Република Српска и окупациони намесници

Ову анализу започећу једном непобитном чињеницом: Република Српска је из рата изашла непоражена. Поражене стране у рату потписују капитулације, а непоражене мировне споразуме, баш какав је и Српска потписала у Дејтону. Државотворни ентитет, какав су народ и оружане снаге створили почетком 1992. године, одбрањен је и верификован међународним уговором.

И ту долазимо до својеврсног парадокса. Уместо да Република Српска временом јача, развија се и осамостаљује, управо супротно – дошли смо у позицију врло дискутабилне будућности и опстанка уопште. Знам, најлакше је кривицу свалити на светске хегемоне, али морамо се самокритички запитати и о томе колико смо сами допринели оваквој ситуацији. Морамо идентификовати одређене „кривце“ чија одговорност је понајвећа, а то су управо политички актери који у Српској данас чине власт.

Да би неке ствари чињенично разјаснили морамо се вратити у прве поратне дане, односно у 1996. годину. Те године догађа се једна од првих мирнодопских превара српског народа. Политички представници Српске прихватили су долазак „мировних трупа“ УН-а, а уместо тога у БиХ-и се позиционира 60 000 војника доминантно из земаља које су нешто раније извршиле агресију на народ и његове ентитете. Морам подсетити да су исти актери само годину раније уништили Републику Српску Крајину и отели готово трећину територије Српске, уз примену осиромашеног уранијума, незапамћених прогона и злочина. Неостварени ратни циљеви покушавају се реализовати у тзв. мирнодопским условима. Како год то посматрали или анализирали долазимо до непобитне чињенице – Република Српска је окупирана!

Елем, овде долазимо до једне ситуације карактеристичне за комплетну људску цивилизацију. Никада и нити једна империја није владала окупираном територијом без коришћења „окупационих намесника“ или мањинског дела окупиране популације спремне да прихвати власт императора и саучествује у хегемонији над сопственим народом. Тако, у првим данима мира, окупатор настоји променити власт и позиционирати своје марионете. За такву улогу добровољно се јављају и чак боре политички актери који и данас владају Српском.

Ма какве приче пласирала лаковерном пуку и манипулисала свешћу грађана актуелна позиција Српске не може се „опрати“ од недвосмислене чињенице да је власт преузела противправно, насилно и у саучествовању са окупатором, те гласовима Бошњака и Хрвата! При том наглашавам како се овде држим општепознатих чињеница иако сам актер спорних догађаја и знам много више од других каквим све криминалним, терористичким и крајње бруталним методама и средствима су се служили наши „окупациони намесници“. Једног дана, има времена, говорићу и о детаљима, а овом приликом желим апострофирати како су прозвани актери у насиљу чак предњачили у односу на окупатора.

У даљем треба нагласити како хегемон у том периоду покушава преварити српски народ и чак га на известан начин и поткупити. Позамашна новчана и материјална средства су уложена како би мерионетска власт уопште била способна функционисати, употребљени су сви расположиви ресурси информационог ратовања како би колективна свест била промењена и како би народ био дезорјентисан (тиме и ослабљен). Но, све то се показало неучинковитим и већ на првим колико-толико слободним изборима 2000. године српски народ јасно се одређује према „дашку демократије“. Додуше народ је „рекао своје“ већ 1998. године избором Николе Поплашена за председника, али ту долазимо до димензија наше недавне прошлости какве траже посебан приступ и тумачења.

ОКУПАЦИОНИ НАМЕСНИЦИ У ФУНКЦИЈИ АГРЕСИЈЕ НА СРЈ

Колико ми је познато подаци и опсервације какве ћу у овом тексту изнети до данас нису изречени у јавном дискурсу, или бар не на овакав начин. На првом кораку ту морам апострифирати како успостављење марионетског режима у Српској морамо посматрати кроз две димензије  деловања окупатора. На једној страни имамо настојање да се у што већој мери успостави контрола над окупираном територијом (мислим на комплетну БиХ). Елем, са друге стране просто морамо узети и чињеницу да су ова догађања директно повезана са припремањем новог злочина, нове агресије против српског народа – овога пута на Савезну Републику Југославију (СРЈ). Говорим о припремању наредне фазе насилног и противправног разбијања Југославије, односно о саучествовању наших „окупационих намесника“ у том злочину!

Цаља подсетити да Република Српска у тим тренуцима располаже са респектабилним оружаним снагама, добрано „одмореним“, попуњеним и оспособљеним за одбрану новоуспостављене државе и народа. Говорим о снагама какве је агресор морао озбиљно схватати. Истовремено, треба знати да модерна друштва функционишу на принципу да цивилне структуре власти управљају безбедносним системом. Ма како развијен систем безбедности имали уколико не постоји политичка воља – тај систем не вреди баш ништа (пример ЈНА). Управо због тога, а у оквиру припрема агресије на СРЈ, окупатор на власт позиционира Биљану Плавшић и Милорада Додика. Никола Поплашен сматран је превише хазардном личношћу и патриотом, и само због тога је смењен са позиције председника и врховног команданта оружаних снага.

