„Republika Vojvodina“ protiv rusko-srpskih interesa

Ekonomska kriza je razotkrila da su glavni nosioci evroatlantskog političkog uticaja u Vojvodini u stvari rokfelerovi lobisti. Finansijska oseka donacija pokazala je da je glavni donator onaj ko još ima „novaca“ da ih troši na najbitnije igrače – rokfelerov kapital. Okupljaju svoj politički agitprop u jedinstvenu korporaciju pod lažnim nazivom „civilni sektor Vojvodine“. Njihov zadatak je da ometu uspon privredne saradnje Srbije sa Rusijom, pre svega Južni tok, ponovnim oživljavanjem separatizma u Vojvodini.

 Skolьko ih! kuda ih gonяt?
Čto tak žalobno poюt?
Domovogo li horonяt,
Vedьmu lь zamuž vыdaюt?

A. S. Puškin

Istupanjem na rusofobnoj konferenciji rokfelerovskih lobista[1] Milivoj Bešlin je naveo neistinu o masovnim silovanjima koje je vršila ruska armija u Srbiji[2]. Nakon Bešlinovog javnog istupanja, laž o ruskim sistematskim silovanjima postaje dominantni motiv kojom politički lobi rokfelerovskog kapitala u Vojvodini počinje da plaši domaću javnost. Njihova drskost nije slučajna. Predsednica Skupštine R. Srbije Maja Gojković (SNS) najavila je u Zrenjaninu 26. 3. 2016. g. nameru vladajućeg  režima: formiranje „Vlade Republike Vojvodine[3]“! Maja Gojković je nosilac predizborne liste kandidata SNS za Skupštinu APV 2016. godine čiji naziv je: „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje[4]“. Gojkovićeva je u istoj izjavi dva puta izričito govorila o „vladi Republike Vojvodine“, potom taj stav nije ispavila, a niko iz SNS je nije demantovao niti mu se suprotstavio.

Nenad Čanak reciklira famu Entonija Bivora o ruskim silovanjima

Šef rokfelerovskih političkih lobista je nastavio rusofobnu propagandu, na srpskoj televiziji s nacionalnom frekvencijom marta 2016. godine. Predsednik LSV Nenad Čanak je je doslovno izneo sledeće neistine: „U Nišu treba da se napravi Ruska vojna baza“. Pošto ga je autor emisije opomenuo da „to nije vojna baza, već humanitarni centar koji služi i za gašenje požara i sprečavanje katastrofa“, Čanak je nastavio pokušavajući da bude duhovit: „Imaju najnovije aparate za gašenje požara zemlja-zemlja i zemlja-vazduh. Ono što će tu biti stavljeno to je ruska vojna oprema koja treba da služi tome da Srbija kao ruski nepotopivi nosač aviona u sred EU služi za plašenje okruženja“. Govoreći o rastu prostitucije u evroatlantizovanoj Srbiji naveo je izmišljotinu koju je nazvao „strašnom pričom iz istorije“: „Kad je ruska Crvena armija upala (u Berlin) 100.000 silovanja je bilo evidentirano u prvih sedam dana plus 60.000 samoubistava vezanih za silovanje. Jedini način da žena kol`ko-tol`ko preživi u Berlinu 1945-46. godine je bila ta da hitno postane ljubavnica nekog ruskog oficira jel` je onda on štitiio od ostalih.[5]“

Čankova rusofobija ima literarni „izvor“ koji je odavno dobro poznat Rusima, ali ne i Srbima. Radi se štivu Entonija Bivora (Antony Beevor) „Pad Berlina 1945, g“. „Berlin: The Downfall 1945“ nije čak ni istoriografsko delo, već štivo non–fiction žanra objavljeno 2002. godine u SAD. U tom štivu je Bivor bez ikakvih dokaza teško optužio Crvenu armiju za silovanja Nemica i njihovo prisiljavanje na prinudni rad. Bivor je izričito izneo neistinu da su u Berlinu pripadnici Crvene armije praktikovali masovna grupna silovanja. Tvrdi da je silovano 130.000 žena, a da je zbog toga 10.000 njih izvršilo samoubistvo (Čanak je očigledno pobrkao cifre koje je Bivor izmislio). Protiv Bivorovih neistina prenetih 2002. godine u The Telegraph[6] odmah je reagovao ruski ambasador u V. Britaniji Grigorij Karasin nazvavši ih „očiglednim lažima i insinuacijama“, „klevetama protiv ljudi koji su spasli svet od nacizma“ i napomenom da je članak objavljen „uoči Dana sećanja na holokaust“ ocenivši da su lažni navodi „bogohulni čin ne samo protiv Rusije i njenog naroda, već protiv svih zemalja i miliona ljudi koji su stradali od nacizma“[7]. Autor Telegrafa kao ni sam Bivor nisu imali čime da dokažu svoje iznete tvrdnje. Predsednik ruskog Udruženja istoričara Drugog svetskog rata i učesnik tog rata Oleg Ržeševski je doslovno izjavio da „Bivor vaskrsava diskreditovane rasističke stavove neonacističkih istoričara koji prikazuju sovjetske trupe kao neljudske „horde azijata“ dokazujući kako iza Bivorovih stavova naprosto stoje fraze „pamćenja Berlinaca“ i „iskustva silovanih žena“, što nikako ne odgovara metodu naučnog istraživanja, već žanru „paklenog šunda“ (pulp fiction). Ržeševski je posebno ukazao na činjenicu da sovjetske trupe u Nemačkoj nisu dozvolile „lavinu osvete“, koja je tamo bila očekivana[8]. O navedenim reagovanjima je javnost obavestio i britanski BBC[9], a Entoni Bivor se pokrio ušima.

Par dana kasnije Čanak je pred subotičkom javnošću izneo neistine o ulaganju Gasproma u NIS. Uprkos činjenici da su ulaganjem ruskog kapitala obnovljena sva industrijska postrojenja, kompletna infrastruktura NIS-a i završeno skladište gasa u Banatskom dvoru, a NIS od prezadužene firme postao najveći poreski obveznik Srbije, Čanak je izjavio da se radi o „ekonomskoj veleizdaji“. „To je energetska omča oko vrata ove zemlje koja naravno počinje da se produžava, da pušta kao karcinom, da metastazira svugde“. Čanak je naveo da će ruski kapital tim novcem „sasvim logično“ finansirati paravojne formacije i ekstremističke grupe kao grupe za pritisak  i „političke stranke koje će sprovoditi volju ruske države u parlamentu Srbije i to se upravo sada događa“. Kada ga je voditelj posle svega pitao da li toga ima sa druge strane, Čanak mu je rkao: „Pazite, sada ste napravili jednu semantičku grešku ali ona nije semantička“, i izneo neke slikovite opaske koje smatra duhovitim[10]. Očaj evroatlantista čiji poredak se raspada i privredni uspon Rusije nalaže im da iznose neistine koje već nije moguće braniti čak ni sofizmima. Proriču da će Rusi u budućnosti raditi gadosti koje oni već odavno rade.

