Ново име Бивше Југословенске Републике Македоније (БЈРМ) које су, уз америчко туторство, договорили премијери Македоније Зоран Заев и Грчке Алексис Ципрас би ипак могло бити извориште нових проблема, а не решење каквим се у евроатлантској елити жели представити. Име Северна Македонија је, у ствари, прекрајање историје, насиље над чињеницама, јер сугерише да се та држава отцепила од Грчке а не да је настала у Југославији и у њеном распаду. Свако име има своје значење и садржај, па и овде није реч само о имену.То суштински мења конфигурацију Балкана.

ИВАНОВ КАО ПОСЛЕДЊА ПРЕПРЕКА

Споразум о новом имену у самој Македонији, међутим, још није правно ваљан, нема правно дејство. Македонска влада и Скупштина су, разуме се, прихватили споразум али, према важећем македонском уставу, неопходан је и потпис председника Републике, а за промену устава, која је под тим новим именом неопходна, услов је референдум. Потписа још нема и неће га у скорије време ни бити јер је председник Ђорђе Иванов одлучан у одбијању и  сматра да је ново име „издаја“ а и успех референдума је под знаком питања. Према закону на референдум мора да изађе најмање 50 одсто уписаних бирача а онда од оних који гласају минумум је 50 одсто да гласа „за“. Ту математику је, међутим, у постојећим околностима веома тешко извести. Премијер Заев је запретио да ће кроз скупштинску процедуру опозвати председника Иванова и тако елиминисати тај проблем. Али за то му је потребна двотрећинска већина коју његова и албанске коалиционе партије једноставно немају. Другим речима, настао је правни вакуум у којем могу да успевају само нови проблеми и напетости у ионако подељеном и фрустрираном друштву Македоније.

Споразум, дакле, у Македонији још нема правно дејство, није важећи, али Америка и Европска унија (ЕУ) о томе уопште не брину. За њих је споразум већ важећи. Тако се најављује да ће Северна Македонија већ у јулу ове године бити позвана у НАТО чланство, а пласирају се и приче о почетку преговора о чланству у ЕУ. Додуше, то је још под знаком питања јер се неке важне земље ЕУ противе почетку преговора али дозвољавају учлањење у НАТО. Чланство у НАТО-у је, у ствари, главни циљ читавиг пројекта. А у НАТО-у главну реч води Америка и у остваривању тог циља Вашингтон се највише и ангажовао на споразуму око имена. Македонија је одавно желела да буде чланица НАТО-а али је увек постојао проблем око имена, Грчка се упорно противила. Политички гледано, ту нема великих промена на ранију позицију Македоније која је, као и други, желела да буде ЕУ и НАТО. Године су пролазиле али очигледно, у новим геополитичким околностима, Америке више није желела да чека и кренула је у велику акцију. На руку јој је ишло и то што је на власт у Грчкој дошао Ципрас, који је амерички пројекат, и „коцкице су се сложиле“.  Као што је познато, потом је  уследила  велика специјална операција Америке и активирани су Албанци, дежурни амерички инструмент деструкције на Балкану, и на власт је доведен Заев, који је у ствари изгубио на изборима. Његова партија није победила. Наредни кораци Запада су већ толико пута виђени не само на Балкану. Прво иде пријем у НАТО па онда одуговлачење и мучење око процедуре пријема у ЕУ, а у међувремену ће бити напетости, уличних и политичких сукоба.

ШТА ЈЕ ЗАПРАВО „МАКЕДОНИЈА“?

Чињеница је да (југословенски) Македонци имају проблем етничког идентитета, етничког порекла и одатле потичу њихова несигурност и унутрашњи сукоби. Али некако се у јавности Југославије, од 1945. године када је формирана Македонија,  прихватило да су они Македонци и то је некако функционисало. Сада се све то руши.  Македонија је, требало би подсетити, географско подручје у три земље, један део, највећи, је у Грчкој и зове се Егејска Македонија, други део у Бугарској, Пиринска Македонија, а трећи, често зван Вардарска Македонија, је прво био у Србији, па онда у Југославији, а у време социјалистичке федерације постао је република, односно –другим речима – држава. До тада су Македонци били као Босанци, везивани за географију а не етничко порекло.

Границе географског подручја Македоније су исцртане после Другог балканског рата и њима нико није био задовољан. Цела географска Македонија у све три државе је – изузев западних делова где су Албанци – у већини била насељена словенским становништвом. У грчкој Македонији је, међутим, дошло до промене структуре становништва после Првог светског рата и посебно после грчког пораза у рату са Турском, 1923. године, када се словенско становништво, у највећој мери Бугари, иселило (исељено је и турско етничко становништво) а насељени су Грци протерани из Турске. (Дефинитивно чишћење се збило после Другог светског и потом грађанског рата у Грчкој. Словенско становништво је оптужено да је подржавало поражене комунисте.)

