Razoružavajuća sila

Bez obzira što je Minski sporazum doneo mir na prostore Novorusije (Luganske i Donjecke NR) tenzije se ne smiruju a sveobuhvatne normalizacije stanja nema. Ukrajina i dalje preti upotrebom sile a vrše se pritisci da se na području Novorusije dovedu naoružani međunarodni posmatrači. Svi deklarativno podržavaju razoružanje.

A šta nas istorija uči kada je razoružanje u pitanju?

Pre devedeset godina, 27. avgusta 1928. godine, međunarodna mirovna diplomatija je dostigla svoj „vrhunac“. Toga dana je u Parizu potpisan Brijan-Kelogov pakt kojim je rat „ukinut“ kao sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova. Naredne godine, za angažovanje na formulisanju ovog pakta, američki državni sekretar Frenk B. Kelog je dobio Nobelovu nagradu za mir (koju je dve godine ranije dobio i francuski ministar inostranih poslova Aristid Brijan). Činilo se da mir trijumfuje, da je vreme ratova nepovratno ostalo u prošlosti….. Deceniju kasnije svet je zakoračio u najkrvaviji rat u svojoj istoriji.

Istorijat ovog pakta može nas naučiti kako je zaklinjanje iza velikih reči i zvučnih akcija često maska agresivnim silama za prikrivenu pripremu agresivnog delovanja. Nemačka je prva među pozvanim državama 12. jula 1928. godine prihvatila ovaj pakt, tri dana kasnije Italija a osam dana kasnije i Japan. Iste one sile koje će pokrenuti Drugi svetski rat.

Istorija ove, i drugih, mirovnih inicijativa, uči nas da je ogroman jaz između planetarnih ideala opšteg mira i konkretnih akcija agresivnih sila kojima je rat sredstvo opstanka a mirovne inicijative samo sredstvo za „anesteziju“ budućih žrtava. Kod malih zemalja, kada se odbrambeni sistem, pod pritiskom mirovnih inicijativa, „razgradi“ ponovno uspostavljanje je veoma teško, sporo i skupo. U vremenu kad su nagli geostrateški obrti ne samo mogući već i verovatni a sila je, još uvek, krajnji sudija u međudržavnim sporovima slabiti svoje odbrambene potencijale je ne samo štetno već i neodgovorno.

SAD kao glavna agresivna sila krajem 20. i početkom 21. veka

SAD su se pokazale, ne samo kao najmoćnija, već i kao najagresivnija sila današnjice. Pravdajući se najplemenitijim motivima, zaštite od agresije, uništenja oružja za masovno uništenje ili sprečavanja „humanitarne katastrofe“, decenijama se širi ratni požar i uništavaju države i narodi uz besprimerno kršenje međunarodog prava i nasilničkog ponašanja u međunarodnim odnosima. Istovremeno, medijskim manipulacijama i upravljanjem korumpiranim kvazielitama u savezničkim, satelitskim i pokorenim zemljama pokušava se ostaviti privid legalnosti i dobronamernosti.

Ipak, metodologija ratovanja se izmenila krajem 20. veka. SAD više ne žele da u svojim osvajanjima trpe gubitke i nailaze na otpor. Zato se potencijalna žrtva najpre mora „omekšati“. To se radi na više polja:

• Propagandnom „satanizacijom“ buduće žrtve, koja ima unutrašnju dimenziju (priprema vlastitog javnog mnjenja – da podrži agresiju) i spoljašnju (priprema međunarodne zajednice – da prihvati agresiju ali i potencijalne žrtve – da stekne utisak da je otpor agresiji beskoristan)
• Ekonomskom, kojim se žrtva ekonomski iscrpljuje i slabi, prisiljava na „privatizaciju“ uz stvaranje socijalnog haosa i opšteg siromaštva
• Vojnom, kojim se strategijskim okruženjem a zatim taktičkim stezanjem obruča žrtva dovodi u poziciju da se praktično ne može odbraniti
• Diplomatskom, na kome se korišćenjem pritisaka i brutalne ucene mobilišu saveznici i sateliti za realizaciju bilo kog agresivnog plana. Takozvane međunarodne organizacije poput OEBS samo su produžena ruka politike SAD i u funkciji su obezbeđivanja alibija za bilo koju odluku

Sledeća faza je razoružavanje potencijalnih protivnika, što se vrši pružanjem „dobrih usluga i davanjem pomoći“ kroz reforme njihovih oružanih snaga, uništenjem viškova „neperspektivnog“ naoružanja, penzionisanjem najiskusnijih kadrova…… Vojnicima je poznato da ne postoji „neperspektivno“ naoružanje. U slučaju da nema dovoljno „perspektivnog“ naoružanja zemlja razvija takvu strategiju odbrane u kojoj maksimalno koristi postojeće oružje. Rat u Siriji je pokazao da i „stari“ T-55 mogu da „završe posao“ kad nedostaje modernijih tenkova.