Ilegalna „evropska regija“ u Vojvodini je godinama izvodila fantastičnu političko-pravnu ekvilibristiku da bi bogato živela na račun Vojvodine. Deceniju i po su razvijali u Vojvodini krizu legalnosti kako bi se neometano vršila pljačka imovine u formi privatizacije, što je dovelo do privredne propasti i ponovnog uvođenja zemljišnih veleposeda[11]. Uprkos dokazano protivustavnom Statutu APV, doneli su novi Statut da bi zadržali vlast stečenu ilegalnim propisima[12]. SVM je prvom prilikom ušao u koaliciju s Vučićevom vladom, takođe ilegalno[13]. Savez Ištvana Pastora je svoju autonomašku doslednost još polovinom 2014. g. prodao Vučiću za šest sekretarskih mesta u republičkoj vladi[14]. Dve godine kasnije lider SVM Pastor obaveštava vojvođansku javnost da je zadovoljan saradnjom sa SNS[15]. Nije SVM izuzetak u tome. Politička ekvilibristika opstanka na vlasti je sve autonomaške političke činioce  Vojvodine odvela u zagrljaj Vučiću[16], koliko god ubeđivali sebe i javnost u suprotno. O tagikomediji vojvođanskog autonomaštva najbolje svedoči činjenica da je lidera rokfelerovskih političkih lobista Vojvodine[17] Nenada Čanka (LSV) s britanskim prestolonaslednikom upoznao Aleksandar Vučić[18], samo četiri dana pošto je Čanak izjavio da je „saradnja sa Vučićem moguća kao i udar meteora[19]“. Međutim, par dana kasnije je u Kovačici izjavio da se ne seća kada se zadnji put sreo s Vučićem[20]. Čanak se potom hvalio da je njegov otac davne 1978. godine bio domaćin posete princa Čarlsa Novom Sadu, dodajući da Brozov „socijalizam u Jugoslaviji nije tako zastrašujući komunistički bauk kao što se priča“[21]. Zaista, možda nije bio strašan sem za „klasne neprijatelje“ u radnim logorima, za iskrene komuniste koji su završili u koncentracionom logoru na Golom otoku i za članove njihovih porodica. Za to vreme LSV u Skupštini APV[22] kobajagi grmi protiv politike Vučićeve vlade[23], kako bi Vučićev režim na terenu mirne duše hapsio „paore“[24]. Uostalom, Nenad Čanak hvali Vučićevu politiku još od proleća prošle godine[25] i počinje da napada svog koalicionog partnera Bojana Pajatića[26]. Kako i ne bi, kad Vučićev režim u Beogradu Vojvodinu upravo hoće da pretvori u „Republiku“[27].

Svo vojvođansko autonomaštvo danas diše veštačkim plućima pod kontrolom Aleksandra Vučića na predstojećem pretvaranju Pokrajine u „Republiku Vojvodinu“. Lideri vojvođanskog autonomaštva su sebe i svoje pristalice radi tog cilja u potpunosti podveli preumljenom Miloševićevom ratnom ministru informisanja iz doba „ratnog ludila devedesetih“.

Okrugli sto o perspektivi vojvođanskog autonomaštva

Naravno, vojvođanski autonomaši su sasvim svesni mršave perspektive svoje politike.  Odustankom Rusije od Južnog toka moćni evroatlantski mentori su o njima jednostavno prestali da misle, a imali su daleko većih problema. Stoga su vojvođanski autonomaši u februaru 2016. g. sazvali okrugli sto da razmotre gde su, kud će i kome će. Radi toga je u Skupštini APV održan okrugli sto „Ustav 1974 – istorija i perspektive autonomije Vojvodine[28]“ u organizaciji potpredsednika Skupštine APV Dušana Jakovljeva, koji je urednik službenog glasila LSV „Slobodna Vojvodina[29]“.

Na okruglom stolu govorili su predsednik Skupštine AP Vojvodine Ištvan Pastor (predsednik SVM), potpredsednik Skupštine APV Dušan Jakovljev (predsednik političkog saveta LSV), Milivoj Bešlin (član političkog saveta LSV), Živan Marelj (bivši predsednik IK PK SKV tokom „konsolidovanog“samoupravnog socijalizma osamdesetih godina XX veka), Aleksandar Popov (Centar za regionalizam), Duško Radosavljević (politikolog i profesor FEPS), Mirjana Tomić Jovanović (Advokatska kancelarija Sikimić), Veljko Milić (pripravnik Adv. kancelarije Beljanski[30]), Aleksej Kišjuhas (prof. Filozofskog fakulteta UNS i kolumnista lista Danas) i Radivoje Jović (član nadzornog odbora Advokatske komore Vojvodine). Uz navedene, učestvovali su sociolog Pavel Domonji (Helsinški odbor za ljudska prava), novinar Dimitrije Boarov (Filozofski fakultet UNS i član političkog saveta LDP za Vojvodinu), pokrajinski poslanici i drugi[31]. Poseban kuriozitet je bio učešće Jovana Dejanovića, bivšeg  gradonačelnika Novog Sada koji je davno pre Vučića ugostio princa Čarlsa i još uvek se seća svega čime su nahranili britanskog prestolonaslednika davne 1978. godine[32]. Inače, Dejanović je pored Novog Sada graditeljski zadužio Beograd. Spomenik njegove kreativnosti u Beogradu je znamenita „Kuća cveća“ u kojoj je sahranjen Broz[33].

