Реорганизација Балкана и постјугословенски поредак

1) У в о д

*Желео бих да почнем упозорењем – будући да данас причамо о замршеној балканској политици, у неком тренутку ово предавање пстаће сложено. Стога, уколико неко оде у наредна два минута, ево три кључне тачке:

1) Балкан је вероватно на “ивици” још једне реорганизације, која ће означити крај постјугословенског устројства.

2) Нови поредак настаће као ненамерна последица одлуке Сједињених Држава да започну такозвани “нови хладни рат” на Балкану, и, нарочито, да потисну Русију из Србије.

3) Иако ће ново устројство приближити локалне народе на Балкану остварењу заједничке жеље о формирању националних држава, тиме се неће решити сви проблеми, већ ће се дефинисати проблеми који ће бити решавани у наредној фази историје Балкана.Будући да имамо много тога да размотримо, хајде да “разбијемо” ове тачке у мање целине, почев од описа контекста.

2) Измена поретка на Балкану

БАЛКАН У ПРЕВИРАЊУ

Најпре треба рећи да је међународни поредак на Балкану “најфлуиднији” у целој Европи, што се појашњава само једним погледом на карту.

– Вековима је овај регион био под влашћу Отоманског и Аустроугарског царства, ако изузмемо малу планинску територију, познату као Црна Гора, која се одупрла освајачким покушајима Турака.

– Тридесетих година 19. века појавиле су се две мале независне државе, Грчка и Србија.

– Седамдесетих година 19. века тај број је увећан, будући да су Бугарска и Румунија добиле независност од ослабљеног Отоманског царства, а Аустрија је касније анектирала Босну.

– У првој деценији 20. века отоманска сила је доживела потпуни крах, због чега је Албанија постала независна, док су Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка прошириле своју територију.

– Након Првог светског рата Трансилванија је припојена Румунији, а Западни Балкан је постао јединствена мултиетничка држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија.

– Ово стање је потрајало до 1941, када се Југославија распала, а Хрватска, Албанија и Бугарска припојиле су њене делове и прошириле своје националне државе.

– Затим су комунисти 1944. реинтегрисали Југославију, што је потрајало до 1991.

КОКЕТИРАЊЕ ДВЕ ГРУПЕ АКТЕРА

Наведене промене биле су последица “кокетирања” две групе актера:

– Прва група су народи у овом региону који покушавају да формирају националне државе на начин који је доминантан у остатку Европе – самоуправна држава у којој живи већина припадника одређене националне заједнице.

– Ово је подстакнуто историјом прогона у региону, као и слабом традицијом уставног либерализма – односно, мањине су у опасности због доминације већинских народа.

– У складу са наведеним, прво правило балканске политике јесте да никада не будете мањина у нечијој туђој држави, већ да успоставите сопствену државу, која гарантује безбедност, права и економске шансе свом народу.

– Друга група актера су велике силе, које окружују Балкан и непрестано су окренуте овом региону, из безбедносних разлога.

– С обзиром да је Балкан природна тампон–зона између њих, великим силама је у интересу да овај регион буде стабилан, а како би “потиснули” ривале спорадично се мешају у унутрашња збивања.

– Ипак, цена тог мешања често је “компликовање” балканске политике, што подразумева манипулације којима прибегавају локални народи како би остварили своје циљеве и освету других великих сила.

– Као резултат, спољни актери немају обичај да се “дуже задржавају”, већ краткотрајно интервенишу, тако што на неки начин преобликују регион, а затим се повуку.

КОМПРОМИС ЛОКАЛНИХ НАРОДА И ВЕЛИКИХ СИЛА

– Ова реорганизација по правилу представља компромис између захтева локалних актера, који желе да успоставе националне државе, и интереса великих сила, које су пре свега забринуте за сопствену безбедност.

– Седамдесетих година 19. века велике силе су прихватиле стварање националних држава у овом региону, али строго су ограничиле њихову снагу: Велика Бугарска, која је кратко трајала, “сломљена је”, из страха да ће постати платформа за руску моћ у Европи.

