borislav radovanovic 2Овај текст представља својеврсну анализу политичких пројеката какви су посљедњих година Републику Српску довели у стање озбиљне дестабилизације, унутрашњег слабљења и могућег потпуног разбијања.

Са одређеном дозом ироније можемо рећи да је Република Српска постала „упитном” управо у времену када најважнији политички актери БиХ готово свакодневно понављају мантру о њеној неупитности. Изјаве појединих актера треба узимати са посебном дозом подозрења, а овај текст треба да покаже и због чега.

На нивоу официјелних политичких представника из бошњачког етничког корпуса имамо јасан консензус по питању будућег уређења земље као унитарне државе. Међутим, посљедњих неколико година можемо уочити једно прилично индикативно одступање од унитаристичких настојања. Додуше, само на декларативном и манипулативном нивоу! Након 15-ак година јавног негирања Републике Српске (РС) и тражења њеног укидања, готово преко ноћи долази до дијаметрално супротног политичког става у ком се РС „признаје” и квалификује као неспорна категорија. Прилично је једноставно закључити да је раније негирање РС-е и тражење њеног укидања у бити само производило даљу хомогенизацију српског етничког корпуса око питања очувања Српске (као инстутуционалног облика штићења етничких права), тако да је жељено разједињавање подразумевало битно другачији политички приступ.

Треба истаћи како су се управо Странка демократске акције (СДА) и Бакир Изетбеговић јавили као носиоци промене у домену политичког дискурса. Далеко било да овде имамо квалитену промену емоција према Српској, него управо можемо говорити о планској и манипулативној матрици каква је произвела жељене промене – СЛАБЉЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

На нивоу официјелних политичких субјеката бошњачке провенијенције имамо политику „признања” Српске, но, на новоу неконвенционалног сектора извршен је страховит напад на саме темеље овог ентитета. Бројне бошњачке невладине организације, удружења, групе и појединци бесомучно нападају РС-у и српски народ преко медија, друштвених мрежа и средстава јавног дискурса уопште. У том нападу здушно учествују и бројни актери међународне заједнице, али и унутар саме Српске. Укупно производи се тешка конфронтација унутар овог ентитета и српске етничке заједнице по питањима криминализације друштва, социјалних неједнакости и неправди, политичких ставова и активности, па све до манипулативног стварања „приговора савести” поводом рата и ратних злочина.

ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА БИХ О КОНСТИТУТИВНОСТИ НАРОДА

У даљем тексту проанализираћемо одређене етиолошке аспекте послератног политичког разарања Републике Српске као државотворног ентитета (лат. entitet – нешто што самостално постоји). Мировним споразумом за БиХ (дејтонско-паришким) успостављена је јасна паралела између конститутивности народа и територијалне поделе државе. Међутим, одлуком Уставног суда БиХ о „конститутивности народа” произведено је потпуно обесмишљавање конститутивности народа управо по матрици какву смо претходно имали у СФРЈ. Дакле, то што су у бившој СФРЈ народи били основни државотворни конститути и носиоци права на самоопредељење, при чему тај „принцип” није разрађен у територијалном погледу, произвело је потпуно обесмишљавање коститутивности народа као принципа и омогућило разбијање државе онако како се и догодило. Данас у БиХ имамо идентичну ситуацију, а различитим манипулативним утицајима произведена је чак и промена парадигме (свести) о томе да је мировним споразумом првобитно било утврђено како је српски народ био једини конститутивни народ у РС-ој.

Оваквим промењеним „тумачењем” питања конститутивности народа у посљедњих неколико година произведене су битне правне и политичке промене на подручју РС-е, као и на државном нивоу поделе власти, док на подручју ФБиХ нису запажене никакве позитивне промене. Међутим, битно је уочити да су на произвођењу поменутих промена били ангажовани различити актери, од инститиција и официјелних политичких представника, преко различитих удружења грађана и „невладиних” специјализованих организација, све до неформалних група грађана и појединаца, уз јасно испољено заједничко деловање (најчешће изражено кроз различите видове „подршке” актеру који је тражио или покренуо поступак какве правне или политичке промјене).

ivanic-izetbegovic

Осим тога, треба истаћи како је сваку промену пратила снажна кампања преко медија, друштвених мрежа и различитих облика комуникације, каквој је циљ био мењање свести грађана о жељеним или успостављеним променама. Модерни облици безбедносног деловања (укључујући и ФИД операције) управо су базично орјентисани на промјене у свести грађана, тако да је овај облик деловања потребно схватати много озбиљније, него што се то иначе чини.

