нико није ни очекивао да у извештају стоји: „Закључујемо да ће премијер Вучић ипак морати да да министре Гашића и Лончара“. Извештаји обично сакупљају чињенице и друга непосредна сазнања, а на јавности је да извлачи одговарајуће закључке.

А како да будете криви кад је ваш посао и ваш једини задатак био да спасете једно дете, да спасете један живот, да помогнете ономе коме је помоћ била најпотребнија?!

Ви, премијеру, изгледа не разумете најбоље концепт управљања возилом, било оно друмско или летеће или пловно, па би онда на овом месту можда најбоље било да вам га појаснимо. Дакле, када неко седне за управљач, свакако се подразумева да он на себе преузима задатак да вожњу изврши до самог краја. То важи још и више за професионалне возаче, а војни пилоти наравно да спадају у такве. Према томе, Омеру Мехићу није „једини задатак“ био да спасе једно дете. То му чак није био ни основни задатак. Његов основни задатак је био да дете и пратеће особље довезе до места где ће бебин живот моћи да буде спасен. Извештаји на које се позивате тврде да Омер Мехић тај, свој основни задатак, није обавио како треба и да је тако усмртио остале путнике, међу њима и дотичну бебу. То кажу извештаји, којима ви очигледно верујете, мада су, управо због тих оптужби на рачун Мехића, врло сумњиви. О каквоћи извештаја нешто касније, али немојте да се правите да не знате какав терет они стављају на покојна Мехићева плећа.

Падају на овом свету и авиони и хеликоптери, догађају се несреће и трагедије, али у свему томе преовлађује елементарна људскост, која подразумева да се жртве даље не разапињу и да се не дира по костима.

Опет, не разапињемо жртве ми који представљамо јавност. Жртве разапињу, како ви то велите, они који су саставили извештај по којем је за рушење хеликоптера одговорна количина алкохола у крви пилота. Ако су они заиста возили под дејством алкохола, онда у извештају нема ничег нељудског. Ако је пак оптужба на рачун покојних пилота, али и осталих путника који, судећи по извештају, нису били у стању да увиде алкохолисано стање пилота, чињенично неутемељена, е, онда је то све још и горе од нечовечног.

У Немачкој је, подсећам вас, читава јавност пружила подршку и породици копилота чија је помрачена свест убила сто педесет људи. И није било никакве хајке на све оне који су свакако били одговорни за низ пропуста који су довели до ове трагедије, баш као што доводе и до сваке друге трагедије, па и ове наше, сурчинске, тешке седам живота.

Што би нас било брига за то како се Немачка односи према својим трагедијама? У блиској и даљој прошлости Србија је имала сијасет трагедија, из којих је научила како да се опходи према њима. Сигурно нам, нажалост, у односу на Немце не мањка таквог искуства, тако да је врло неукусно што и ову ситуацију користите да се додворавате немачкој канцеларки. Ви можда имате шта да научите од ње, али ми баш и немамо, поготово што се тиче пристојности. Узгред, ни овде није било никакве хајке на било чије породице, тако да нема потребе да нам на нос набијате однос немачке јавности према било којој породици.

Несреће се не дешавају без пропуста, а самим тим и нечије одговорности. Али, у нормалним земљама, у земљама каква и Србија мора да буде, посао утврђивања те одговорности оставља се надлежним органима, а несреће се не користе за хајке и скупљање политичких поена.

Србија, дакле, није нормална земља, него таква тек мора да постане. То ви кажете. Упамтите то, можда ћемо се вратити на ту оцену нешто касније.

Поготово аналитичари и новинари не воде истражне поступке. Не јури читава јавност ни пилоте ни министре. Зато вас молим, док говоримо о било којем извештају, молим да поштујемо жртве. Задовољите се тиме што сте јурили и кривили министре, пуковнике, генерале…

Које жртве да поштујемо? Оне којима ви ни имена не умете да изговорите? Оне жртве које ти извештаји што их стално цитирате представљају као неодговорне алкохоличаре?