– Након Првог светског рата, Срби, Хрвати и Словенци остварили су сан о независној држави, али по цену силом наметнуте кохабитације у једној држави, мотивисане англо–француским страхом од реваншизма Аустрије и Мађарске.

– Током Хладног рата Југославија је на исти начин постала тампон–зона између НАТО и Варшавског пакта.

ОСУЈЕЋЕНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

– У складу са наведеним, “потрага” за националним државама је настављена, а свако ново устројство региона испуњава потребе одређених група, док су амбиције других осујећене.

– Група која је мање–више успоставила националну државу су Грци, након масовне размене становништва са новоформираном националном државом Турском 1923. године.

– Сличан је пример Румуна, иако је два милиона њих постало део совјетских република Молдавије и Украјине 1940. године.

– И Бугари су у сличној ситуацији, ако изузмемо словенско становништво из Северне Македоније, које се некада изјашњавало као Бугари.

– Ипак, циљ о успостављању националних држава осујећен је за народе који су постали део Југославије након Првог светског рата.

– Словенци, Хрвати и Албанци “трампили” су свој мањински статус у бившим царствима за статус мањине у држави у којој су доминирали Срби.

– Током двадесетих и тридесетих година 20. века сви ови народи су агитовали за већа политичка права и аутономију, и коначно остварили циљ четрдесетих година 20. века, када су успешно излобирали подршку Немачке и Италије, што се завршило падом Југославије.

ТИТОВИ УСТУПЦИ

– Ипак, испоставило се да је то био рђав почетак.

– Након рата савезничке снаге су реорганизовале Југославију, још једном угушивши жељу локалних народа за националним државама.

– Уместо тога, локални народи су били приморани да усвоје модел националне самоуправе у оквиру граница Југославије, што је омогућило трансформацију ове државе у “лабаву” федерацију националних република.

– Албанцима, Хрватима, Словенцима, Македонцима и Црногорцима то је омогућило да добију одређени степен аутономије у односу на Србе, који су и даље били доминантан народ, у статистичком смислу.

– У међувремену, Срби су могли да црпе задовољство из чињенице да је њихов народ био уједињен, у оквиру федерације.

– Ипак, постојале су две “зачкољице”.

– Прво, и најзначајније, републике су остале у политичкој хегемонији, која је била ауторитарна по свом карактеру, што је смањивало аутономију осталих народа у односу на Србе.

– Друго, са изузетком Словеније републике су имале велике мањине, чиме се ограничавала аутономија доминантне националне групе у оквиру републике.

– Треће, Срби нису могли да следе националну политику јер су били “расцепкани” у пет федералних република и две аутономне покрајине – Војводину и Косово.

3) Постјугословенски поредак

ПОСЛЕДЊЕ ПРЕСТРОЈАВАЊЕ

– Због наведених тензија Југославија се на крају распала, будући да је доживела економски потрес осамдесетих година 20. века.

– Након што конститутивни народи нису успели да се договоре о реформама, Срби су се наметнули у колективним институцијама, претворивши економску кризу у уставну, што је изазвало панику мањих група.

– То је представљало увертиру у последње престројавање Балкана, које се догодило деведесетих година и почетком двехиљадитих, када се Југославија распала, у складу са границама својих федералних република.

– Словенија и Хрватска су се прве отцепиле, а Хрватска је са собом “одвела” велики део српске мањине која је живела дуж њене границе са Босном и Србијом.

– Тај пример је следила Босна, мултиетничка држава у којој је живео велики број Срба и Хрвата, као и Македонија, са својом великом албанском мањином.

– Црна Гора је извесно време остала у савезу са Србијом, али у протеклој деценији и она се отцепила, “одневши” велику српску мањину, малу албанску мањину и известан број муслимана.

– На крају, као “последњи Мохиканац” остала је Србија, која је добила независност од Југославије, “по аутоматизму”, и у њој је наставио да живи велики број мањина, укључујући Албанце, Бошњаке и Хрвате.