Након поменуте одлуке Уставног суда БиХ, долази до ширења парадигме о конститутивности народа у смислу увођења једне нове равни „јавне расправе” – питања грађанских права. Ту се као један од важнијих инструмената даљег обесмишљавања конститутивности народа појављује „пресуда Сејдић и Финци”, каквом се настоји произвести уставно-политичка промена у погледу питања основног конституенса ове државе и друштва. Дакле, мировним споразумом и Уставом БиХ као основни конституенси ове државе, па тиме и као примарни носиоци права на самопредељење, позиционирана су три конститутивна народа, а то се настоји променити у смислу да се грађани позиционирају као примарни конституенс. Настојање да се успостави принцип „један човјек – један глас” може се посматрати кроз више равни деловања у циљу успостављања етничке доминације од стране најмногобројнијег народа или, чак, вршења мајоризације небошњачке популације.

ПОПИС СТАНОВНИШТВА

Овде је на првом месту нужно сагледати сада већ неспорну манипулацију о „успостављању босанско-херцеговачке нације”. Готово две године пре пописа становништва започета је снажна кампања (преко медија, друштвених мрежа и др. облика комуникације) о „нужности” стварања босанско-херцеговачке нације, односно стварања перцепције о томе да се грађани не изјашњавају према етничком опредељењу, него према националном (у смислу „националне државе”).

Масовно је ширена манипулација о поистовећивању „бошњачког” и „босанског”, односно о томе како ће се Бошњаци на предстојећем попису становништва махом изјаснити као Босанци. Чак су снажно медијски популарисана лажна истраживања перцепције јавности о томе како ће се „младе генерације” (циљно изабрана категорија) изјашњавати у виду националног опредељења, међутим, пописом становништва неспорно је утврђено да је све раније презентовано у ствари чињено зарад политичке манипулације. Категорија тих „национално опредељених Босанаца и Херцеговаца” је сведена на готово маргиналну појаву, док је број етничких Бошњака чак прешао надполовичну већину. Управо реализацију пописа становништва треба посматрати као следећу раван стратегијског и оперативног деловања. Масовност одазива попису становништва од стране бошњачке дијаспоре; излагање трошковима, напорним путовањима и подређивању егзистенцијалних обавеза овој „посебној обавези”, као и низ других индикатора јасно указују да је овде реализована једна широка, циљна и планска кампања.

ПРОТЕСТИ ГРАЂАНА

На следећем нивоу анализе неопходно је уобзирити манипулације са „протестима грађана” какве се манифестују у посљедњих годину и по. Потпуно ирелевантно је да ли до протеста долази услед конкретних околности или су у питању унапред планиране политичке дестабилизације. Да би схватили овај облик политичког деловања нужно је усмерити се на „каналисање” протеста од стране различитих актера и у погледу одређених циљева.

Већ претпрошлогодишњи „ЈМБГ протести” указивали су да у конкретном случају није дошло до хуманитарног и социјалног бунта (ситуационог), него да је „крајњи захтев” уставно-политичка прекомпозиција државе. Јесте да је оваква асиметрично уређена држава дугорочно неодржива, међутим, социјални бунт у правилу требало би да је усмерен на примарно окружење грађана који изражавају овакав облик незадовољства. Тиме елементарна логика налаже да би „социјални бунт” грађана Федерације БиХ примарно требао бити усмерен на крајње неодржив, конфузан и пресложен политички и правни поредак тог ентитета. Истовремено, логично би било да је незадовољство грађана примарно усмерено на носиоце политичке моћи и функционере институција какви су грађане довели у стање против ког изражавају незадовољство. Међутим, дешавају се сасвим неочекиване „реакције” (бар у контексту вере да је овде заиста испољаван социјални бунт), па су захтеви грађана примарно усмерени на редефинисање укупног државног уређења, а као „највећи кривац” је позициониран председник другог ентитета (логички неприхватљиво).