Немојте, то молим све, да сада јурите и кривите Омера Мехића. Као и безброј пута до тада, летео је, возио хеликоптер, како год да се каже, желећи да спасе једно дете. Није успео. Сам је платио највишу цену. Он крив није, као ни Бандић, као ни Мехићеви команданти, нити било ко други. Пао нам је хеликоптер, изгубили смо седам живота, утврдили узроке и одговорност.

Опет кубурите са концептом вожње. Идемо из почетка: онај ко у алкохолисаном стању седне за управљач и онда изазове несрећу са смртним исходом, починио је тешко кривично дело. То важи на тлу. Исто тако је, ако не и строже, у ваздуху. Можда ви нисте свесни шта причате и на шта се позивате, али ти извештаји стављају на Омера Мехића терет одговорности за смрт седам особа, укључујући и њега самог. Ако су ваши извештаји тачни, онда је Мехићева нестручност завила у црно његову и још шест породица у Србији. Цену су, дакле, платили сви они. Е сад, ако Мехић ипак није био ни крив ни одговоран, него је несрећу проузроковао квар на опреми, непоштовање процедура, погрешна процена о започињању мисије, или погрешно инсистирање на небезбедном месту слетања, о чему се и на овом сајту утемељено расправљало (Горан Јевтовић), е, онда су за несрећу одговорни, а вероватно и криви, сви који су војсци наметали НАТО стандарде и остале увредљиве погубности.

Да би била стављена тачка на ту причу, остало је да тужилаштво уради свој посао. Тужилаштво је у Србији самостални орган и нико се у његов рад неће мешати. Без обзира на то, уверен сам да у Србији има довољно оних који ће наставити да лове вештице. То је њихов смисао живота, то је њихова насушна потреба. Без лова на вештице и не постоје.

Јесте ли ви вештица? Некима од нас је, као што видите и по овом тексту, главни циљ да улове вас, председника Владе. Није нам то баш смисао живота, али, са друге стране, видимо да нам правог живота нема све док се ви и слични вама смењујете на власти, а ово ваше обраћање то наново и доказује. Тако да лов нас вас стварно испада насушна потреба. Ако је то исто што и лов на вештице, у реду, нека буде.

Уосталом, од првих дана ове владе, од пре једанаест месеци, на дневном нивоу су вештице гоњене, од поплава, преко односа са Русијом и Америком, до Хага и несрећног хеликоптера.

Једанаест месеци? Већ?! Опа, време је за реконструкцију! Да бисте могли опет да кренете из почетка. Да бисте, тамо негде у марту или априлу следеће године, поново могли да причате о „првих једанаест месеци ове владе“.

И поновићу још једанпут, да ту расправу мало скратимо: тужилаштво је ту да испита сваку врсту кривичне одговорности; ако тражите политичку одговорност што је неко желео да се спасе беба, тражите је од мене.

Лепо сте ово смислили. Још само да смо сви ми идиоти, па да вам прође. „Ако тражите политичку одговорност што је неко желео да се спасе беба…“ Е па, неће бити да јавност тражи политичку или било какву другу одговорност због спасавања бебе! То је можда тако у Немачкој, али у Србији се спасавање беба сматра подвигом. Можда умоболника, који би по том основу тражили одговорност, има међу политичким странкама које се са вашом глођу око власти. Знајући коме и ви и они волите да полажете рачуне, не може се искључити никаква подлост, па ни та суманута коју ви помињете. Али, јавност као целина не тражи одговорност за то што је неко покушао да спаси бебу, већ за то што је беба, заједно са још шест особа, погинула у несрећи о којој извештај постаје све сумњивији што ви дуже говорите.

Ја верујем, и данашњу конференцију сам започео овим, зато што је синоћ објављен извештај на којем сте ви толико инсистирали, за који сам лично мислио да нема потребе да буде објављен, да будем сасвим отворен и сасвим искрен. Зато сам вас питао безброј пута у претходних 21 дан: а чему све то? А шта то желимо? Да прогонимо наше јунаке? Или да бисте могли да кажете: недостаје нам ракета или зоља коју су испалили Гашић, Вучић, Николић или не знам ко? Шта је био смисао свега?

Још једном, можда Вулин зна нешто што ви не знате.

Нећу да говорим о лицемерју политичара, лажних аналитичара, у ствари обичних друштвено-политичких радника, и свих оних који никада слична питања нису постављали у прошлости, али сам поносан на чињеницу што смо показали разлику између нас који смо у данашњој влади и оних који су некада били у влади Србије.

