I rekonstrukcija i izbori, i ništa dobro na vidiku

Biće izbora, i to je malo dobro u velikom mraku, taman koliko i prst za siromaha. Jer neće to biti vatra na kojoj će se Srbija ogrejati niti će se rešiti nešto krucijalno važno. Ali izbori su dobri, ako ni zbog čega, a ono što će, još od daleke 2008. godine, to biti prva ozbiljna odluka srpskog političkog vođstva koja se neće mnogo dopasti strancima. E sad, to što će biti izbora ne znači da neće biti rekonstrukcije. Ali pitanje rekonstrukcije i nema drugi potencijal nego što će dati odgovor da se na izbore neće ići odmah, već posle još nekoliko meseci agonije rekonstruisane vlade.

A to će reći da je rekonstrukcija, kao nešto što bi trebalo da podari vladi novi život, propala, bez obzira na to što će je ipak biti. Bez obzira na to što je Vučić u petak popodne ponudio glave troje svojih ministara, uključujući i sopstvenu u Ministarstvu odbrane, koje mu više nije potrebno. Bez obzira na to što će ga Dačić, kad već mora, pratiti, uveren, poput starog lisca, da Vučića danas jača kad mu se suprotstaviš i slabi kad mu ideš niz dlaku. Bez obzira, na kraju, što nisam uveren da će Dinkić ostati na svojim tvrdim pozicijama, na kojima je stajao u petak, prepun poverenja u to da je on pred strancima više puta provereni garant toga da se Srbija neće ekonomski podići na noge, a samim tim ni politički; još samopouzdaniji u to da ni Vučić ni Dačić nemaju želju da preuzmu odgovornost za srpsku ekonomiju jer nemaju ozbiljne odgovore ni na jedno pitanje iz te oblasti. (Ono, istina, nema ni on, ali zar je jednom pokazao da samo on ume da se nosi s tim što su svi njegovi odgovori pogrešni.)

Ali to prava rekonstrukcija neće biti zbog najmanje dva razloga. Prvi je taj što nije imalo šta da se rekonstruiše jer Dačićeva vlada nije imala nikakve temelje na kojima se daju graditi ozbiljni odgovori za državu i građane i što je od samog početka imala lošu međusobnu hemiju jer je svaki od trojice njenih prvih ljudi sam za sebe ima više odgovora na teška pitanja nego što ih ima u društvu ostale dvojice.

Drugi razlog je taj što rekonstrukciju niko od njenih aktera nije zaista želeo. Vučić, naravno, želi izbore, vrednujući da od života brže prolazi jedino dobar rejting. Dačić je bio uveren da je na Kosovu dosta dao i kako je time sebe toliko ugrozio da je sad red da ostatak mandata uživa i malo više se posveti pevanju, koje je, družeći se sa Tačijem, prilično zapostavio. Dinkić, na kraju, ništa tu ne bi dir’o: najuspešniji fah-idiot u ne tako kratkoj istoriji srpske ekonomske propasti ogradio je svoj resor još kad je prošle jeseni zaustavio prvi i poslednji pokušaj Jorgovanke Tabaković da misli o ekonomiji, otkad su stvar podelili pošteno – on se bavi parama, a ona svojom frizurom i imidžom. Na kraju, ko je svih ovih godina mogao manje da da građanima, jednako ih držeći u lažnom uverenju da će im sutra dati više, ko je mogao više da da strancima uveravajući ih, ispravno, da će biti i preko toga; ko je mogao da napravi zemlju u kojoj je jeftinije biti oligarh nego radnik, naravno pod uslovom da ovih drugih uvek bude malo više nego ovih prvih.

E sad, Mišković je izašao iz pritvora, otvarajući Vučiću još jedan u nizu problema, i to neće biti bez značaja za rekonstrukciju. Naime, otkako je Mišković slobodan, iz vizure građana Srbije – naravno, ukoliko ih gledamo kao korpus potrošača informacija – CeZe je prazan, i tamo bi se neko na njegovom mestu što pre morao naći. Zar bi pored živog Dinkića neko drugi mogao dostojno da zameni Miška? Ne bi, možda samo odjednom trojica Dačićevih, i to sa Bekutom. Otuda rekonstrukcija ipak ima dobre šanse, čak i kad je Dinkić u pitanju, budući da on još od 2003. godine svaki put bira između zatvora i vlasti, i svaki put nepogrešivo izabere ovo drugo.