Okrugli sto je protekao u setnoj atmosferi. Ištvan Pastor je doslovno zaključio: „Možda smo i mi, koji smo zagovornici ideje autonomije Vojvodine, najviše doprineli da se ta ideja u poslednjih 15 godina potroši, izliže i pohaba i to je nešto s čime bismo trebali da se suočimo[34]“. Pastor je svoje autonomaške kolege kroz mesec dana najpre suočio s neminovnošću pokrajinskih izbora i odustankom SVM od koalicije sa DS i LSV[35]. Šef rokfelerovskih lobista u NVO sektoru Aleksandar Popov je izjavio da „parola Vojvodina republika nije realna“ i da je to „pretnja praznom puškom“. Svoju rezignaciju zbog odsustva podrške evroatlantskog sveta izrazio je jasno:  „Iluzorno je očekivati da će EU izvršiti snažniji pritisak na Srbiju zbog autonomije Vojvodine, jer je zaokupljena drugim problemima“[36]. Sem kratkih izveštaja koje su preneli Beta, Blic, Skupština APV i LSV o okruglom stolu autonomaša javnost nije mogla saznati više od nekoliko fragmenata. Po svemu sudeći, niko od njih nije očekivao najavu „Republike Vojvodine“ koju je u ime Vučićevog režima izvršila predsednica Skupštine R. Srbije Maja Gojković 26. marta 2016. godine[37].

Tužni skup rezigniranih autonomaša nad Brozovim Ustavom iz 1974. godine očigledno nije bio reprezentativan događaj za prikazivanje javnosti. Ipak, bio je to uvod u naredni  korak ka „Republici Vojvodini[38]“ o kojem očigledno ni oni nisu bili obavešteni. Svega dve nedelje kasnije rokfelerovski lobisti iz Centra za regionalizam i NDNV[39] izvršili su mobilizaciju udruženja koja se nalaze pod njihovom kontrolom  ne bi li ponovo zainteresovali EU za pitanje vojvođanskog autonomaštva. Formirali su političku korporaciju pod imenom  „Vojvođanska inicijativa za EU“, pod neistinom da to čine „Organizacije civilnog društva iz Vojvodine (koje) artikulišu interese građana Pokrajine u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji.“ Iako iza stožernih organizacija korporacije (Centar za regionalizam i NDNV) stoji rokfelerovski kapital, objavili su da okupljeni u korporaciji „zastupaju interes građana Vojvodine“. Korporacija je odmah formirala Radnu grupu za pravosuđe i osnovna ljudska prava, za pravdu, slobodu i sigurnost, odnosno za poglavlja 23 i 24 pregovora o pridruživanju EU i odmah je najavljeno da će radnom grupom korporacije upravljati NDNV Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića. Sekretarijatom korporacije upravljaće Centar za regionalizam Aleksandra Popova[40]. Osnivački sastanak korporacije održan je u prostorijama NDNV i odmah je otvorena posebna Fejsbuk stranica[41]. Aleksandar Popov je izjavio da je „Pokrajina najevropskiji deo Srbije“. Naravno, formiranje korporacije  pod upravom rokfelerovskih lobista i pokroviteljstvom Pajtićevog režima prihvatio je i Vučićev režim. Formiranju korporacije prisustvovale su radi davanja podrške direktorka Kancelarije za evropske integracije R. Srbije Ksenija Milenković i šefica pregovaračkog tima R. Srbije sa EU Tanja Miščević[42]. Time se iznova potvrdila poznata činjenica da su režim Vučićevog SNS-a i autonomaški režim u Novom Sadu u savršenoj saradnji[43].

Predsednik Skupštine APV Ištvan Pastor je čak najavio da će korporacija dobiti predstavnika u Skupštini APV[44], čemu su pristustvovale Ksenija Milivojević, Tanja Miščević i Frederikus Janes Janmat iz delegacije EU u Srbiji[45]. Pastor je buduće članstvo korporacije najvišem demokratskom telu Pokrajine nazvao „stolicom u Skupštini Vojvodine“. U pravu je Pastor, naravno, ali u medicinskom značenju termina kojeg je upotrebio.

Suštinski je korporacija privilegovani zdrug evroatlantskih lobističkih organizacija koje su samo formalno registrovane u formi „NVO“. Članice korporacije nisu nikakvi stvarni predstavnici stvarnog civilnog sektora Vojvodine, koji broji više od hiljadu slobodnih i nezavisnih udruženja koja s evroatlantskim lobistima nemaju ništa. Ovakav vid selektivnog uvođenja globalističke korporacije u domaće visoko demokratski izabrano telo nije obeležje demokratije, već korporativizma koji se u moderno doba najpre pojavio kao bitni činilac poretka musolinijevog fašizma[46].

Za korporativizam se tokom istorije kod nas zalagao isključivo Zbor Dimitrija Ljotića, a danas to isto evroatlantisti podvaljuju svojim narodima pod eufemizmom „participativna demokratija“. Otud je sasvim logično što je Pastorovoj najavi uvođenja pomenute korporacije u Skupštinu Vojvodine prisustvovao baš holandski evrobirokrata Frederikus Janes Janmat. Naime, Holandija je bila prva država kojoj je lično njen novi kralj Vilhelm Aleksandar (svega pola godine nakon preuzimanja regalnih prava) javno oktroisao kraj koncepta države blagostanja i preporučio podanicima da se od sad svako za sebe snalazi u budućem „participativnom društvu“[47]. Koalicijom beogradskog i novosadskog režima Vojvodini se uvaljuje upravo prikrivena holandska varijanta korporativizma da bi se politička korporacija evroatlantista ufuljala u Skupštinu APV protivno Ustavu Srbije.

Valjalo bi razmotriti koje paravan-organizacije su mobilisali  rokfelerovski lobisti u svoju vojvođansku korporaciju radi podrške pretvaranju Vojvodine u „republiku[48]“.

Centar za regionalizam (The Centre for Regionalism) je osnovan 1998. godine a njegov zastupnik je od početka Aleksandar Popov. Sedište Centra je u Novom Sadu i ovo je ključna organizacija rokfelerovskih lobista pod paravanom NVO u Vojvodini, a deluje i po ostatku Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju. Fond braće Rokfeler je prvi među navedenim donatorima Centra za regionalizam Aleksandra Popova. Fond braće Rokfeler je na svojim stranicama objavio svoju finansijsku milost Centru na čijem je čelu Aleksandar Popov. Pitanje organizacije, projekata finansiranja Centra za regionalizam temeljno je objavio još pre dve godine Dragan Milivojević iz novosadskog Dnevnika[49]. Međutim, na APR nema podataka o članstvu Centra u savezima i asocijacijama u zemlji i inostranstvu. Naravno, to nije nikakvo čudo, jer „NVO“ u Srbiji koje podržavaju politiku evroatlantskih integracija nisu ni samostalne, ni „nevladine“ organizacije. Njihov „NVO“ status je samo paravan iza kojeg se kriju evroatlantske i globalističke podružnice. Takve paravan-organizacije svoje finansijere predstavljaju kao „partnere“, da bi sugerisale javnosti da su ravnopravni subjekti svojih finansijeria, što je daleko od istine. Centar za regionalizam je formalno suosnivač, a stvarno glavni koordinator nekoliko mreža evroatlantskih organizacije koje takođe deluju pod paravanom NVO. Evo tih njihovih mreža:

„Građanska Vojvodina“. Ovu mrežu čine: Centar za regionalizam A. Popova; NDNV Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića[50]; Građanska akcija Pančevo (Izvršna direktorka Ljiljana Spasić)[51]), Zelena mreža Vojvodine[52] (zastupnik Olivera Radovanović); Centar za interkulturnu komunikaciju (CINK); Vojvođanski građanski centar (zastupnik Željko Stanetić) iz Novog Sada; Građanska akcija iz Pančeva; Centar za razvoj civilnog društva[53] iz Zrenjanina (Vladimira Ilića); Centar građanskih vrednosti iz Subotice (zastupnica  Natalija Jakovljević Ivanić); Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (zastupnica Sonja Biserko)[54].

„Mreža za interkulturalnost“ . Mreža je osnovana 2014. g. na inicijativu Centra za istraživanje etniciteta i uz podršku TACSO programa Evropske komisije (Technical Assistance for Civil Society Organisations) pod nadzorom Zorice Rašković i Milice Stojčić. Valja znati da je Evropska komisija (koja finansira tu Mrežu) u stvari vlada Evropske unije, pa nema govora da se radi o mreži „nevladinih organizacija“, kakvim se predstavljaju članice Mreže. Osnivači Mreže su i Centar za regionalizam A. Popova (Novi Sad), Centar za razvoj civilnog društva (Vladimira Ilića iz Zrenjanina), DamaD (Novi Pazar, zastupnik Zibija Dervišhalitović-Šarenkapić), Centar za demokratiju, ljudska prava i regionalnu saradnju (osn. 2013. g. u Beogradu. zastupnik i predsednik je Zoran Lutovac) i „Agenda“ centar za podršku porodici (Beograd, zastupnice su Suzana Kaplarević i Slavica Komatina).

„Civilni dijalog“. Mreža je osnovana 2000. g, a njeni osnivači su Centar za Regionalizam Aleksandra Popova i Centar za istraživanje etniciteta (portfoliio Mreže navodi spisak NVO koje su okupljene u njoj i njihov sastav je skoro identičan ostalim mrežama pod kontrolom Centra za Regionalizam A. Popova).  Kao osnivači mreže su uz Centar za regionalizam navedena i fizička lica: Naučni sekretar Međuodeljenjskog odbora za proučavanje ljudskih prava i nacionalne manjine SANU i Komisije za proučavanje života i običaja Roma SANU Goran Bašić; akademik SANU Vojislav Stanovčić; str. saradnica odbora SANU i koordinatorka rada međuakademijske komisije SANU Dragica Puljarević, sociolog religije Milan Vukomanović, direktorka instituta za rodnu ravnopravnost na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju BU Natalija Mićunović[55]; Aleksandra Mitrović iz ministarstva omladine i sporta; Ivo Visković; profesor Univerziteta u Donjoj Gorici i član Međuodeljenjskog odbora SANU za proučavanje manjina i ljudskih prava Vučina Vasović; Ljiljana Milošević; prof. Pravnog fakulteta Univerziteta u Mariboru Silvo Dvetak, predsednik Niškog Centra za regionalnu politiku Jovan Živković; Dragana Mitrović; član Međuakademijske komisije SANU i MAN Petar Lastić. Centar za istraživanje etniciteta raspolaže stručnim timom u sastavu: Prof. dr Milan Vukomanović; prof. dr Marijana Pajvančić; dr Goran Bašić; prof. dr Ljubica Đorđević Vidojković; Jelena Lončar; Ema Puljarević i Jovana Mastilović.

„Igmanska inicijativa“ je najstarija mreža A. Popova, osnovana još u doba rata u BiH. Pored Centra za istraživanje etniciteta, članovi su Centar za regionalizam (A. Popova), Centar za razvoj Civilnog društva iz Zrenjanina (Vladimira Ilića), Agenda Beograd, Dama D (novi Pazar), Centar za demokratiju, ljudska prava i regionalnu saradnju (Beograd, zastupnik Zoran Lutovac).  UrbanIn (Novi Pazar), Centar za interkulturnu komunikaciju (Petrovaradin) i Beogradski centar za ljudska prava (Beograd).

Asocijacija potrošača Srbije (APOS) ima sedište u Novom Sadu, zastupnici su Zoran Andrejić i Helena Milinčević. Podaci APR govore da je APOS članica Consumer International i to je jedina među navedenim NVO koja zaista može da potvrdi kako je ravnopravni partner s nekim iz inostranstva. Međutim, i oni su stavljeni pod komandu Popova, Gruhonjića i Sejdinovića.

Centar lokalne demokratije (LDA) iz Subotice, odsek organizacije koja se predstavlja kao međunarodna nevladina organizacija iako iza nje stoji vlada Evropske unije (Evropska komisija, preko Kancelarije EK u Srbiji). Vrlo zanimljivo, njihovo sedište prema podacima APR nije u Subotici, već u Knjaževcu, koji nije u Vojvodini. Na sajtu APR nema podataka o ma kakvom članstvu i savezu LDA s drugim organizacijama u zemlji ili inostranstvu. Njihov važan partner je Centar za Regionalizam Aleksandra Popova.

Građanski fond Panonija je osnovalo privatno lice, Todor Stefanović. Upraviteljka fonda je Danica Stefanović. Članovi UO Fonda su Milica Smiljanić, Ilonka Vujić i Milka Krajinović. Među ciljevima ove „NVO“ direktno se navodi i „promocija evroregionalnih i evroatlanskih integracija“. „Evroatlantske integracije“ su eufemizam za NATO propagandu. Na sajtu postoji donatorska stranica. Pitanje organizacije, projekata, podrške i finansiranja ovog fonda detaljno je obradio Dragan Milivojević[56].