ЛОКАЛНИ НАРОДИ И НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ

– Као и у претходном случају, последња реорганизација је била компромис између захтева локалних актера и интереса спољних сила.

– Још једном, локални народи су покушали да успоставе националне државе на територији на којој су били већинско становништво.

– За Србе то је значило припајање делова Хрватске и Босне у којој су Срби већинско становништво.

– За Хрвате, то је значило анексију делова Босне у којима су Хрвати били већинско становништво, без давања било којег дела своје територије Србији.

– За Албанце, који нису имали републику у старој Југославији, задатак је био да отцепе територију на којој су живели од Србије и Македоније.

– Да се нико није мешао, исход таквих настојања вероватно би био стварање националних држава на територији старе Југославије, што би значило да новоформиране републике Босна и Македонија изгубе већину територија на којима су живеле њихове мањине.

НЕЗАВИСНЕ, АЛИ НЕ И НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ

– Ипак, још једном, спољни актери – нарочито Запад – осујетили су амбиције локалног становништва и наметнули компромисно решење које је умногоме било у интересу Запада.

– Резултат је био споразум по којем је Југославија могла да се распадне и по којем су спољни актери признати независност новооснованих држава, али тако да оне буду постмодерне, грађанске, утемељене на моделу бивших југословенских република, а не нове националне државе.

– Постојали су различити разлози за то.

– С једне стране, међународно право је спречило било какву измену граница без пристанка група које су ту живеле, што је било немогуће постићи.

– Насупрот томе, федералне републике, које су раније “поклониле” суверенитет Југославији, сада су га поново задобиле, и то се сматрало потпуно у складу са законом.

– Запад је такође настојао да спречи насиље и патњу у делу света у којем постоји несклад између етничких и политичких граница, што значи да националне државе могу да настану само ратом и етничким чишћењем.

– И, треће, многи на Западу су се “инстинктивно” противили национализму, који су видели као извор нестабилности у Европи у 20. веку и антитезу новоформираној Европској унији, која се темељила на идеалу сарадње међу народима.

ОСУЈЕЋЕНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

– Резултат је био стварање нове групе победника и губитника.

– Словенци су добили све што су желели, чиме се удвостручио број балканских народа који су формирали националну државу.

– Хрвати су такође остварили значајну добит – сопствену државу, упркос чињеници да је око пола милиона Хрвата остало да живи у суседној Босни и малој српској мањини унутар Хрватске.

– С друге стране, Срби су били велики губитници, прешавши из стања у којем су били национално уједињени у једној држави у стање “распарчавање” народа у пет независних држава – Босну, Хрватску, Македонију, Црну Гору и Србију.

– Највећа утеха за њих био је споразум са Западом по којем Срби из Босне могли да очувају самоуправни ентитет – Републику Српску, на већини територије коју су контролисали током рата.

– У међувремену, Албанци су остварили известан напредак дистанцирајући се од својих словенских суседа, али су остали подељени у четири државе – Македонији, Црној Гори, Србији и Албанији – што је било далеко од постизања циља о националном уједињењу.

ЕУ КАО ЛЕК

– Да би обуздао националне фрустрације и обезбедио себи “излазну стратегију”, Запад је понудио Балкану шансу да се придружи ЕУ.

– Срж овог приступа био је прећутни договор са локалним народима, познат као “условљавање” – прихватите устројство које је наметнуо Запад, прионите на политичке и економске реформе, и, заузврат, добићете различите користи од чланства у ЕУ, укључујући безбедност, просперитет, добру управу и шансу да се уједините у оквиру Европе без граница – у суштини, југословенско решење прилагођено 21. веку.

– Делимично, то је био чин вере у преображавајућу моћ процеса интеграције.

– Припремом за чланство, веровала је ЕУ, може да буде промењена “бит” региона, тако што ће се сиромашне, ауторитарне и силом наметнуте државе претворити у својеврсне просперитетне, демократске режиме, где ће се поштовати закони и где ће мањине бити трајно задовољне.

– Али, овај идеализам био је подупрт и “чвршћом силом”.