Ali, ako se složimo da to neće biti prava rekonstrukcija, šta će onda da bude? Biće to zauzimanje startnih pozicija za buduće izbore. Jer, hajde da vidimo koji je to problem koji će rekonstruisana vlada moći da reši, a nije mogla ova nerekonstruisana? Ubediće Srbe sa Kosova da im je najbolje da idu na izbore? Popraviće ekonomiju? Ojačaće institucije? Smanjiće broj gladnih? Ništa od toga ne može da reši, i to nije pitanje njene sposobnosti ili dobre namere, već njenog generalog političkog usmerenja, iz koga se ne može uraditi ništa korisno.

Istovremeno, da li neko veruje kako će poverenje između Dačića i Vučića posle rekonstrukcije postati veće nego do sad? Da će Vučić ostaviti na miru njegove ljude, posebno sad, kad je u Nišu pohapsio svoje? Luk Dačićeve vladavine dostigao je svoj vrhunac na prošlim izborima, i on je od tada na silaznoj liniji. Ljudima u toj tački bilo kakva dinamika nosi opasnost, dok mu lagano proticanje vremena sa što manje nepotrebnih tenzija najviše prija. Za to vreme, Vučić upravo dotiče svoj vrhunac i u prirodi je čoveka koji još nije počeo da pada da još uvek ne zna da ne može još da ide nagore. Njemu zato treba kretanje, dinamika, i zato on neprestano otvara nove priče, neviđenim tempom povećavajući broj svojih akcija, ali i svojih neprijatelja. Sa jedne strane, on to čini kao čovek kome okolnosti pune pluća kiseonikom, a sa druge, ako ne prestane da besomučno vrti pedale, ako napravi i najmanji zastoj, začas će ga neko pitati zašto nema para, zašto se Srbija rastače po šavovima, začas će ga neko pitati za milion problema koje ne može da reši.

Rečju, Vučić i Dačić u rekonstrisanoj vladi niti će imati isti ritam, niti će imati iste interese, niti će Dačić Vučiću trebati izašta osim da bude krivac, niti Vučić Dačiću treba osim kao neko ko bi mogao da ga ubije dok je jak i koga zato treba ostaviti na miru i ugađati mu sve dok ne počne da slabi. Ne ulazeći u to ko je od njih tu bolji, Vučićevi stalni napadi na vladu biće za Srbiju korisniji nego Dačićevi pokupaji da održi status quo.

Zato će Dačić pokušavati da svoju snagu crpe kod stranaca, kojima je na Kosovu dao mnogo a predstojeće jeseni će moći još više, svestan da, ako dobro stojiš sa strancima, dobro stojiš i sa srpskim medijima, pa te onda i narod nekako toleriše. A onda, kad Vučić u nekom trenutku počne da slabi – Dačićevi veruju da će se to dogoditi već posle Nove godine – tada će se i lakše disati i lakše dogovarati sa šefom naprednjaka.

Vučić opet niti može da stane i počne da uživa u vlasti niti može da krene u rešavanje pravih problema. On mora da nastavi putem kojim je krenuo, a to je put agresivne borbe za vlast, na kome mu se isprečio Dačić. Sve će se dakle posle rekonstrukcije nastaviti još grublje, još oštrije. Boreći se protiv kriminala – a Srbija danas gotovo da izgleda tako da, koga kod uhapsiš a da je tri meseca obavljao neku javnu funkciju ne možeš da pogrešiš – Vučić će nastaviti da se bori za izbore, ponovo pokušavajući da ubedi strance kako oni možda od Dačića do sada jesu dobili više, ali da će od njega sve to moći mnogo duže i postojanije. Naravno, stranci neće dati Ivicu sve dok ima još nešto za oposliti na Kosovu, a posle toga – negde oko tamošnjih izbora početkom novembra – neka mu je Bog u pomoći.

POUČNA PRIČA, KOJA NE TREBA NIKOM Otuda ćemo narednih meseci imati reformisanu vladu koja će se baviti sobom, plašeći se da se bavi Srbijom jer sa ovom politikom nijednom pravom problemu ne može ni da priđe, akamoli da ga reši. Naravno, baveći se sobom, ona će se urušavati čak bržim tempom od onog kojim se urušava zemlja. Na kraju, cela moć jednog sistema držaće se na moći Vučića: njegov izbor bio je taj da, sa jedne strane, otvarajući kriminalne afere, bude čovek koji je više nego iko pre njega demistifikovao postpetooktobarski sistem. Sa druge strane, čini to u ime tog istog sistema kao neka vrsta njegovog naknadnog insajdera bez svesti da će, dok on hapsi i grmi sa govornica, najpre njegovi ljudi početi da liče na petooktobarce, a za njima i on sam, ne zato što oni to hoće, već zato što drugačije ne može.