Има нас који памтимо ваше претходнике и знамо да нису били ништа бољи од вас. Ви се међусобно једва и разликујете, а камоли да се да установити ко је ту гори а ко бољи. Тако да разлога за понос уопште немате.

Ми њих нисмо оптуживали ни за удес нашег авиона `орао` из 21. маја 2008; ни за 24. септембра 2008. за `супергалеб`; ни за седми јул када смо изгубили 2009. `миг`; ни трећи јун када смо имали на језеру Гружа код Кнића у току извршења задатка уништење ваздухоплова `Ј22 орао`; нити за Пасуљанске ливаде; нити за Копаоник, рејон Панчићев врх; нити за `ласту`. А за све ово, неки министри од раније су давали налоге за све ове активности. Изгубљено је много живота у свим овим активностима.

Е, сад већ можемо да причамо о политичкој одговорности. Прво, одговорни су они чији су налози у прошлости доводили до трагедија и губитака људских живота. Друго, одговорни сте ви који ништа нисте урадили да утврђивању њихове одговорности. У ствари, има ту и кривичне, а не само политичке одговорности.

Војнички посао, војска је наша најугледнија институција, наша најбоља институција. И нећу никоме да дозволим да је урушава само зато што наводно је штити, а хоће да је заштите од оних који је воде. Па тобоже они не ваљају, а сви остали су добри, а све то зарад ситних, шићарџијских интереса и ни због чега другог.

Узимајући у обзир ко је све био министар одбране после Петог октобра, закључно са вама и данашњим министром Братиславом Гашићем, да, наравно да војску првенствено морамо да заштитимо од вас који је водите. Ваши ситни, шићарџијски интереси дубински угрожавају војску још од како сте ви и вама слични зацепили да нас приближавате НАТО-у.

Постао сам министар одбране, два дана после тога, погинула су двојица дивних људи, Небојша Милић и Славиша Марковић, на Копаонику. Радили су на уклањању мина, да би наша деца могла да беру боровнице на миру, да би могли да шетају. А јесте ли питали некада ко је дао налог за ту акцију? Јесте ли питали неког ко је одговоран за смрт Милића и Марковића?

Нема потребе да питамо. Знамо ко је одговоран. Онај ко је и посејао те мине по Копаонику и широм Србије: НАТО. Онај исти војни савез са којим је ваша влада наставила да потписује све захтевније и захтевније споразуме, настављајући неразумну политику претходних влада.

Јесте ли чули од мене да сам оптужио оне који су дали налог за ту акцију да су криви за ту смрт? Нису, Милић и Марковић су хероји, као и Омер Мехић. Радили су тежак посао. Да ли су увек сви имали заштитну опрему или не? Па шта хоћете?! Шта хоћете?

За почетак, хоћемо да се Србија поново одмакне од НАТО-а, а да сви ви који је већ 15 година приближавате НАТО-у сносите и политичку и кривичну одговорност, зато што сте ојадили војску и посредно проузроковали све те несреће које сте набројали.

То су јунаци који су бранили и штитили ову земљу. То је војнички посао. Нису они манекени да се шетају на писти, налицкани и у угланцаним ципелама. То је тежак посао.

А што се без потребе мангупирате? Сутра кад вас неко манекенско удружење прозове на „Твитеру“, има да се извињавате. Тако сте се недавно извињавали и фудбалерима Партизана, кад су вам они узвратили на ваше приземно зачикавање. Зар ништа нисте научили из тога?

Умемо ваљда у трагедији да будемо достојанствени. Или нам је свака трагедија само прилика за политичке пацке и ћушке, јер живимо од тога и живимо за то и ништа друго не умемо? Док сам жив, томе и таквој политици супротстављаћу се.

Аман човече, управо сте ви тај који сваку трагедију, сваку невољу, сваку ситницу, ма свако јавно обраћање користи као прилику да лупа пацке и ћушке целом народу. Па, само у овој говоранцији сте нас више пута прекорели што не личимо на те ваше љубљене Немце!