– САД су се залагале за интеграцију овог региона у НАТО, принудне међународне мисије су на силу изнова градиле ратом опустошене државе, стране дипломате су спречиле сваку причу о измени граница, а НАТО војници на терену су осујетили сваки покушај “ревизије” постјугословенског поретка.

4) Косово као изузетак

ИЗБИЈАЊЕ КОНФЛИКТА

– Изузетак у политици Запада према Балкану да се границе не могу мењати био је случај Косова.

– Као аутономна покрајина Србије у старој Југославији, уместо статуса пуноправне федералне републике, Косово није имало право да добије независност без пристанка Београда, који је то одбио да му да, и годинама се Запад противио захтевима Приштине.

– Запад је променио политику када је избио конфликт, будући да су Албанци узели оружје да би се борили за независност Косова, а Србија је послала војску да то спречи.

– До краја 1998. ситуација је умногоме почела да личи на прилике у Хрватској и Босни 1992, где је српска војска применила силу према суседном становништву.

– Разлика је била што су овога пута западњаци, нарочито САД и УК, били решени да спрече било какву репризу ужаса из Хрватске и Босне.

– Резултат је био дуготрајно бомбардовање Србије, након чега је Београд пристао да се одрекне политичке контроле над Косовом и да повуче своје снаге безбедности.

– УН су успоставиле међународну цивилну администрацију на тој територији, укључујући распоређивање неколико хиљада НАТО војника на терену – у ствари, окупацију.

ОВО НИЈЕ МОГЛО ДА БУДЕ ТРАЈНО РЕШЕЊЕ

– Ипак, ово није могло да буде трајно устројство.

– Запад није имао никаквог интереса да успостави протекторат на Косову, нарочито не након 11. септембра 2001, када је неприкосновени међународни приоритет био да се неутралише терористичка претња која долази из исламског света.

– У међувремену, косовски Албанци се све више противили томе да их надзире међународна бирократија коју нису сами бирали.

– Године 2004. САД и други су, стога, преузели неизбежан наредни корак у припремању Косова за самоуправљање.

– Једино питање било је који облик та самоуправа треба да поприми.

– Једна од опција била је давање независности Косову, што би задовољило захтеве Албанаца, али би изазвало гнев Србије и косило би се са међународним правом, по којем је за “одлазак” Косова био потребан пристанак Србије.

– Други начин био је да се обнови аутономија Косова унутар Србије, што би задовољило Србе, али би значило опасност од новог сепаратистичког рата који би покренули Албанци.

– Компромисно решење, које су неки у Београду заговарали, значило је поделу Косова дуж реке Ибар, чиме би се раздвојила енклава на северу где су Срби већинско становништво и коју би Србија издвојила од југа где већински живе Албанци. По том решењу, Србија би признала независност јужног дела.

– Споразум о подели могао је да укључи и малу енклаву Албанаца који живе у делу Србије познатом као Прешевска долина, која је у непосредној близини Косова. Тамошњи Албанци желели су да буду део нове независне државе.

ЗАПАДНИ ВЕТО НА ПОДЕЛУ

– Ипак, САД и многи други ставили су вето на поделу већ у раној фази, истичући да би то значило измене граница.

– То би представљало пример за крхке, мултиетничке државе Босну и Македонију, чија се унутрашња стабилност темељила на идеји да се границе на Балкану не могу мењати.

– Као и раније, идеја о стварању етничких држава била је супротна духу времена, по којем су отвореност и толеранција биле у предности у односу на национализмом.

– Шта год се дешавало на Косову, морало је да важи за целу његову територију.

– Иако је ова одлука имала одређену логику, њена последица било је ускраћивање шансе да се постигне компромис о коначном статусу Косова, чиме су остале на столу само две опције – аутономија унутар Србије или независност.

АЛБАНЦИ СУ СИЛОМ НАМЕТНУЛИ ТЕМУ

– У наведеним околностима косовски Албанци су силом наметали тему статуса, настављајући да агитују за независност, као што су чинили деценијама, али овога пута мета њихове кампање није била Србија, већ присуство Запада.