Протести какви су почетком прошле године манифестовани на подручју ФБиХ у још већој мери указују на недоследност у понашању каква је напред описана. Као „велики резултат” социјалног бунта представљене су оставке појединих кантоналних влада и функционера, иако је јасно презентовано да такве оставке не производе битне промене обзиром да иста лица „у техничком мандату” настављају са вршењем функција до предстојећих избора. Међутим, крајње индикативно је да „демонстранти” још увек нису затражили оставке три несумњива политичка лидера тог етничког корпуса: Лагумџије, Изетбеговића и Радончића, иако су у питању неспорни носиоци политичке моћи и тиме најодговорнији за економско-социјално стање у том ентитету.

zvornik-ubistvo

Надаље, треба узети у обзир чињеницу да у посљедњих 20 и више година готово да није познат догађај или појава у каојима је дошло до бошњачко-српског слагања, па се тиме и „силни” позиви на заједништво, јединство и слогу могу посматрати са подозрењем. У односу на актуелна дешавања никако се не сме пренебрегнути чињеница да су последње насилне демоснтрације организоване и започете од неформалне организације по називу „Удар” (индикативно у односу на истоимену организацију из Украјине), чије деловање нема никакве везе са конкретним питањима, него се директно манифестује у виду захтева за укидањем РС-е. Лако је уочљива и повезаност у деловању ове организације са оном која је била позната по називу „Отпор” (данас КАНВАС).

На следећем нивоу анализе нужно је сагледати понашање појединих субјеката система безбедности у односу на изворе дестабилизације и угрожавања. На директан напад на објекат Предсједништва БиХ полицијске агенције отварају питање надлежности. Безбедносне доктрине јасно утврђују да се у кризним ситуацијама хитно и непосредно делује на отклањању опасности или последица какве су већ наступиле, а питање надлежности се одгађа као секундарно, али такав принцип је овдашњим полицијским агенцијама изгледа непознат. Сад запитајмо се колико још есенцијалних принципа је „непознато” Б-Х органима сигурности, а посебно кад узмемо у обзир следећу опасност каква се надвила над овом земљом – тероризам!

Управо противтерористичка акција МУП-а РС-е кодног назива „Рубен” оголила је опасности какве вребају ово друштво. Значајан део носиоца политичке и институционалналне моћи, невладиног сектора, па све до сампрозваних верских и етничких „заштитника” осудио је наводну бруталност српске полиције према грађанима. То што су похапшени „грађани” располагали арсеналом оружја и опреме нивоа мење специјалне јединице – то је занемарива „ситница”. Важно је да такви имају права, а право грађана Српске да живе у сигурном окружењу ионако многи доживљавају као неуспех сопствене политике.

Модерни облици безбедносног деловања, а то је лекција какву у Српској никако да науче, примарно су усмерени на свест популације о објекту напада. Тако не треба зачудити чињеница да се неколико посљедњих година преко медија, друштвених мрежа и јавног дискурса ствара перцепција о тешкој криминализацији на простору Републике Српске, о неправдама и неравноправностима, о геноцидном наслеђу, о бесперспективности итд. Све то има за циљ да дехомогенизује грађане Српске око очувања тешко стечених права и тековина, односно да разбије друштво. Додуше и српске партократске квази-елите добрано су одговорне за овакве негативне и друштвено опасне појаве. Но, и поред тога грађани морају очувати ранији степен јединства у одбрани онога шта стварају готово две и по деценије. Републику Српску нису створиле њене накарадне елите, него њени грађани и српски народ уопште у једној неравноправној борби Давида и Голијата.

И прескупо је плаћена цена стварања и очувања Републике Српске да би се тога данас олако одрицали. Истовремено, из предњег текста видљиво је како функционишу поједини инструменти разбијања Српске, над чим би се свакако требали замислити. Додуше, можемо се и даље „забављати” дневним политиканством и поводити за ситним интересима, али можемо се једног дана и запитати: „Где нестаде Република Српска?”.


Извор: Блог аутора

Оставите коментар

Оставите коментар на Република Српска и време када неупитно постаје упитно

* Обавезна поља