И ако могу да вас замолим за чашу воде, не знам зашто ми никада не донесете воду! Остарио сам прилично и више не могу без воде.

Онда се молите богу да никада не будете настањени на северу Косова и Метохије. Тамошње општине су, наиме, често без воде. Заврћу им је они јужно од Ибра. Знате их, то су они што сте с њима по Бриселу потписивали споразуме по којима ће ускоро свака надлежност на Космету њима да припадне. Укључујући и језеро Газиводе. Ви више не можете без воде, а наши грађани у окупираној покрајини морају без воде. Они, са друге стране, не могу без Србије, за разлику од вас који изгледа не можете једино без Немачке.

ОДГОВОРИ НА НОВИНАРСКА ПИТАЊА

Након уводног обраћања, Вучић је одговарао на питања. Посебно га је потресло оно што га је упитала новинарка Радио-телевизије Војводине. Његов четири и по минута дуг одговор највише је личио, искрено говорећи, на слом живаца: час је викао (ни на кога посебно, већ више на новинаре и јавност уопште), час преклињао, у неколико наврата је деловало као да ће да заплаче или у најмању руку побегне одатле, руке је или ширио у немоћи или претећи махао њима по ваздуху…

Колико сећање служи, ниједан српски премијер никада се, а поготово не са тог места, није толико предао очајању и истовременој срџби. Државници Србије су у блиској прошлости стајали суочени са јавношћу и у ратном стању, и поводом националних трагедија попут 17. марта на пример, најдраматичнија догађања ређала су се пред овом земљом и њеним руководиоцима, али нико од њих није, попут Вучића овом приликом, одавао утисак безнађа које осцилира између панике и беса.

Такво понашање председника Владе завређивало је бројна питања и преиспитивања, као и тренутне, непосредне реакције. Све је то, наравно, изостало, због начина на који је Вучић навикао да се споразумева с новинарима и, посредно, с јавношћу. Ово је још један покушај „Фонда стратешке културе“ да дочара како би суштински, садржајни и беспоштедно озбиљни разговор са Вучићем могао да изгледа.

Као и претходни пут, ојачани делови текста представљају оно што је дословце изговорено на конференцији, било од стране новинарке Радио-телевизије Војводине било од стране Вучића, док су остало наше примедбе и питања.

Новинарка: Да ли је та посада на челу са Омером Мехићем у вези с хеликоптером била дежурна те вечери и због чега је дошло до замене летелице?

Вучић: Појма немам. Појма немам, ал` не разумем шта би то донело другачије. Да ли ви хоћете да кажете да је неко хтео да их убије?

ФСК: Господе! Премијеру, одакле вам то?! Новинарка вас је само питала да ли је и због чега дошло до замене летелице и посаде. Како сте ви од тога дошли до претпоставке да новинарка некога сумњичи за убиство с предумишљајем? Заиста би било занимљиво сазнати ваш ток мисли у овом тренутку.

Вучић: Не разумем вас, шта је смисао? Шта је смисао целе приче? Појма немам! Нисам улазио у то. Дакле, да су било шта мислили… Бандић му је род! Најбољи су пријатељи! Род! Дакле, да не мислите ваљда је хтео да га убије?!

ФСК: Опет ви о убиству! Нико, али буквално нико, ни не помиње могућност да је Бандић или било ко намерно хтео да убије Омера Мехића и остале чланове посаде. Нико осим вас. Само ви препознајете такве инсинуације. Пошто већ кажете да волите да читате, пустите мало Вебера и идите прочитајте шта су о таквим асоцијацијама одавно закључили утемељивачи психоанализе, попут Фројда или Јунга. У најмању руку, такве асоцијације указују на нечисту савест.

Вучић: Он је могао то да прекине после сазнања оперативног центра и тако даље. Не разумем шта је идеја! Никако не разумем, данима вас питам шта вам је идеја.

ФСК: То што ви данима немате никакву идеју, то је врло опасан наговештај ваше неспособности да водите државу и обавештајно-безбедносне службе. Више о томе ускоро.