Novosadska novinarska škola (Novi Sad School of Journalism) nema status škole u srpskom obrazovnom sistemu, već je udruženje koje sebe naziva školom. Postoji od 1996. g, a kao NVO deluju od 1998. i na izloženoj stranici predstavili su svoj tim.  Zastupnik je Milan Nedeljković, a presednica Skupštine NNŠ je Mirjana Pušin. Šefica programskog sektora je Jelena Jovović, a koordinatori projektata su Tijana Femić, Marina Grnja Klatić, Marina Kovačev i Stefan Janjić. Finansijska menadžerka NNŠ je Mirjana Komnenović-Inić, a njena asistentkinja Dragana Radošević. O političkoj orijentaciji NNŠ svedoči spisak počasnih članova NNŠ: Brigita Buš, prof. dr Marijana Pajvančić, mr Gordana Čomić, prof. dr Svenka Savić, prof. dr Božo Milošević, Arpad Vicko, prof. dr Ljubinko Pušić, mr Violeta Zubanov i Branislava Opranović. Na engleskoj stranici About us NNŠ navodi svoje partnere i to su uglavnom strani fondovi i organizacije sa Zapada. Slično je i na stranici Prijatelji i donatori. Međutim, podaci na APR ne poznaju članstvo NNŠ u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji ili savezu. Veoma je zanimljivo pogledati narativne izveštaje NNŠ (tako ih sami zovu) i videti ko je pokrovitelj njihovih projekata. To su MIUSA, ambasada SAD, Evropska komisija i drugi organizacioni oblici za finansiranje projekata vlada SAD i EU u inostranstvu. Dakle „Škola“ koja se predstavlja kao „nevladina organizacija“ u stvari je naprosto servis za sprovođenje interesa evroatlantskih vlada. NNŠ učestvuje u upravljanju procesom dodele Nagrade EU za istraživačko novinarstvo. U stvari, dodelom nagrade upravlja regionalno partnerstvo organizacija civilnog društva pod vođstvom Mirovnog instituta iz Ljubljane, koje je za ovaj zadatak odabrala Evropska komisija, a sprovodi ga niz organizacija među kojima su Albanski medijski institut iz Tirane (AMI), sarajevski MCF, prištinski KPC, skopski MIM, podgorički MMI, novosadska NNŠ i istambulska P24 s pridruženom londonskom The Guardian Foundation u pozadini.

Pokret gorana Vojvodine (Vojvodina Environmental Movement) osnovan je kao uduženje još 1960. godine i poseduje široko raširenu mrežu po Vojvodini i Ekološki centar Radulovački kod Sremskih Karlovaca. Sedište PGV je u Sremskim Karlovcima. PGV zastupaju Aleksa Jeftić i Goran Anačkov, ali APR ne poznaje članstvo PGV u savezima i asocijacijama u zemlji i inostranstvu.

Evroatlantska „meka moć“ na teritoriji Vojvodine nije mobilisala samo dve poznate političke organizacije vojvođanskih autonomaša: Vojvođanski klub iz Novog Sada i Otvoreni licej iz Sombora.

Vojvođanski klub je jedina organizacija u Vojvodini koja se nedvosmisleno zalagala za Vojvodinu republiku, za razliku od ostalih autonomaša koji takvu političku orijentaciju javno ne iznose ili joj se čak protive. Na njenom čelu je godinama bio Đorđe Subotić, a zamenila ga je Branislava Kostić. Ova organizacija nikada nije okupljala značajan broj pristalica u javnosti Vojvodine, već tek predstavlja mali kružook. Vojvođanski klub je do sada organizovao četiri Vojvođanske konvencije. To su u stvari bila četiri pokušaja Živana Berisavljevića da u formi debate pod okriljem Vojvođanskog kluba okupi postojeće stranke i druge važne subjekte vojvođanskog autonomaštva. Nakon okupljanja (poslednje) IV vojvođanske konvencije 2012. godine je postalo jasno da stari Brozovi komunisti odavno nisu politbiro vojvođanskog autonomaštva, ali da su i oni težnju za „republlikom Vojvodinom“ počeli da razmatraju u okvirima ustavnog poretka Republike Srbije, u formi ustavne inicijative. Naravno, njihova „ustavna inicijativa“ ostala je mrtvo slovo na papiru pošto je građani sa teritorije APV nisu podržavali. Samostalni igrači u ostvarenju pretvaranju AP Vojvodine u „Republiku[57]“ očigledno nisu dovoljno poslušni evroatlantskim centrima moći, bar za sada.

Otvorni licej Gojka Miškovića iz Sombora po svoj prilici više ne postoji. Pajtićev režim ga je koristio za privlačenje donacija EU dok je EU imala novaca za projektno finansiranje. Pamti ga samo servis Bisnode. U registru APR-a Otvorenog liceja više nema.

Oktroisani „civilni sektor“ u Vojvodini na mrtvoj straži

Organizacije koje su pripadnici korporacije formalno su oktroisani vojvođanskoj javnosti dogovorom Vlade R. Srbije Aleksandra Vučića, Ištvna Pastora i pregovaračkog tima Srbije sa EU. Baš kao što je 2015. godine pred novinarima okupio sličnu evroatlantsku korporaciju u Beogradu da bi ih oktroisao kao evroatlantističku „nevladu“ na republičkom nivou[58], 2016. g. je slična evroatlantska korporacija oktroisana kao „nevlada“ na pokrajinskom nivou[59]. Jedina je razlika u tome što su umesto Vučića lično u Novom Sadu prisustovale visoke službenice Vučićevog režima Ksenija Trajković i Tanja Miščević.

Mogu oktroisani organi evroatlantske „meke moći“ u Vojvodini do Sudnjeg dana da objašnjavaju kako su protivnici Vučića i režima u Beogradu, ali je konačno postalo jasno ko su, čiji su, čijom podrškom obavljaju svoju aktivnost i u kojem cilju. Činjenica je da se 9. marta 2016. godine  konačno svo vojvođansko autonomaštvo i logistika „meke moći“ na čelu s Aleksandrom Popovim i Dinkom Gruhonjićem dobrovoljno podvela  Vučićevom režimu. Do jučerašnji evroatlantski agenti od uticaja time su sebe sveli u položaj korisnih idiota[60] bivšeg Miloševićevog ratnog ministra informisaanja koji menja uverenja, politiku i karakter, a danas vrši ulogu glavnog realizatora interesa evroatlantizma koji je preko Maje Gojković objavio nameru da u Srbiji proglasi „Republiku Vojvodinu[61]“.