– Средином претходне деценије ова кампања је постала све насилнија, будући да је незадовољно становништво Косова изазвало нереде у Приштини и напало зграде и возила УН, док је, у позадини, распуштена Ослободилачка војска Косова претила да ће се поново активирати.

– Као последица тога, став Запада постајао је све неодрживији, нарочито због тога што Запад није ни желео да буде присутан на Косову.

– У фебруару 2008. САД и остали су подлегли притиску Албанаца и званично признали независност Косова, наводећи да монструозно понашање Србије према албанском становништву, као и потоњи период међународног надзора представљају законско оправдање за поделу Србије противно вољи Београда.

– Од кључне важности било је то што су САД и њени савезници одбацили идеју о подели Косова и уместо тога признали независност те покрајине у границама из времена Југославије – истичући да је Косово наликовало федералној републици у старој Југославији, па је његова независност, стога, у складу са већ успостављеним моделом дезинтеграције.

– Као резултат, настала је нова косоварска држава, укључујући енклаву под доминацијом Срба на северу, иако су се томе снажно противи људи који су тамо живели и који су одбили да прихвате власт Приштине, остајући практично “одсечени” од остатка територије.

СРБИЈА ЈЕ ОДБИЛА ДА ТО ПРИХВАТИ

– Као што се могло претпоставити, Србија се успротивила независности Косова и одбила да верификује одлуку Запада.

– Након тога готово половина држава у свету такође је одбила да призна Косово, позивајући се на међународно право, укључујући две сталне чланице Савета безбедности, Кину и Русију.

– Као последица, независност Косова остала је недовршена.

– У политичком смислу, ова територија била је независна, изузимајући енклаву на северу која је функционисала као да је део Србије.

– Ипак, недостатак признања значио је да Косово није могло да се придружи међународној заједници, путем чланства у УН, ЕУ, НАТО и другим међународним организацијама.

– Истовремено, Србија је “кључала од беса” због онога што је доживела као противзакониту конфискацију Косова од стране Запада, без икаквог облика територијалне компензације, и ослонила се на пријатељске силе попут Русије за помоћ у исправљању ове тобожње неправде.

5) Повратак на тему Косова

ПОВЛАЧЕЊЕ САД

– То није било идеално за САД, које су желеле да се оконча нејасноћа око статуса Косова.

– Ипак, будући да су Албанци били задовољни и да су обавезе САД у покрајини окончане, САД су се практично повукле из балканске политике и преусмериле пажњу на важнија питања.

– Европљани су наставили америчку улогу надзорника и пропагирали оно што су сматрали одрживим решењем за суштински проблем непостојања националних држава, промовишући интеграцију региона у ЕУ.

– У међувремену, САД су смањиле улогу на Балкану, обезбеђујући безбедносне гаранције, утемељене на интеграцији региона у НАТО и суштинској претњи применом силе против свакога ко се успротиви међународној забрани промене граница у региону.

– Што се тиче Косова, већина странаца веровала је да ће Београд на крају прихватити оно што је било сматрано “готовом ствари”– нарочито уколико Европљани наметну признање Косова као услов за чланство Србије у ЕУ.

ВАКУУМ ЕУ И ПОВРАТАК РУСИЈЕ НА БАЛКАН

– Ипак, два догађаја која су се убрзо одиграла принудила су Вашингтон да поново размотри одлуку о повлачењу са Балкана.

– Први је био “потонуће” ЕУ у кризу, која је почела “финансијском шоком” који је прерастао у кризу еврозоне, а затим у политичку кризу огромних размера, што је натерало Европљане да одложе планове о проширењу и уместо тога се фокусирају на очување ЕУ.

– У таквим настојањима ЕУ је фактички изгубила једину истинску полугу контроле над овим регионом – перспективу чланства у Унији, коју је добила када је пристала на поредак који је претходно наметнула Америка.

– Други догађај односио се на погоршање односа САД и Русије, будући да су Руси били гневни због повратка НАТО–а у источну Европу, традиционалну тампон–зону безбедности.