Новинарка: Ово прво питање сам вам поставила због ових података који су се појавили у медијима о наводном присуству алкохола у крви. Дакле, да ли су они били дежурни тог дана, је питање због тога, а друго, због чега је дошло до замене летелице…

Вучић: (прекида је) То је наша најбоља, то је наша најбоља посада, то су наши најбољи људи. Али сасвим сигурно немојте да осуђујете ни тих 14 официра који су на томе радили, зато што су они то радили у року од два дана, професионални извештај. Немојте да осуђујете лекаре који су радили своје налазе.

ФСК: Извештаји су или тачни или нису. Ако су тачни, онда је данас, пошто су најзад објављени, небитно колико су времена захтевали да би били сакупљени и израђени. Битно је само да ли су тачни или нису. Е сад, ако нису тачни, да, онда се и може и мора расправљати о узроцима ових или оних пропуста у извештају или налазима, а у таквим расправама је време које су имали на располагању свакако битан чинилац. Као искусан и успешан руководилац каквим се представљате, ви бисте то морали да знате. Када их као бајаги „правдате“ тако што од нас наводно тражите разумевање за ограничено време које им је стајало на располагању, ви тиме покушавате да нам пошаљете посредне знакове како су извештаји тобоже мањкави. А то онда значи да ипак нешто знате о психоанализи, само што та своја сазнања злоупотребљавате. Као и када сте повикали „Не дам Гашића и Лончара“ пре него што вам је ико „тражио“ Гашића и Лончара, тако и сада вичете „Не дам 14 официра и лекаре“ иако нико њих и не сумњичи за било шта. Напротив, пре ће бити да њихови извештаји сумњиче ваше министре. Као што поједини аутори са овог сајта пишу већ седмицама (поред Горана Јевтовића, врло утемељено се тиме бавио и Борис Алексић), извештаји у својој професионалној сведености заправо разоткривају одговорност министра Гашића пуким навођењем његових поступака кобне вечери. Извештаји његове поступке набрајају и описују, а на вама би требало да буде да препознате незаконитост истих. Ви то, из неког разлога, нисте у стању, што је веома забрињавајуће – мада не онолико колико је узнемирујућа следећа ставка.

Вучић: Људи, не знам шта је смисао. Ево, ја вам понављам стоти пут. Никако не видим шта је смисао свега. Никако не видим шта је смисао свега. Трудим се да пронађем негде, да ми неко објасни о чему се ради, осим што разумем да је политички циљ да се каже био Бата Гашић тамо иако тамо није био. Добро. Тамо није био, али сместићемо га ми тамо. Добро. И то разумем. Ал` целу ту причу: а да ли је било небо овде овакво или онако, па то је питање за стручне људе.

ФСК: Хајде да узмемо да су ваше претпоставке тачне и да свако сумњичење вас и ваших сарадника представља ситно политиканство и недоличне нападе на ваш кабинет. Сложићемо се да би, у односу на укупне изазове са којима се премијер земље попут Србије суочава не свакодневно него буквално сваког сата, такав насртај био прилично прост. Ако сте ви збиља неко ко успева да избори какве повољне услове од ММФ-а и склапа корисна пријатељства са арапским „инвеститорима“ и у скоро немогућим условима одржава равнотежу односа са Западом и Русијом – у шта нас све убеђујете већ безмало три године – како је онда могуће да толико губите главу пред једном примитивном кампањом?! Човече, па вас из такта потпуно избацују новинарска питања! Ви сте изгледа само у стању да као папагај понављате „не видим шта је смисао свега“, „не разумем шта је идеја“, „није ми јасно“ и сличне изразе немоћи! Ви пред новинарима губите свако достојанство и контролу над понашањем! Како после ико да вам верује да сте способни за сучељавање са далеко озбиљнијим и опаснијим играчима него што су то српски новинари, препаднути и постројени каквима су их удесили још ваши претходници?!