Upravitelji evroatlantskog poretka naglo su izmenili taktiku svojih brigada u Vojvodini da bi poslužili budućoj politici proglašenja „Republike Vojvodine“. Svega desetak istih organizacija šetale su godinama  kroz četiri mreže da stvore privid kako ih ima mnogo i sada uključuju još nekoliko sporednih organizacija. Okupljanje u korporaciju liči na angažovanje poslednje borbene rezerve u trupu. Taj opsežni manevar nije mogao da prođe neopaženo. Danas znamo tačan broj brigada evroatlantske „meke moći“ vojvođanskih autonomaša, njihove položaje, specijalnosti, sastav, linije snabdevanja, komandni lanac i hijerarhiju. Kadrovska služba im je u velikom problemu. Uprkos porazu 2013. godine, nemaju nikog ko bi zamenio Nenada Čanka, Aleksandra Popova, Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića na položaju komande korporacije evroatlantista Vojvodine.

Borbeni moral evroatlantske meke moći u Vojvodini je bio veoma opao i to je već očigledno i u njihovom stožeru. Čanak u nedostatku argumenata priča o „čovečjim ribicama“, Popov je tvrdio da je „Vojvodina Republika prazna puška“, a Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović su sve ređe objavljivali autorske tekstove na svojim blogovima. Imali su razloga da budu nesrećni. Upravo su prodali svoju vojvođansku doslednost Vučiću za finansiranje iz Beograda. Još uvek neće da vide očigledno. Korporacija je mrtva straža evroatlantske „meke moći“ koja treba da odbrani buduću „Republiku Vojvodinu“ od istočnog vetra. Jedini ko će čuvati leđa korporacije biće Vučić sa svojim SNS-om. Nisu li glavni saveznici vojvođanskih autonomaša postali baš oni koje su i pored evroatlantskog preumljenja nazivali „siledžijama“, „pavijanima“ „ljudima s hijeninim osmehom“ „bagrom“, „šibicarima“ „dojučerašnjim slobodnim radikalima“, „šminkanim balkanskim monstrumom“ i poredili ih sa „SA odredima[62]“?

Viribus Unitis protiv Južnog toka

SAD imaju mnogo prečih briga od Vojvodine. EU se upravo obavezala na isplatu danka Turkoj kako je ne bi zatrpavala imigrantima[63]. Ni ISIL im nije otvorio put u Šambalu, pa ni od TAP gasovoda neće biti ničeg, baš kao ni od gasovoda NABUCCO. Grčka inicijativa da vaskrsne edinый mogučiй Юžnый Potok[64] izazvala paniku evroatlantista. Ometanje Južnog toka u Srbiji je do sada bio i ponovo je jedini stvarni razlog evroatlantskoj podršci vojvođanskom separatizmu[65], ali moć, jedinstvo i uticaj Zapada su danas mnogo slabiji nego 2008. godine i biće još slabiji u budućnosti.

Dolazi geopolitička ciča zima za evroatlantski svet, duga i hladna. Ovog puta će biti hladnija nego ikad, pošto svi njihovi privredni pokazatelji nezaustavljivo opadaju. Uoči odsudne bitke autonomaša za rokfelerovsko sticanje poljoprivredne zemlje u „Republici Vojvodini“[66] pod njihovom vlašću sve propada, jedino raste njihova Rusofobija. Osećaju oni da vojvođanska zemlja i sloboda Srbije pod pritiskom nove nužde rađu nove sile.

Neokolonijalni mentori znaju ono o čemu njihovi kompradori[67] do sada nisu imali  pojma. Radi se o strahu gospodara evroatlantizma da moćna ruska privreda može da potpuno i brzo nadomesti monopolistički privredni sistem koji je nametnuo njihov  poredak, jer bez monopolističkog položaja kapital EU u Srbiji nije sposoban da se održi. Njih od ruskih privrednika u Srbiji danas razdvaja samo jedan prevrtljivi političar. Svi truli činioci evroatlantske „meke moći“ u Srbiji danas služe da njega podupru, pa su u tj službi i oni iz vojvođanske korporacije evroatlantista. Zato su ih ujedinili da bi s Vučićevim režimom od Vojvodine napravili „Republiku“ kojom će razoriti ostatak Srbije.

Iznurujuća ruska igra sa evroatlantskim svetom se tek razvija. Očekuju da će njihov Herman izvući keca iz rukava. Tak, v nenastnыe dni, zanimalisь oni delom.

________________________________________

Odrednice:

[1] Srbija i Rusija . Ruski uticaj na demokratizaciju i evropske integracije Srbije, Konverencija CEAS, Beograd, 22. 2. 2016. g; Politička prostitutka Maja Gojković priželjkuje secesiju Vojvodine, SRS, 27. 3. 2016. g.

[2] Milivoj Bešlin je izlaganje objavio na sajtu CEAS bez navoda ma i jednog izvora za mnoštvo neistina koje je izneo.

[3] Maja Goković i „Vlada Republike Vojvodine“, Teleprompter, 26. 3. 2016. g;  Maja Gojković: Vlada Republike Vojvodine će sarađivati sa Vladom Republike Srbije, NSPM, 26. 3. 2016. g; Maja Gojković előrevetíti a Vajdaság Köztársaság létrejövetelét? DelHir, 27. 3. 2016. Izjavu koju je Maja Gojković dala  prisustvu Gorana Kneževića zabeležila je KTV Zrenjanin.

[4] SNS prva predala listu za pokrajinske izbore, SNS, 23. 3. 2016. g.

[5] Sarapa, Predrag – Emisija „Pravac“, intervju s Nenadom Čankom, TV Pink 3, 7. 3. 2016. g. (dostupo na Youtube kanalu LSV).

[6] Johnson, Daniel – Red Army troops raped even Russian women as they freed them from camps, The Telegraph, 24. 1. 2002.

[7] Karasin, Grigoriy, Ambassador of RF – Lies and Insinuations, The Telegraph, 25. 1. 2002. g.

[8] Ržeševskiй, Oleg O. A – Berlinskaя operaciя 1945g. Diskussiя prodolžaetsя, Mir istoriй, No4, 2002;

[9] Summers, Chris, „Red Army rapists exposed“. BBC, 29. 4. 2002.

[10] Gostovanje Nenada Čanka na Subotičkoj Yu Eco televiziji, 12. 3. 2016. g, (dostupno na Youtube kanalu LSV).

[11] Kovačev, Dušan – Bitka za zemlju ili „fensi paori“ protiv ratara Vojvodine, NSPM, 13. 2. 2016. g.