Вероватно су овде многи помислили како говорим о некаквом ангажовању ВРС против НАТО снага у односу на ваздушну кампању. Погрешно! План агресора подразумевао је потпуну окупацију територије СРЈ, па тиме и копнена дејства. Управо на плану спречавања копнене офанзиве оружане снаге Српске одиграле су неизмерну улогу. Да би схватили на чему покушавам поентирати морам истаћи чињеницу да су Бугарска, Румунија и Мађарска, иако већ чланице НАТО, одбиле саучествовати у евентуалној копненој агресији на СРЈ. Тиме је простор копнених дејстава сужен на два правца – са Косова и из Хрватске. Но, то су два прилично уска правца дејстава каква су српске снаге могле успешно затворити. Убедљиво највећа опасност претила је из правца БиХ, односно Српске, где је било стационирано 60 000 војника и значајна техника, а уз могућност повећавања капацитета.

Само, у опцији напада из правца БиХ агресор је морао рачунати на реакцију ВРС и полиције. Управо са циљем помагања агресору наши „окупациони намесници“ у тим критичним тренуцима доносе одлуку о распуштању Специјалне бригаде полиције МУП-а РС, иначе „ударне песнице“ наших оружаних снага! Елем, срећом по све агресор је (правилно!) проценио да би се копнена офанзива претворила у прави дебакл, па је одустао од такве опције. Задовољио се окупацијом Космета, дакле само дела државе, те пристао на потписивање мировног споразума. Тиме је признао да је и СРЈ остала непоражена! Но, по већ виђеном рецепту већ наредне године непоражена Србија дели судбину Српске и све оно шта је постигла у рату – губи у миру, а управо захваљујући „окупационим намесницима“. Поново долази до насилне и противправне промене власти, а агресор поставља марионетску позицију – како их Шешељ назива „ДОСманлије“.

ЛОШЕ ИЗРЕЖИРАНА ПРЕДСТАВА ДОДИКА И ЕШДАУНА

У даљем желим разјаснити околности под којима 2006. године окупатор поново на власт доводи већ испробани тројац „окупационих намесника“. Но, поново се морам вратити корак уназад и појаснити одређене околности из претходног периода. Након агресије нас СРЈ и позиционирања марионетске власти у Србији, српски народ нашао се пред озбиљном дилемом: како даље? Срби, као и остала два народа у БиХ, просто схватају да је функционална држава једноставно потреба. Због тога улазе у реформске процесе развоја институција, правног система и политичког амбијента. Данас слушамо тумачења како су тадашње реформе силом наметане, како су редом биле штетне по наш народ и остало, но, чињеница је да су највећи српски стручњаци/академици били носиоци бројних реформских захвата.

Истовремено долази до још једне кључне промене у домену српских промишљања о будућности. Срби схватају како у датим околностима приступање Европској Унији значи дугорочну сигурност. БиХ, а што свакако подразумева и Српску, започиње преговоре са ЕУ и у то доба чак предњачи над осталим екс-југословенским друштвима. Са друге стране важно је схватити какав је став ЕУ тада имала према Западном Балкану. Начелна идеја била је у што је већој могућој мери јачати помирење јужнославенских народа и развијати својеврсну западно-балканску унију (каква је подразумевала и Хрватску). Но, такав процес није одговарао интересима окупатора. Уосталом, због чега су насилним разбијањем СФРЈ спречили њено приступање европским интеграцијама, ако ће у условима успостављене окупације то поново дозволити.

Због тога следи нова и циљно произведена дестабилизација БиХ, чиме су до данас заустављени интегративни процеси какви су представљали „сламку спаса“ за ову напаћену земљу. И поново дестабилизација долази споља, а уз већ испробану праксу сваљивања кривице на Србе. Са циљем нове ФИД операције окупатор на месту високог представника позиционира бившег агента британске тајне службе МИ-6, Педи Ешдауна. Овај аутократа започиње крајње бруталан прогон српске политичке, војне, академске и остале елите, а под оптужбом да скривају Радована Караџића и Ратка Младића. Данас је недвосмислено јасно да је прогон, а говоримо о преко 800 особа,  био заснован на лажним оптужбама, но, Ешдаун је успео у својим основним замислима. Конкретно, зауставио је све позитивне и реформске активности у односу на унутрашњи развој БиХ, али и интегративне процесе према ЕУ. Након владавине овог аутократе и фашисте комплетна БиХ се дуже од деценије врти у кругу бесмисла и назадовања.

Надаље, морам нагласити како „међународну заједницу“ не смемо генерализовати или посматрати као јединствену категорију. То је напросто један неизмеран сет актера, интереса и чињења. Морамо поједине хегемоне и окупаторе одвојити од актера какви у начелу настоје деловати позитивно и интегративно. Ово је важно схватити због чињенице да је у посматраном периоду управо унутар међународне заједнице дошло до озбиљних неслагања са „политиком“ Педи Ешдауна, те супротстављања његовим насилним и противправним методама. Такве реакције наше окупаторе наводе на нову превару. Како сам већ рекао окупатор на власт поново доводи „окупационе намеснике“ са циљем сваљивања кривице на Србе за општи неуспех какав је циљно планиран.