Umesto da se bavimo dalje sudbinom te vlade – a ona će čak i za nju samu biti bolja ako što pre izađe na izbore – možda je slikovitije sagledati ono što se danas događa otpuštenom ministru kulture Bratislavu Petkoviću. Njegov udes jeste znak obaveznog smera iz koga će se do svojih krajnjih kosekvenci razvijati paradigma naprednjaka kao poslednjeg kamena na kome će stajati jedna rđava politička paradigma. A pad te paradigme će, kad se naprednjaci i Vučić potroše, sa sobom povući i veći deo domaće političke scene, unutar koje – paradoksalno – sve više nestaju političke razlike što zemlja brže srlja u ponor.

Elem, Petković, čovek decenijama poznat po svojim nacionalnim i državotvornim stavovima i jasnim konzervativnim vrednostima, ušao je u vladu nošen baš takvim svojim idejama. Na samom početku pokazao je ta uverenja namerom da po svaku cenu otvori Narodni muzej i uspostavi nekakvu nacionalnu kulturnu politiku. Naravno, odmah je bio napadnut i, što su napadi bili grublji i što su duže trajali, on se više povlačio pred kulturnom ološ-elitom, bezuspešno nastojeći da joj ugodi. Svaki ustupak koji bi im napravio – a ti ustupci na kraju su postali i suštinski i strateški – dovodio je do novog kruga napada na njega. Sve što im je davao oni su prihvatali kao nešto što im pripada, jedino nikad nisu hteli da prihvate njega. Na kraju, kad je trebalo da bude smenjen, drugosrbijanski mediji pustli su da se s njim sprdaju trećerazredni pisci iz kulturne ološ-elite, tek da bi mu pokazali koliko nije njihov i koliko ga preziru. I, naravno, Petković je tada zahtevao podršku onog sveta čije vrednosti deli i koji je izneverio, verujući kako će svi oni razumeti njegove pragmatične razloge dok daje ogromne pare Branislavu Lečiću za neku bednu predstavu o Đinđiću, a ovaj mu se preko novina smeje govoreći nešto tipa – baš sam hteo da vidim hoće li smeti da ne da. Na kraju, među onima čije je vrednosti delio i koje je izneverio Petkovića nije branio niko osim izvesnog Žike Ajdačića – koji i delom i rečju mesecima kompromituje razloge obračuna sa kulturnom ološ-elitom. Od onih čije vrednosti nije delio, ali im je išao ususret verujući da je to neka realpolitika, dobio je samo prezir. A onda je morao da se spakuje iz vlade kao verovatno najporaženiji i nausamljeniji čovek u Srbiji ovih dana. Kao čovek koji je ceo život pošteno plaćao cenu svog utemeljenja i koji nastavlja da je plaća čak i danas kad je – nigde.

Tu poučnu priču morao bi da prostudira najpre Petkovićev prijatelj Toma Nikolić, koji danas ne pokazuje ništa više do čoveka koji je žrtvovao političke vrednosti zarad političke pozicije, čija samoća postaje toliko glasna da bi mogao da nestane na mesec dana i da to niko ne primeti. Tu priču morao bi da prostudira i Vučić, čovek kome se danas svi udvaraju – polovina njih iz gluposti, nesvesni da ga tako guraju u jedan rđav kliše koji neće moći da preživi; druga polovina, kojima ispunjava političke želje, iz pokvarenosti, savršeno svesna koliko ga njihove pohvale slabe i koliko nikad neće postati deo njihovog sveta, tek spremni da ga tolerišu onoliko koliko ostvaruje njihove političke želje, koje sami sebi svih ovih godina nisu mogli do kraja da priušte.

Politička matematika je neumoljiva: neće tu niko stati loptu, niko se tu neće promeniti, sve dok ne bude kasno da se učini bilo šta. U srpskoj politici s početka 21. veka pouke su znanja koja redovno dolaze prekasno.

Izvor: Novi Standard