[12] Kovačev, Dušan – Zašto posle usvajanja novog pokrajinskog statuta ne slede i novi pokrajinski izbori? NSPM, 6. 6. 2014. g; Kovačev, Dušan _dlaganje izbora u Vojvodini – da li pokrajinskom SNS-u manje smeta ostanak Pajtića nego dolazak Mirovića, NSPM, 26. 6. 2014. g.

[13] Kovačev, Dušan – Autonomija Vojvodine svedena na dogovor dve partije, Fond Slobodan Jovanović, 1. 5. 2014. g (dostupno na l. blogu); Kovačev, Dušan – Odlaganje izbora u Vojvodini – da li pokrajinskom SNS-u manje smeta ostanak Pajtića nego dolazak Mirovića, NSPM, 26. 6. 2014. g .

[14] Kovačev, Dušan – Odlaganje izbora u Vojvodini – da li pokrajinskom SNS-u manje smeta ostanak Pajtića nego dolazak Mirovića, NSPM, 26. 6. 2014. g.

[15] Tanjug – Pastor: Zadovoljan sam saradnjom sa SNS, RTV, 18. 3. 2016. g.

[16] Kovačev, Dušan – Saradnja SNS sa političkim režimom u Novom Sadu, FSK, 17. 10. 2015. g.

[17] Kovačev, Dušan – LSV kao rokfelerovski politički lobi, FSK, 1. 3. 2016. g.

[18] Predrag St – Večera u čast princa Čarlsa u Beogradu, Youtube 16. 3. 2016. g. (Video)

[19] Čanak. Saradnja sa Vučićem moguća kao i udar meteora, Autonomija.info, 16. 3. 2016. g.

[20] TV Emisija „Stranačka magistrala, TV VK, Youtube, 19. 3. 2016. g.

[21] Bilten LSV 20. 3. 2015.

[22] LSV za vanrednu sednicu Skupštine Vojvodine, RTV, 20. 3. 2015. g.

[23] RTV – LSV: Vlada izaziva haos u Vojvodini, RTV, 16. 3. 2016. g.

[24] Bugarski: Uhapšeni poljoprivrednici simbol duboke krize na selu u Vojvodini, RTV, 19. 3. 2016. g.

[25] Čanak poručio Vučiću: Ovo je prva vlada koja pokazuje da je Vojvodina deo Srbije! Telegraf, 24. 6. 2015. g.

[26] Čanak: Građani da pokažu kome veruju, Autonomija.info, 31. 3. 2016. g.

[27] Isto, ft. 3.

[28] U Skupštini APV održan okrugli sto: Ustav 1974 – istorija i perspektive autonomije Vojvodine, Skupština APV, 27. 2. 2016.

[29] LSV je prigrabila naziv istorijskog organa KP Vojvodine “Slobodna Vojvodina“, pa ga ova organizacija rokfelerovskih političkih lobista koristi u svrhe svoje propagande. Videti: http://www.slobodnavojvodina.com/

[30] Slobodan Beljanski je od 2008. godine bio predsednik Odbora za sukob interesa Angencije za borbu protiv korupcije. Videti: Beljanski novi predsednik odbora za sukob interesa, Studio „B“, 20. 3. 2008. g. U doba dok je bio  član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije njegova advokatska kancelarija je zastupala  Regionalnu privrednu komoru Vojvodine. Videti: Da li je Slobodan Beljanski u sukobu interesa, Pištaljka, 28.01.2012. g. Ipak, pošto je RPKV zastupala njegova advokatska kancelarija a ne on lično, smatralo se da nije u sukobu interesa. Videti:  Diković, J – Dedijer:  Beljanski izuzet zakonom, Danas, 5. 5. 2009. g. Domaća javnost je registrovala činjenicu da je sin Slobodana Beljanskog Vladimir Beljanski od strane LDP Čedomira Jovanovića predlagan za ministra pravde, iako je bio branilac Stanka Subotića u procesu protiv „duvanske mafije“. Videti: Canetovog advokata za ministra pravde, Kurir, 23. 4. 2012. g.  Najzad, vojvođanski autonomaši bi morali da znaju da je Subotić još sredinom 2008. godine zbog zastarelosti pušten iz pritvora u Moskvi upravo zahvaljujući stručnom angažovanju adv. kancelarije Beljanski. Videti: Cane je „slobodan čovek u Rusiji“, Mondo, 26. 6. 2008. g.

[31] Beta – Pastor: Reformom Ustava rešiti pitanje autonomije Vojvodine, Blic, 27. 2. 2016. g.

[32] Lopušina, Marko – Kako sam gostio princa Čarlsa, Večernje novosti, 17. 1. 2016. g.

[33] Isto, ft 31.

[34] Isto, ft. 13.

[35] Pastor: Ne planiramo koaliciju DS, LSV, SVM, RTV, 25. 3. 2016. g.

[36] Isto, ft. 13.

[37] Isto, ft. 3.

[38] Isto, ft. 3.

[39] Kovačev, Dušan – Rokfelerovske brigade protiv rusko-srpskih interesa u Vojvodini, FSK, 25. 1. 2016. g.

[40] Beta – Formirana Vojvođanska inicijativa za EU, Radio 021, 9. 3. 2016. g.

[41] Vojvođanska inicijativa za EU, fejsbuk stranica otvorena 9. marta 2016. g.

[42] U Skupštini APV održana konferencija „Vojvođanska inicijativa za EU – partnerstvo civilnog i javnog sektora“, Skupština Vojvodine, 17. 3. 2016. g.

[43] Kovačev, Dušan – Saradnja SNS sa političkim režimom u Novom Sadu, FSK, 17. 10. 2015. g.

[44] Pastor. Uvesti NVO u Skupštinu Vojvodine, RTV, 17. 3. 2016. g.

[45] Pastor: Uvesti NVO u skupštinu Vojvodine, RTV, 17. 3. 2016. g.

[46] Jovanović, Slobodan, Sabrana dela, Država, deo IV, Poratna država, gl. III Italija, str. 440-459, Radovan Samardžić i Živprad Stojković, BIGZ, Beograd, 1990. g.

[47] Dutch King Willem-Alexander declares the end of the welfare state, The Independent, 17. 9. 2013; Galne Gunnar – Dutch King Declares End of the Welfare State, Youtube, 20. 9. 2013. Vilhelm Aleksander je patron Global Water Partnership, tela koje su ustanovile OUN, Svetska banka i Švedsko ministarstvo razvoja (!) i od 2006. godine je Predsednik Nadzornog odbora za vodu i čistoću OUN (Advisory Board on Water and Sanitation).