– “Преломну тачку” представљала је америчка подршка побуни на Мајдану, која је избила у Украјини 2013, што је подстакло прозападну владу у Украјини да се отворено заложи за чланство Украјине у НАТО.

– Русија је одлучно одговорила.

– Русија је анектирала Крим у Украјини и започела рат у Доњецку, како би дестабилизовала нову владу.

– У источној Европи Русија је покушала да блокира чланство држава које још нису биле интегрисане у НАТО, попут Босне, Србије, Црне Горе и Македоније.

– С обзиром на релативну слабост, Русија је на располагању имала ограничена средства да “продре” у овај регион, и то је учинила искористивши незадовољство босанских Срба, који су се осећали “поробљеним” у Босни, као и противљење Србије независности Косова. У замену за руску подршку, Срби су се обавезали да се неће придружити НАТО–у.

– Имајући у виду вакуум који су оставиле САД и ЕУ, није постајао малтене никакав отпор руским настојањима – бар не у први мах.

САД СУ СЕ ВРАТИЛЕ НА БАЛКАН ДА РЕШЕ ПРОБЛЕМЕ

– Као што се и очекивало, Вашингтон је то доживео као изазов поретку који је успоставио на Балкану, што је на крају изазвало нестабилност.

– У оквиру шире стратегије за источну Европу, Вашингтон је био принуђен да се врати на Балкан, како би “истерао” Русију из овог региона.

– Први “обрачун” десио се у Македонији 2015, где је тадашња влада била умешана у корупционашки скандал масовних размера, посвађала се са Западом и обратила се Русији за помоћ.

– Двогодишња дипломатска битка окончала се тако што су САД успеле да сруше владу и замене је послушном администрацијом која је као приоритет означила чланство у НАТО, а била је и вољна да промени име државе како би “сломила” отпор Грчке томе.

– Уследило је надметање за утицај у Црној Гори, најстаријој савезници Русије, коју су Американци принудили да “промени страну” и придружи се НАТО–у.

– Они су у томе успели, али тек након што је у последњем тренутку пропао покушај Русије да у државном удару убије про–НАТО премијера.

КОСОВО И ЗАОКРЕТ У АМЕРИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

– Након што су САД “осигурале” позицију у Македонији и Црној Гори, и пошто је Обамину администрацију у Вашингтону заменила Трампова, Америка је почела да се бави питањем Србије, где је Русија била “дубоко укорењена”.

– Да би неутралисале утицај Москве, САД су схватиле да морају да искористе гнев Срба због губитка Косова, који је омогућио Русији да “продре” у политику Београда.

– С обзиром да независност Косова практично није могла да буде “оборена”, то је значило да треба пронаћи услове под којима би Србија прихватила ситуацију, али и приволети Албанце да дају уступке. Покренути су, стога, тајни преговори између председника Косова и Србије прошле године.

– Никога није изненадило то што је српски председник оживео идеју о подели, компромис који је Запад одбацио деценију раније, мотивисан жељом да “затвори” наведено питање и уклони главну препреку за чланство Србије у ЕУ.

– Ипак, три ствари су се у међувремену промениле.

– Прва је била воља косовског председника да се постигне компромис након деценије обележене “правним вакуумом”.

– То је подразумевало и спремност да се одрекне енклаве под доминацијом Срба, коју Косово ионако не контролише.

– Друго, Трампова администрација, која је “заузела” Белу кућу, била је релативно незаинтересована за либералне идеале својих претходника, попут мултиетничности.

– И, треће, САД су морале да ублаже директну претњу да ће се суочити са нестабилношћу због понашања Русије, која је представљала већи изазов од апстрактног страха да ће промена граница изазвати нестабилност.

– Резултат је био тајни договор о подели и окончање главног начела америчке безбедносне стратегије на Балкану, које је било на снази у протеклих 25 година, односно да се границе у региону не могу разликовати од оних из времена старе Југославије.

– Споразум је пропао

– На несрећу Вашингтона, договор је пропао, у контакту са “спољним светом”.