А ево и суштине тога што ви не схватате и не разумете и није вам јасно: сва та питања на која се ви јежите, напросто морају да буду постављена – али још у истрази. Онај ко истражује, ако жели да успешно обави поверени му задатак, не сме унапред да верује ни вама ни Влади ни министрима ни војсци ни медијима ни лекарима ни оцу ни мајци… Ником живом! Таква је природа истраге, од када је света и века. Онај ко истражује, напросто мора да поставља и питања која на први поглед могу да излазе из граница пристојности, или чак и људскости. Примера ради, када је неко убијен, а не зна се починилац, нормално да се међу осумњичене одмах убрајају и покојникови најближи, иако су очигледно погођени жалошћу. Чак ни њима, чак ни док су скрхани болом, добар истражилац не сме да верује беспоговорно и мора да им, наравно пажљиво, поставља питања која залазе преко границе доброг укуса. Зато је и истрага у вези с падом хеликоптера морала да прође кроз сва та питања која лаику могу да изгледају сувишна или чак и непристојна. Када, међутим, видимо колико панично ви реагујете на новинарску знатижељу, намеће се прилично снажан закључак да истрага није ни дотицала многа од питања која вама постављају новинари, или, да ви упорно покушавате да скренете пажњу јавности са по вас незгодних закључака ка којима истрага води.

Вучић: Мене интересује једна ствар: да ли је жеља људи била да спасу један живот? То је била жеља свих. Жеља једног или двојице министара који су то знали. Ја појма нисам имао, да будем искрен. Не могу да себи стављам ту храброст у руке или било шта слично. Да ме је неко питао ја бих донео исту одлуку. Нико ме није питао.

ФСК: Чекајте да разјаснимо нешто. После прошлогодишњих избора који су и расписани само да бисте ви озваничили положај најмоћнијег човека у Србији; после онаквих и оноликих ваших прекора члановима Владе, често упућиваних и јавно, пред ТВ камерама; после Блера и његових „деливери јунита“, тог наводно спасоносног решења које је, речено нам је, у вашем кабинету затегло преко потребну послушност… После свега тога, вас оне кобне ноћи нико ни за шта није питао?! Гашић и Лончар су деловали на своју руку?! А вама, док је буквално цела Србија у ударним информативним емисијама гледала припреме за прихватање бебе на сурчинском аеродрому, није пало на памет ни да телефоном позовете надлежне министре и, онако људски ако већ не као њихов непосредни руководилац, распитате се о томе шта се дешава и можете ли можда да им помогнете?! Вама који никад не одмарате и никад не спавате и стално сте на располагању држави и народу, једино је вама у целој Србији промакла главна вест те вечери?! Знате, премијеру, сад кад већ помињете да се с вама нико није био ни саветовао, то звучи мало неуверљиво. Да простите, да ли би било сувишно ако бисмо вас питали шта сте ви заиста радили у том тренутку?

Вучић: Да ме је питао, и у томе се разликујем од осталих, не бежим од тога, ја вам кажем, ја бих донео одлуку да се спасава дете.

ФСК: Свака част. Само, одакле вам идеја да неки „остали“ од којих се ви разликујете не би донели исту ту одлуку? Моја маленкост би, на пример, исто поступила. А разликујемо се, и то много, богу хвала. Ваљда би и свако хуман одлучио исто. Није, међутим, невоља у хуманој почетној одлуци, већ о читавом низу каснијих неразумних одлука да се правила војне службе грубо крше и нарушавају.

Вучић: Па спашавали су у много тежим условима децу. Па то се догађа. Не разумем шта је… Замислите да се нама десило оно што се Малезији десило да нам три авиона падну. Ја не знам шта би било. Јесте ли чули да је неко тражио оставку Ангеле Меркел? После губитка живота, не знам, 70 или 80 људи?

ФСК: А што су онда уопште па образоване комисије? Што се уопште па испитивао цео случај? Могли сте одмах лепо да кажете: „Дешава се. Тек кад нам падну авион или три, наредићу истрагу.“ Али сада, пошто су извештаји наручени и објављени, то шта се догађа а шта не постаје потпуно неважно. Једино је битно због чега се баш овај конкретан случај догодио. При чему ваља водити рачуна да су малезијски и немачки авиони били комерцијални, а не војни, па за њих и није надлежна држава. Зато вам је поређење логички неодрживо. Узгред, лакше мало потежите питање Ангелине и посредно ваше оставке. Има нас који бисмо је радо прихватили. Вашу, не Ангелину.

Вучић: Не разумем шта је смисао целе приче! Све време, три недеље се трудим да ухватим шта је то што желите. И сем мржње и жеље за политичким обрачуном ја не видим ништа! Пустите политичке обрачуне за то да ли имамо дефицит или нешто слично! Овде нема убица, немамо ни политичких убистава, немамо ничега, хвала Богу, Србија постала нормална земља!