Често указујем како је српска наивност једноставно немерљива категорија. Замислите, у јеку Ешдаунове антисрпске кампање појављује се појединац, Милорад Додик, који испољава до тада непознату „храброст“ и безобразлук. Ешдаун је без икаквих објашњења стотинама истакнутих појединаца одузео основна људска права (на рад, на лична документа, на кретање итд), а овом новом „јунаку“ наводно није могао ништа. Милорад Додик изборе добија на јавном прокламовању отцепљења Српске. Познати су медијски „окршаји“ Додика и Ешдауна, који су нашем напаћеном и разореном народу вратили веру у достојанство и самог Додика подигли до нивоа општег обожавања. Но, жалосно је то што су Додик и Ешдаун извели једну лоше изрежирану представу за лаковерну јавност и ништа више. Није се Српска ни за корак приближила независности, али је зато опљачкана, разорена и доведена пред дубок понор. И шта је најгоре сви позитивни процеси су заустављени, а комплетна БиХ се пуну деценију саплиће у беспућима бесмисла.

ТРИЛАТЕРАЛАЦ ДОДИК И НЕМАЧКА ИНИЦИЈАТИВА

Да би схватили актуелна дешавања поново се морамо вратити неколико година уназад. Поновно позиционирање „окупационих намесника“ било је у функцији заустављања реформских процеса унутар БиХ и интеграција са ЕУ, но, садржи и одређене геостратешке димензије. Конкретно, наш примарни окупатор, Сједињене Државе, долазе у позицију да морају смањити војно присуство на Запдном Балкану, а зарад ангажовања у Авганистану, Ираку и другим локалитетима. Дакле, колонизатор је морао напустити своје колоније и доминацију свести на буквално безначајне оружане снаге. Због тога се у максималној мери ослања на марионетске режиме какве је успоставио да чувају његове интересе.

Овакву ситуацију настоје искористити бројни актери, те се у што већој мери позиционирати на овом нашем геостратешки важном поднебљу. Посебно у односу на БиХ долази до правих малих ратова између нових „колонијалних претендената“: Русије, Британије, Турске, Немачке, администрације ЕУ и других. И наши „окупациони намесници“ долазе у њима омиљену позицију мешетарења са свима и против свих. При том, нити у једном тренутку нису заборавили коме дугују примарну оданост (САД), но, „колонијални намесници“ другачије не умеју функционисати тако да је разумљиво њихово подаништво према неким новим-потенцијалним колонизаторима.

Елем, у овом новонасталом хаосу јавља се једна нова сламка спаса и могућност напретка. Долазимо до нечега шта оквирно препознајемо као „немачку иницијативу“. Можемо овде говорити о настојању да ЕУ обезбеди трајну стабилност на рубним подручјима, о ширењу Европе на топла мора, о успостављању Коридора 10 и о још много процеса каквима је Немачка генератор. Но, за ову анализу важније је истаћи начин на који Немачка настоји овај простор интегрисати. Тако „немачка иницијатива“ оживљава првобитну замисао у виду стварања квалитетне западно-балканске уније, а потом интегрисања тог комплетног простора у састав ЕУ. И тиме поново долазимо до питања – због чега је Југославија разбијена?

И овога пута као фактор деструкције јавља се Велика Британија. Тако немачки пројекат постаје „британско-немачка иницијатива“! Овде је управо индикативна изјава Милорада Додика како ће ова иницијатива бити „заборављена“ већ за неколико месеци. Зна човек шта му је речено на састанку Трилатералне комисије! Може Додик колико му драго замлаћивати сламу око преноса надлежности, око очувања Српске или о „завери“ Марсоваца, али једно је непобитно – својим потезима дестабилизује земљу и настоји зауставити сваки позитиван процес. Тиме просто извршава наредбе окупатора који овај простор настоји одржати дезинтегрисаним, ровитим и нестабилним, односно у колонијалном ропству. При том код осталих политичких актера наилази на „плодно тле“ тако да унутар бошњачке и хрватске политичке квази-елите пролазе његове ујдурме. Пролазе напросто због тога што су у питању идентични „окупациони намесници“.

На крају, да не бих био погрешно схваћен – морам се усмерити и на опозицију Републике Српске. Њих једноставно називам „претендентима за окупационе намеснике“. Идентична су то размишљања и деловања, и све се своди на сјаши-Мурта, узјаши Курта. То напросто видимо из чињенице да унутар опозиционог блока немамо апсолутно никаквих конструктивних идеја, визија и промишљања. Све се своди на прилику за преузимање власти. Оно шта нас понајвише треба забринути јесте чињеница да на политичкој сцени Републике Српске нема ни назнака појављивања политичких актера спремних да изађу из окупационих матрица. Окупација је напросто постала стварност каквој смо се редом повиновали!

Извор: Блог Борислава Радовановића

Коментари

1 Коментара на Република Српска и окупациони намесници