Republika Srpska, Orić, Katalonija …

Oslobađajuća presuda koju je Sud BiH izrekao Naseru Oriću je, da ne bude nikakve zabune, šamar u lice. I pravdi, i Orićevim žrtvama, i njegovim sunarodnicima koji su imali hrabrosti da svedoče protiv njega, i Republici Srpskoj i Srbima u celini. I najpre je tako treba shvatiti. To je poruka: nikad za vas neće biti prava i pravde, nikad za vas neće biti jednakosti, nikad za vas neće biti mira, nikad za vas neće biti budućnosti u kvazi-državi zvanoj Bosna i Hercegovina. A drugi deo poruke glasi: ima da se s tim pomirite, i čikamo vas da pokušate da uradite bilo šta u vezi toga.

To je sumorna, beznadežna perspektiva tihog i sramnog umiranja na koju niko normalan, ko imalo drži do sebe i budućih generacija, ne bi pristao. Takva nije bila dejtonska BiH u svom izvornom obliku, ali je, antidejtonskim intervencijama visokih predstavnika, takva postala. Nosioci vlasti Republike Srpske su više puta isticali neophodnost vraćanja oduzetih dejtonskih nadležnosti entitetima. No, izvesno je da se s tim nikad neće saglasiti ni političko Sarajevo ni njegovi pokrovitelji, prvenstveno među vodećim zapadnim silama – osim u slučaju da Donald Tramp nekako uspe da povrati kontrolu nad američkom spoljnom politikom i (pre)otme Stejt department iz ruku sorošoidnih globalista koji paktiraju sa radikalnim islamistima širom sveta, pa i u Sarajevu. Ali to je, u najboljem slučaju, na vrlo dugom štapu, i u tako nešto se ne treba uzdati.

Kao što se ne treba uzdati ni u reformu pravosuđa BiH, koje upravo, ovakvo kakvo jeste, odgovara onima koji ga kontrolišu. Predlog državnog rukovodstva Republike Srpske, da se započne sa povlačenjem srpskih predstavnika iz pravosudnih institucija BiH, bi bio dobar prvi korak. Nažalost, čini se da opozicija u Republici Srpskoj nije spremna da podrži čak ni takav minimalni potez. Od nje se čuju samo apstraktni pozivi na „reformu“ pravosuđa, bez ikakvog realnog predloga ili plana kako bi se to sprovelo, ili kako bi to uopšte bilo moguće sprovesti pored ekstremističke vlasti u Sarajevu i njenih stranih pokrovitelja.

Još bolji korak bi predstavljalo održavanje referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH. Međutim ni za to sada ne postoji saglasnost opozicije, kao što nije postojala ni pre dve godine, a za ovako važno pitanje je konsenzus svih političkih snaga od suštinskog značaja. Dakle, može se reći da je sada, zahvaljujući opoziciji, Republika Srpska u poziciji da ne može da adekvatno i delotvorno, u punom kapacitetu, reaguje na bilo kakve napade koji dolaze iz Sarajeva. To je neverovatna politička i istorijska odgovornost, za apsolutno vezivanje ruku Republike Srpske, koju je opozicija na sebe preuzela, koja će ostati zabeležena, i koja će je, po svoj prilici, sasvim zasluženo skupo koštati na izborima 2018. godine. Što je zasigurno i jedan od razloga zašto bi ona da, u saradnji sa tvorcima nedavnog političkog puča u Makedoniji i njihovim lokalnim vazalima i agentima, ugrabi vlast mimo izbora, ili dođe u situaciju da kontroliše njihov ishod, možda upravo po „oktobarskom“ scenariju koji je ovde već predočio prof Predrag Ćeranić.

Dakle, pobornici očuvanja Republike Srpske su, po ko zna koji put, suočeni sa minskim poljem. Treba se u isto vreme odbraniti od agresivnog i anti-srpskog Sarajeva i njegovih stranih saveznika i domaćih kolaboranata, a ne dozvoliti dalje slabljenje Republike Srpske, već polako jačati njene kapacitete, na prvom mestu u pravcu onih koji joj po izvornom Dejtonu pripadaju. Za to će biti potrebno ne samo jedinstvo državnog rukovodstva i drugih patriotskih organizacija i naroda, već i podrška iz Srbije – i državna i politička i narodna. Ali i svest o tome šta se dešava u ostatku sveta, na prvom mestu u Evropi, gde kriza sa Katalonijom ima određene paralele sa skoro trodecenijskom krizom na tlu bivše SFRJ i, samim tim, i BiH.