Под новим именом се поставља питање шта је онда етнички, национални статус Северне Македоније. Македонац из Грчке је Грк, Македонац из Пиринске Македоније је Бугарин, а шта је Македонац из Северне Македоније? Име Северна Македонија, као што је већ речено, сугерише као да је та земља отцепљена од онога што је „Јужна Македонија“. Другим речима, Македонија индиректно постаје везана за Грчку и одваја се од словенских суседа на северу, али и на истоку. Отрже се од свог словенског порекла и своје историје, отрже се од оних који су једини заслужни што ова данашња Република Македонија уопште и постоји.

Амерички државни секретар Мајк Помпео је упозорио европске земље да се не противе уласку Северне Македоније у НАТО и ЕУ. У преводу, Северна Македонија је амерички пројекат. Они који се томе противе, пре свега Француска, не одустају од строгог противљења када је реч о почетку преговора за ЕУ али пристају на чланство у НАТО што је, према оцени званичног Париза, „адекватна награда“. У НАТО ће, дакле,  Македонија бити примљена под именом које формално-правно не постоји, такве земље нема. Али шта то вреди, постоји оно шта каже америчка администрација. Тако се барем верује у Вашингтону, а уз подршку провинцијских политичара из малих и удаљених земаља. То је, ипак, невиђено политичко насиље, чак и за стандарде Балкана. Али то су НАТО и савремени Запад.

ЈОШ ЈЕДАН НЕПРИЈАТЕЉ

Наравно, познато је, то је нова геополитичка игра у новонасталим околностима у свету. У јавности се углавном говори да је све усмерено против Русије што је великим делом пропаганда. Македонија је од осамостаљења била прозападно дефинисана и Русија се није много ни трудила да то измени. Главни циљ је Кина и њен пројекат Пута свиле. Кина је сувласник две грчке луке, Пиреја и Солуна, и кроз Македонију пролази главни путни правац ка северу и Европи. Разуме се, то је део огромног пројекта и Америка не може да спречи његову реализацију али може да контролише тај путни правац. Контрола даје могућност уцењивања и трговине политичким интересима и извршиоци тих америчких радова ће, као и обично, бити НАТО и ЕУ, барем док постоје. Истовремено, пројекат имена Северне Македоније и све оно што он са собом носи су усмерени и против Србије а у великој мери и Бугарске, иако је та земља чланица и ЕУ и НАТО-а.

Србија би, у основи, могла да изгуби свог јужног савезника, ма колико да је он политички у скорашњој историји углавном био против Србије. Ипак је важно да је међу Македонцима Србија најпопуларнији сусед и то за западне „власнике“ није пожељно. Ако се сагледају све околности, Северна Македонија ће бити против Србије, али на далеко одлучнији начин него што је то било претходних година. Још један непријатељ.  Министар спољних послова Србије Ивица Дачић је изјавио да Србија није честитала ново име јер „и нема шта да се честита“. Рекао је такође да је Србија, тада СР Југославија, погрешила што је признала Македонију као Републику Македонију, што је њено уставно име. Није, међутим, рекао да је такво признавање тада, у тадашњим околностима, било један од услова за укидање санкција. И онда је био довољан један ноћни телефонски позив Слободана Милошевића македонском председнику Кири Глигорову и тај услов за укидање санкција је отклоњен.

Највећа је невоља што сама промена имена неће бити довољна да Македонија, како је год неко звао, стане на ноге. Може да буде чланица НАТО-а, ЕУ сигурно неће да буде, али кључни проблеми остају и могу бити само још гори и гори. Та земља улази у нову фазу нестабилности са великим потенцијалом деструкције. Уз дежурне Албанце сада је ту и значајан део македонске, хришћанско-словенске јавности који не пристаје не само на име него и на оно што та промена са собом носи. Тај део јавности ће се само повећавати како буде постајало све јасније да обећања о „светлијој европској будућности“ премијер Заев не може да испуни и да је реч о обмани. У перспективи је, дакле, забрињавајући развој ситуације који би на крају могао да буду упаљач за знатно шири ратни сукоб. Македонија, а не Босна или Косово, је најозбиљнији детонатор рата на Балкану. Промена имена и њене последице су, на жалост, поуздан наговештај таквог развоја.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Реконфигурација Балкана или последице “споразума о имену”

* Обавезна поља