[48] Isto, ft. 3.

[49] Dosije Autnonomna pokrajina Vojvodina, Napredni klub, str. 262-265, 2014. g.

[50] Pitanje organizacije i izvora finansiranja NDNV temeljno je obradio Dragan Milivojević. Videti: Dosije Autnonomna pokrajina Vojvodina, str. 270-272, Napredni klub,  2014. g.

[51] O doprinosu ove organizacije i Ljiljane Spasić formulisanju i propagandi autonomaške politike, videti: Dosije Autnonomna pokrajina Vojvodina, Napredni klub, str. 275-277, 2014. g.

[52] Zelena mreža Vojvodine NVO razvijana iz pančevačke sekcije hrvatskog Pokreta za mir početkom devedesetih godina XX veka. Spisak grantova FBR dodeljenih Zelenoj mreži Vojvodine javno je dostupan na stranicama Fonda Braće Rokfeler. Olivera Radovanović se već godinama glavi „jogom smeha“, odnosno popularizacijom smejanja bez razloga (Youtube kanal Smeh Joga Srbija), obukom i izdavanjem sertifikata za „smeh joga lidere“ u Srbiji (video). Naravno, sertifikate liderima izaje novosadsko udruženje Smeh joga Srbija čiji zastupnik je Olivera Radovanović, tako da ona i te kako ima razloga da se smeje. Radi se u stvari o veštini guru jogina dr Madana Katarie iz Indije.

O organizaciji i finansijerima Zelene mreže Vojvodine videti: Dosije Autnonomna pokrajina Vojvodina, Napredni klub, str. 281, 2014. g.

[53] Pitanje organizacije i izvora finansiranje CRCD iz Zrenjanina temeljno je obradio Dragan Milivojević. Videti: Dosije Autnonomna pokrajina Vojvodina, str. 266-269, Napredni klub,  2014. g.

[54] Sonja Biserko je Predsednica Helsinškog odbora, a potpredsednica je Seška Stanojlović. Izvršni direktor je Izabela Kisić. Članovi saveta: Latinka Perović (istoričarka i bivša sekretarka CK SK Srbije), Branimir Stojanović (umetnik), Safeta Biševac (novinarka lista Danas), Fahri Musliju (bivši dopisnik iz Beograda TV Prištine i niza medija na albanskom jeziku, potom Glasa Amerike i BBC), Draga Božinović (Novine vranjske) i Srđan Barišić (sociolog). O njihovom delovanju, finansiranju i organizaciji videti: Dosije Autnonomna pokrajina Vojvodina, str. 278-281, Napredni klub,  2014. g.

[55] O razvoju karijere kćeri predsednika političkog saveta DS se još 1999. godine u javnosti raspravljalo kao primeru nepotizma u Srbiji. Videti: Tatino dete na državnom budžetu, Glas javnosti, 19. 3. 1999. g.

[56] Dosije Autnonomna Pokrajina Vojvodina, str. 272-275, Napredni klub,  2014. g.

[57] Isto, ft 3.

[58] Kako je Vučić započeo pomirenje s NVO sektorom, Politika, 18. 5. 2015. g.

[59] U Skupštini APV održana konferencija „Vojvođanska inicijativa za EU – partnerstvo civilnog i javnog sektora“, Skupština Vojvodine, 17. 3. 2016. g.

[60] Izraz „korisna budala“, odnosno „korisni idiot“ (useful idiot), ušao je u opštu upotrebu zahvaljujući Njujork tajmsu 1948. godine, a uveden je da bi imenovao sovjetske simpatizere u zapadno-evropskim zemljama. Prvi su ga javno upotrebili italijanski socijaldemokrati (idiots utiles) 1946. godine u brošuri L’Umanita. Netačno je pripisan Lenjinu. Izraz „Korisne budale“ je prvi zabeležio Bogdan Radica u smislu fraze koju su visoki funkcioneri jugoslovenskih komunista koristili da označe istinske demokrate koji su pristali sa njima da sarađuju radi demokratije (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, objavljenom u Readers Digest 1946. godine. O upotrebi i značenju termina „usefull idiot“ na početku XXI veka videti: Mona Charen, Useful idiots: how liberals got it wrong in the Cold War and still blame America first, Harper Collins, 2004; William Safire, Safire’s Political Dictionary, Oxford University Press US, 2008. O „korisnom idiotu“ u savremenom kontekstu političke stvarnosti Srbije videti: Kljakić, Ljubomir – Kriza: korisni idioti i kolaps Srbije, Naš pečat DOO i Fond Slobodan Jovanović, Pečat, Beograd 2011. g.

[61] Isto, ft. 3.

[62] Ilustrativan primer je članak Čelnika NDNV objavljen pre samo pet meseci. Videti: Gruhonjić, Dinko – Vučić i crni đavo, 2. 10. 2015. g. Autonomija.info, 2. 10. 2015. g. Nakon manje od pola godine, Gruhonjić je zajedno s Aleksandrim Popovim u prostorijama NDNV okupio sav evroatlantski agitprop Vojvodine i u prisustvu Vučićevih emisarki iz Beograda stavio se u službu politike na čijem čelu je „dojučerašnji slobodni radikal“ i „šminkani balkanski monstrumi“. Videti: Beta – Formirana Vojvođanska inicijativa za EU, Radio 021, 9. 3. 2016. g.

[63] Beta – Sporazum na snazi. Svi ilegalni migranti se vraćaju u Tursku, N1, 20. 3. 2015. g.

[64] Ko obnavlja južni tok? Politika, 17. 3. 2016. g; Tanjug – Atina podržava obnavljanje projekta Južni tok, RTV, 28. 3. 2016. g.

[65] Iskenderov, Petar – Ruski gas i kruna Svetog stefana; Politika, 19. 9. 2008. g; Kovačev, Dušan – Svetska gasna igra i Vojvodina, NSPM, 24. 10. 2008. g.

[66] Kovačev, Dušan – Bitka za zemlju ili „fensi paori“ protiv ratara Vojvodine, NSPM, 13. 2. 2016. g.

[67] Antonić, Slobodan – Kompadori, NSPM, 9. 4. 2010. g.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na „Republika Vojvodina“ protiv rusko-srpskih interesa