U slučaju da nevojna sredstva daju rezultat, žrtva je već na kolenima i spremna za instalaciju poslušne vlasti koja je samo produžena ruka kolonijalnih gospodara. Ona brzo rasprodaje ostatke državne imovine, enormno se zadužuje i potpisuje međunarodne sporazume koji je stavljaju u potpuno podređeni položaj.

U slučaju da nevojna sredstva ne daju potreban rezultat, pristupa se vojnom rešenju u kome se žrtva bombarduje ili razara različitim sredstvima. Kao „pešadija“ se koriste teroristi koji su „preko noći“ postali borci za slobodu ili kontigenti saveznika i „umerene“ opozicije.

Kakav je odgovor na ovakvu politiku SAD i njenih satelita, na primeru Novorusije (Donjecke i Luganske NR)?

Iskustvo Srbije pokazuje da kad se negde pojave međunarodne snage (u suštini NATO u raznim svojim pojavnim oblicima), bez obzira na njihove mirotvoračke izgovore, one nastoje da na terenu realizuju ciljeve i politiku SAD.

Sve akcije koje će OEBS i NATO sprovoditi na teritoriji Novorusije imaće za cilj slabljenje njene odbrambene sposobnosti. Kontrola naoružanja, raspoređivanje „mirovnjaka“, razminiranje radi navodne bezbednosti i sve druge aktivnosti samo su prikriveni pokušaj stvaranja povoljnih uslova za agresiju ukrajinskih snaga.

Odbrana slobode je ključ za napredak svakog društva ne samo u političkom već i ekonomskom i kulturnom planu. Zbog toga očuvanje slobode mora biti osnovni cilj rukovodstva Novorusije. Da li će ta sloboda biti ostvarena u nezavisnoj državi ili u okviru neke šire zajednice (Ukrajine ili Rusije) stvar je njenih građana i „međunarodne realnosti“ ali je sloboda da odlučuju o sebi i svemu što je važno ključna.

Zbog toga Novorusija mora razvijati takav sistem odbrane koji će garantovati odbranu od ukrajinske agresije i u najnepovoljnijim uslovima (sami, protiv združenih ukrajinskih snaga podržanih NATO specijalistima, plaćenicima i stranim dobrovoljcima).

Mogući odgovori Rusije na pokušaj Ukrajine da silom „reintegriše“ Novorusiju

Razvojem svojih strategijskih snaga Rusija je već obezbedila vlastitu bezbednost jer je direktno vojno angažovanje protiv nje postalo neisplativo za bilo kog potencijalnog protivnika. Uvlačenje Rusije u regionalne konflikte zbog toga je realnija opcija „posredne agresije“.

Interes svih u ovom trenutku bi trebalo da bude očuvanje mira u Novorusiji i podsticanje mirovnog procesa. Rusija u tom pravcu, kao i do sada, ne treba da žali truda. Nažalost, istu predanost ne vidimo i u Kijevu. Sadašnji tok događaja pokazuje da, ne „ako“ već „kada“ Ukrajina pod protektoratom NATO pokrene vojnu akciju u Novorusiji, Rusija će se naći pred ogromnim izazovom: da li uzeti u zaštitu ove prostore i ruski narod u njemu?

U varijanti da se ne umeša u sukob, Rusija će dozvoliti da nadmoćne snage Ukrajine zaspu teritoriu Novorusije projektilima koji će razarati javne, stambene i privatne objekte (kao što je već bilo slučajeva da su bez ikakve vojne potrebe granatirali privredne i objekte za snabdevanje stanovništva iz čiste „pakosti“) i da stvore neizdržive uslove za život civilnog stanovništva. Teško je verovati da bi u brzoj akciji ukrajinska vojska mogla savladati odbrambene snage Novorusije, ali će ih izložiti dugotrajnom iscrpljivanju uz pojačanu medijsku kampanju. Sve to može rezultirti ogromnim razaranjima, hiljadama mrtvih civila i milionima izbeglica.