U Kataloniji jedna glasna i agresivna secesionistička manjina pokušava da uzurpira pravo otcepljenja od savezne države Španije, i da za sobom povuče „tihu većinu“ koja se tome protivi. U Bosni i Hercegovini smo 1992. imali jednu agresivnu, muslimansko-hrvatsku (tada još nije bilo „Bošnjaka“) većinu, koja je, kroz neustavnu majorizaciju, bez učešća predstavnika Srba, nelegalno raspisala referendum o otcepljenju od matične SFRJ, a zatim, opet nelegalno – s obzirom da je na referendum 29. februara i 1. marta 1992. izašlo manje od propisane dve trećine građana – proglasila „nezavisnost“.

Da je tadašnja Evropska zajednica, kao sadašnja EU u slučaju Španije, jasno, u skladu sa međunarodnim pravom, izjavila da neće priznati jednostrano otcepljenje od matične države, vrlo je verovatno da do raspada – bar ne ovako krvavog – BiH, a možda ni SFRJ, ne bi ni došlo. Sada je vreme da se i međunarodna i domaća javnost podsete na tu nedoslednost i na pravu istinu. Srbi u Republici Srpskoj nisu nikakvi secesionisti. Naprotiv, poput većine žitelja Katalonije, koji žele da ostanu u zajedničkoj državi, Španiji, i oni su želeli da ostanu u zajedničkoj državi – Jugoslaviji.

Ne mogu Srbi u Republici Srpskoj da budu satanizovani za to što su poštovali ustav zemlje čiji su bili građani i sastavni deo. I danas težnje Srba u Republici Srpskoj za što čvršćim vezama sa Srbijom i, još više, za (ponovnim) ujedinjenjem s njom, jednako su legitimne kao i težnje većinskog stanovništva Katalonije – i Španije u celini, da ostanu pod istim državnim krovom. Srbi u Republici Srpskoj su na jedan razbojnički i nelegalan način otkinuti od matične Jugoslavije, odnosno današnje Srbije, koja je poslednja ostala privržena Jutoslaviji.

Kada su Srbi u tadašnjoj BiH a sadašnjoj Srpskoj nasilno otcepljeni od svoje države i, posle agresivnog secesionističkog rata, nasilno uterani u veštačku zajednicu sa dojučerašnjim secesionistima – sadašnju BiH – svetom je vladao jednopolarni poredak, koji je silom nepravo proglašavao za pravo. Taj poredak se pred našim očima ruši. Ali nema razloga da se zaborave sve nepravde koje je on naneo i sva kršenja međunarodnog prava koja su se pod njim desila. Kao što ne zaboravljamo NATO agresiju na SRJ 1999. godine, tako ne treba da zaboravimo, niti moramo da trajno legitimišemo, krvavo čerečenje Jugoslavije, protiv koga su na prvom mestu, mada ne i isključivo, bili Srbi, u svim republikama SFRJ, uključujući i BiH.

Uz borbu za očuvanje i jačanje Republike Srpske i konačno, legitimno i legalno ponovno ujedinjenje sa Srbijom, treba da izvučemo iz prinudnog zaborava i ponovo aktuelizujemo celu priču o krvavom raspadu SFRJ, nasilnom otcepljenju Srba van Srbije od nje i potrebi da se ta istorijska nepravda i nepravo ponište. Dejtonska BiH jeste međunarodno priznata, i Srbi su joj, kao i SFRJ, bili najprivrženiji. Ali, s ozbirom da niko nema nameru da je povrati u svoj izvorni, ustavni oblik, onda Srbi u Srpskoj i Srbiji svakako imaju pravo da se pozovu na pravo da žive u zajedničkoj državi koje im je brutalno i nezakonito pogaženo 1992. Ako se s pravom ne dozvoljava agresivnoj manjini u Kataloniji da razbije matičnu državu, nema razloga da se dozvoli dalja satanizacija Srba u Republici Srpskoj, koji su bili žrtve slične ujdurme, samo u „pogrešno“ vreme, svega dve decenije ranije. Razlika između Španije i BiH je više nego očigledna: prva je stara država, stara više vekova, sa zajedničkom istorijom i slavom; druga je veštačka banana država, neistorijska, silom i nepravom nametnuta.

Pravi secesionisti i vinovnici rata sede u Sarajevu. Vreme je da se to sve glasnije i jasnije ističe, i da se konačno prestane sa prihvatanjem dvodecenijske zamene teza. S obe strane Drine. Naša snaga je u istini, i samo tako možemo sačuvati legalnu i legitimnu srpsku državnost sa obe strane Drine i konačno ponovo stabilizovati ovaj ceo prostor, zajedno sa svima onima koji su svesni razmere nesreće koje je krvavo, spolja inspirisano razbijanje Jugoslavije donelo.

Izvor: Fond Strateške Kulture