ФСК: Тај смисао „целе приче“, који ви очигледно не разумете, јесте да се тачно утврде све околности које су довеле до трагедије, као и могући пропусти и/или злоупотребе, како би све то у будућности било избегнуто у сличној ситуацији. Оно што је нама тешко да разумемо, јесте зашто би неко попут вас, ко не разуме та основна начела руковођења и одговорности, уопште па имао толико снажну жељу да влада целом државом! Са толиким неразумевањем, које ви сами тако често помињете, не би требало да будете ни председник одељенске заједнице, а камоли први човек извршне власти. Па ви сад наставите да понављате како не разумете о чему се ради.

Вучић: Ништа не разумем о чему се ради. Данима и недељама то слушам. Разумем ја да смо имали болеснике који су говорили да имамо седам хиљада мртвих у Обреновцу и да их спаљујемо у пећима. Разумем да болесних људи има свуда. Ал` немојте да нам се то преноси на нормални део нације, који је 99,9 посто људи. Ништа не разумем о чему се овде ради.

ФСК: У свом обраћању, на почетку конференције, тврдили сте да Србија није нормална земља, него да таква тек треба да буде. Сад нас уверавате да је Србија 99,9 посто нормална. Одлучите се више.

Вучић: Технички детаљи су за војну комисију, тужилаштво је ту да се бави кривичном одговорношћу, тужилаштво ће да се бави кривичном одговорношћу. Ако има политичке одговорности, тражите политичку одговорност! Ја је не видим, јер је била најбоља могућа жеља да се спасе живот једног детета. Иако у томе нисам учествовао, исто бих то урадио! И то би урадио свако од вас! Свако од вас би то урадио. Осим што је, наравно, потребно да се каже: Не, не бисмо овако.

ФСК: Опет се, пренаглашено, ограђујете од целог случаја и наизглед без потребе понављате да у томе нисте учествовали. Да ли ви то знате нешто што ми не знамо?

Вучић: Ево ја вас питам за свих ових шест случајева. А ко је одговоран за смрт Милића и Марковића? Ко је одговоран за смрт, нулту, `ласту` кад смо наставили да правимо, Савића? Ко је одговоран за све наше људе који су погинули? Па то је војска, то је живот! Тежак живот. Тежак рад. Ужасно велика одговорност. Је л` сам рекао некад да су за то криви Тадић и Шутановац? Па нисам никада! Зато што нису! Шта вам је, бре, људи? О чему се ради? Је л` знате нешто о овим случајевима? Не знате, није вас интересовало! Као што вас није интересовао `Фијат`, па вас је интересовала `Ер Србија`! И немој да се правите да није тако кад знате да сам у праву!

ФСК: Војнички позив јесте захтеван и опасан. Али, то не значи да је прихватљиво да војници страдају у мирнодопским условима. Наравно, несреће се дешавају, и војницима и цивилима, али о овој коју овде разматрамо спроведена је истрага и написана су чак два извештаја. Зато је несувисло, па и увредљиво, да потежете општа места као што је опасност војничког посла. Шест војника и једна беба нису страдали због тога што је војнички живот тежак и препун опасности. Не, већ управо због тога што нико није захтевао да се утврди одговорност ранијих власти и ранијих министара за те погибије из прошлости које наводите. Ово што се догодило 13. марта очигледно је последица дуготрајног јавашлука и небриге, а вероватно и нечијег смишљеног саботирања српских војних снага које траје још од Петог октобра. Све се то таложило и таложило, све је то урушавало не само војне капацитете, већ и морал, па чак и, како је ова погибија показала, најосновније особености војничког позива као што је ланац командовања. Тако смо и дошли до тога да у критичној ситуацији практичну команду над војним службама преузима неко ко на то нема никакво право – министар одбране. На то указују и критички чланци управо са овог сајта, али и сва та питања на која ви не знате или не смете ни да понудите одговор, већ бежите у свађалаштво и хистерију. И немојте да се правите да није тако!

---

Извор: Фонд Стратешке Културе