U varijanti da se Rusija odluči na „posrednu“ podršku Novorusiji, ona bi mogla ekonomskom podrškom i isporukama vojnog materijala da ojača odbrambene snage Novorusije do mere da se one mogu uspešno suprotstaviti ukrajinskim napadima i obezbediti egzistencijalni opstanak stanovništva. Ovaj vid angažovanja doveo bi do dodatnih političkih komplikacija, optužbi za mešanje u oružani sukob, mrcvarenja i ogromnih troškova, potencijalno gubitkom prestiža usled optužbi zbog neadekvatne pomoći ili protivpravnog mešanja u unutrašnje stvari Ukrajine…

U, po mom mišljenju, najcelishodnijoj varijanti, Rusija treba da skine rukavice i u slučaju neizazvanog napada Ukrajine na Novorusiju ovu uzme u punu zaštitu i angažuje svoj ekonomski, političko-diplomatski i vojni potencijal.

Težište ne bi trebalo da bude na odbrani već na napadu i ne na fizičkim efektima protivudara već na utisku koji ovaj proizvodi. Nakon jasne idenifikacije da je opšti napad na Novorusiju otpočeo, Rusija bi trebalo da angažuje svoje potencijale za protivudar čiji bi primarni cilj bili:

• Ofanzivna sredstva Ukrajine koja mogu naneti snažne udare po Novorusiji i teritoriji Rusije (raketne jedinice, avijacija, artiljerijske jedinice velikog kalibra)
• Jedinice koje su nosioci ofanzive a pre svega dobrovoljačke i paravojne jedinice (oklopno-mehanizovane jedinice, specijalne jedinice, jedinice stranih plaćenika i dobrovoljačke jedinice neonacističkog opredeljenja)
• Sredstva koja utiču na borbenu gotovost ukrajinske vojske (skladišta municije, radarska postrojenja, pomorska postrojenja, najznačajnija postrojenja vojne industrije)
• Prenosni sistemi sredstava javnog informisanja (TV i telekomunikacijski centri i čvorišta)

Udar bi morao biti silovit i potpuno razoružavajući i morao bi da ostavi poražavajući efekat na ukrajinske snage u napadu ili one koje podržavaju napad. U udaru na vojne formacije ne postoji prekomerna sila. Takva sila samo odvraća, skraćuje vreme borbe i u celini utiče na manje patnje i gubitke. Postepeno uvođenje snaga sa taktikom stani-kreni i dugotrajnim operacijama samo iscrpljuje obe zaraćene strane i dovodi do nepotrebnih patnji i gubitaka.

Nanošenje gubitaka u ljudstvu ne treba da bude prioritet i treba ih izbegavati ukoliko je to moguće. Svaka kap prolivene ukrajinske krvi je kap bratske krvi i samo će posejati omrazu u budućnosti. Patnje civilnog stanovništva treba svesti na što manju meru jer je to preduslov za bržu normalizaciju odnosa nakon prestanka oružanih sukoba. Velika razaranja i gubici samo bi pojačali antagonizam i dali materijal za propagandno satanizovanje Rusije, što je u stvari i cilj SAD.

U punoj meri treba iskoristiti to što su SAD i njene informativne agencije izgubile medijski monopol i u potpunosti treba raskrinkavati ratnohuškačke poteze vlasti u Kijevu i ukazati na njihovu odgovornost za početak ratnih sukoba. U savremenoj civilizaciji udeo vizuelnog je prenaglašen a uticaj na emocije najkraći put za mobilizaciju javnog mnjenja. Zbog toga svaku akciju treba da prati potpuna medijska podrška a istina, mada nekada neprijatna, dugoročno je uvek najbolja odbrana ukoliko se saopšti blagovremeno, celovito i kompetentno.

Kao što SAD smatraju svojom obavezom da zaštite svakog svog građanina i ne žale snaga i sredstava da se svaki američki građanin oseti sigurno i zaštićeno samom činjenicom da poseduje njen pasoš, tako i Rusija mora postići takve efekte da nikome više ne padne na pamet da se poigrava sa bilo kojim Rusom na planeti. Takva Rusija će postati magnet ne samo za Ruse i pravoslavce već i za sve slobodoljubive narode i garant da se vreme kada se planetom upravljalo iz jednog centra moći više ne može vratiti.

Izvor: Analitički forum