– С једне стране, то је изазвало страх у многим европским државама, укључујући Немачку и УК, које су се уплашиле за стабилност Босне и Северне Македоније.

– Што је још важније, договор је изазвао гнев Албанаца на Косову, који су разумели да је независност Косова у оквиру постојећих граница “зацементирана”.

– Не изненађује што су се многи осећали као да их је Америка издала, будући да су САД поручиле да све зависи од “благослова” старог непријатеља Косова – Србије.

– Косовски Албанци одговорили су на два начина.

– Премијер је покушао да “притисне” Србију да призна Косово, намећући таксе од сто одсто на српске производе и учврстивши власт у северној енклави, што је изазвало Србију да распореди војску дуж границе са Косовом раније ове године.

– У међувремену, председник, схвативши да Косово не може да оконча стање “правног вакуума” компромисом са Србијом, иницирао је уједињење Косова са признатом државом Албанијом.

– То је дочекано са одобравањем у Тирани, где је неуспех Албаније да се придружи ЕУ оставио лидере “отвореним” за остварење циља о националном уједињењу.

6) Шта ће се десити следеће

– Договор Косова и Србије

– Можемо само да спекулишемо у којем правцу ће се ситуација даље развијати, али постоје четири главна сценарија.

– Први је да Србија и Косово постигну договор јер им је у интересу да реше статус Косова, уз дипломатски притисак из Вашингтона.

– Имајући у виду “црвене линије” Србије, то значи да би се споразум темељио на идеји – подела у замену за признање.

– Ипак, минималне су шансе да ће се то догодити.

– Албанци се и даље оштро противе, а нову владу чиниће они који не желе чак ни разговор са Београдом.

– На међународном нивоу Немачка сада ради са Француском да блокира поделу, а Москва се противи сваком договору којим се смањује зависност Србије од Русије.

– „Замрзавање“ идеје о размени територија

– Тиме се оставља могућност за други сценарио по којем је идеја поделе поново “склоњена са стола”.

– То значи или пристанак Србије да безусловно призна Косово, или да, у крајњој линији, буде очуван статус кво.

– Проблем са безусловним признањем јесте чињеница да је Србија јасно стављала до знања годинама уназад да неће признати Косово без неке компензације.

– Постоје минималне шансе да би Србију могли да убеде да прихвати губитак Косова уколико јој се понуди чланство у ЕУ без икаквог одлагања, уз све користи које би то значило.

– Ипак, не постоји никакав наговештај за то, нарочито имајући у виду чињеницу да се ЕУ суочава са економском стагнацијом и бројним геополитичким ризицима.

– Такође, мале су шансе да се сачува статус кво јер ситуација на Косову није статична.

– Американци су решени да “истерају” Русију са Балкана, а жеља Албанаца да се оконча “правни вакуум” Косова подстиче их да потраже неко решење за његов статус.

– Уколико Србија одбије да призна ову територију као независну, једина опција је да се тежи уједињењу са признатом државом Албанијом – решење које би већина косовских Албанаца прихватила.

РЕГИОНАЛНИ ПОТРЕС

– То води трећем сценарију, односно некој врсти регионалног потреса.

– Србија неће прихватити интеграцију северне енклаве Косова у албанску националну државу и, без сумње, на такву претњу одговорила би припајањем овог подручја, што би водило војном обрачуну са Албанцима, прогону преосталих Срба из јужног дела Косова, покушају Албанаца у Прешевској долини у Србији да се отцепе, као и кризи државности у Србији, која би ишла наруку локалним националистима.

– На тај начин се ствара и огромна шанса за Србе у Босни да се отцепе и понуде своју територију Србији, као компензацију за губитак Косова.

– Истовремено, уједињена Албанија би такође значила нову геостратешку шансу за Албанце у Северној Македонији, који би, без сумње, покушали да припоје своју територију овој новој држави.

– Остаје отворено питање колико би наведени процес био насилан, али историја наговештава да не би био миран.

– Нови поредак

– То нас враћа на кључну тачку овог предавања – односно, спољни актери, предвођени САД, која је потврдила водећу улогу на Балкану, поново ће бити принуђени да “реорганизују” овај регион, као што су у више наврата чинили у прошлости.

– Остаје да се види како ће тај поредак изгледати, али, ако је судити по претходном примеру, биће то још један компромис између жеље локалних народа да формирају националне државе и интереса великих сила.

– Имајући у виду подршку идеји поделе, САД се неће противити уједињењу Косова са Албанијом и Прешевском долином, нити српској анексији северног Косова, уколико то заживи на терену.

– Европљанима ће вероватно лакнути што су Срби и Албанци коначно пронашли решење за проблем статуса Косова, а Русија неће имати моћ да то блокира.

– Ипак, САД ће с подозрењем гледати на даље промене међународних граница, баш као и Европљани.

– Америка неће желети да се територија босанских Срба уједини са Србијом, јер би то значило снажну платформу за руски утицај на Балкану.

– САД ће се такође одупрети било каквим покушајима Албанаца да се отцепе од Северне Македоније, који би најпре морали да дефинишу своју територију, а то би значило сложени и крвави рат за отцепљење.

– Уместо тога, САД ће инсистирати да наведени народи одустану од својих настојања и заузврат ће им гарантовати самоуправу унутар постојећих држава, што ће значити и ублажавање граничних контрола, како би се ојачала прекогранична сарадња између припадника истих народа. Такав принцип важио би и за босанске Хрвате.

НАРЕДНА ФАЗА

– То ће дефинисати наредну фазу у балканској историји, када ће се Срби и Албанци приближити остварењу циља о успостављању националних држава, док ће се обистинити жеља великих сила о стабилизацији Балкана.

– Али, многа питања остаће нерешена, укључујући коначни статус Срба у Босни и Албанаца у Северној Македонији, који ће и даље желети да се уједине у националним државама.

– Истовремено, поставиће се питања у вези са статусом Бошњака и Хрвата у деловима Босне, као и положаја словенског становништва у Северној Македонији, које тежи уједињењу са Бугарском.

– Неизвестан је и положај бројних малих група у региону, нарочито у Црној Гори, као и однос између регионалних држава и спољних сила.

– Имајући у виду да ће САД морати да дају гаранције за нови поредак, биће потребно да Русија “заузда” амерички утицај јачањем свог упоришта међу босанским Србима, а Бошњаци ће се окренути Турској, како би одбранили интегритет своје државе на дуге стазе.

7) Закључак

Из свега наведеног можемо да извучемо три закључка, које сам поменуо на почетку.

– Први је да је Балкан вероватно на “ивици” још једног “реорганизовања”, што ће означити крај постјугословенског устројства. Србија и Албанија би, дакле, прошириле своје границе, а Срби и Хрвати из Босне, као и Албанци из Северне Македоније добили “дефакто” признање.

– Други је да би то била последица одлуке Сједињених Држава да се боре у такозваном “новом хладном рату” на Балкану, и, нарочито, да “истерају” Русију из Србије.

– Наведени процес значи да САД одустају од дуготрајног противљења измени граница, што ће представљати изазов за регионални статус кво, укључујући отпор Албанаца, које ће САД морати да “сломе”.

– И, треће, иако ће предстојећа“реорганизација” Балкана приближити локалне народе остварењу заједничке жеље о националним државама, неће решити сва питања.

– Уместо тога, биће дефинисани проблеми који ће се решавати у наредној фази балканске историје, што укључује и нове реорганизације, које ће, неумитно, уследити.

__________________________________________

* Предавање Тимоти Леса одржано 19. октобра 2019. на Универзитету Кембриџ.

Аутор води истраживачки пројекат “Ново међуморје” (New Intermarium) у Центру за геополитику и велику стратегију (Centre for Geopolitics and Grand Strategy) на Универзитету Кембриџ. Претходно је радио као дипломата у Босни и Македонији. Ради на књизи о послератној Босни.

---

Извор: Демостат