Решетњиков интервју – Јудин грех Мила Ђукановића

Генерал-потпуковник Леонид Петрович Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања, није непознат српској јавности. Објављивање књиге доктора историјских наука Леонида Решетњикова на српском језику „Вратити се Русији“, крајем априла ове године, као и његово обраћање тим поводом, добили су у Србији запажен медијски публицитет. Процене и проницљива запажања плод су не само академског образовања, него и богатог искуства које је Решетњиков стекао дугогодишњим радом у обавештајној служби. Осим тога, наш саговорник је и православни верник и на том веровању гради свој интегрални поглед на свет. Оснивач Руског института за стратешких истраживања (РИСИ) је председник Руске Федерације. Задатак института је да врши анализе прикупљањем и обрадом информација из целог света, на основу којих се доносе одлуке и решења на највишем нивоу. У РИСИ је запослено 207 људи, од којих се 135 бави искључиво аналитичким радом.

Ви практично извршавате налог који сте добили од председника државе, од председничке администрације. У својим ранијим изјавама тврдите да су руски аналитичари најбољи, али је њихова улога годинама потцењена. Посебно сте поносни на ресурсе руске провинције. Зашто?

— Зашто имамо врхунске аналитичаре? Објашњење је веома дубоко. Чињеница је да је Русија велика земља са богатом историјом, земља у којој је тренутно живи 145 милиона људи и сви ти милиони су понели са собом искуство и традицију својих предака. Руски народ, а са њим и други народи Руске империје, одрастао је у православном духу. Ми смо дуже него на Западу имали правилно постављене критеријуме истине. Чак и ако неко лице није у цркви, хришћанство., миленијум православља оставио је свој траг у њему и не може се тога ослободити. Људи су стотинама и стотинама година били наоружани критеријумом истине, истине са великим словом. „Шта је истина?“ упитао је Пилат. Господ је одговорио: „Ја сам истина“. Ми смо наследници тих људи и то наслеђе је очувано у Русији. То најбоље приметимо ми аналитичари током састанака са аналитичарима из света. Много пута сам се састајао и радио са разним обавештајним службама и хоћу да кажем: наши момци који се нису могли сматрати верницима, нису дакле били у цркви, и код њих је истина присутна више него на Западу. У подсвести им се налази критеријум истине, и то је лакше, Знате, када је особа верник или када јој у срцу живи чак и несвесно уверење, она боље види како се ствари одвијају, разуме узрок и последицу, много боље него човек у стању неверице, чији су преци удаљили или издали веру. То је нешто веома свето, сакрално, чини се да је антинаучно, а у ствари је оригинално. То је тај моменат. Посебно желим да истакнем да руски аналитичари боље анализирају узрочно-последичне односе, уз историјску анализу, упоредну анализу. Све је боље развијено него у Америци. Американци воле шеме, моделе. Али не проистиче увек једна шема из друге. Постоје искораци из таквих шема у многим елементима: националности, традицији, повезани са регионалним карактеристикама, религијом… И шема се руши. Ево, погледајте шта сада раде – понижавају Русију, понижавају руски народ почев од 90-их година. Сваки нормалан аналитичар би саветовао председнике Сједињених Држава да то не чине. Још је Бизмарк рекао: „Знам како се медвед извлачи из пећине, али не знам како се враћа назад“. Руски народ не треба тако третирати, јер што је горе, он постаје јачи. Уопштено гледано, руски народ – то је народ подвига. Када постоји подвиг, кад је истински тешко, тад показујемо чуда јунаштва. Кад није, живи се некако. Још једном желим да кажем да су успеси наших аналитичара засновани на традицији, на погледу на свет руског народа, који постоји у историји хиљадама година. Шта нама могу да кажу амерички аналитичари, кад је старост њихове државе мања од старости нашег Бољшог театра. И сада они покушавају да нас уче и проповедају нам, а то је смешно. Дакле, ми смо поносни на кадровски потенцијал руске провинције, где нема утицаја космополитских градова као што је Москва, у којој имате многе народе, укључујући и странце, присутна је мешавина култура. Наравно, ми волимо Москву, у нашим срцима увек ће бити престоница наше земље. Али, нагласићу, регионални кадрови нису у довољној мери употребљени, а имају велике политичке потенцијале. Мислим да ће Русија расти и развијати се на рачун региона.

Одрасли сте у војничкој породици. Да ли jе то много утицало на вас?

— Волим добру организацију, одређеност, прецизност, посао је за мене изнад свега. Али на мене је највише утицало што сам одрастао у породици са јаким руским духом. Мој отац и мајка припадали су генерацији која је одрасла поштујући традицију предреволуционарне Русије, и у погледу образовања – не совјетске, него баш предреволуционарне. То значи поштовање старијих, поштовање породице, поштовање традиције и обичаја. Имали су веома велику љубав за свој, руски народ. И то баш руски, не совјетски. Мој отац је био војник који је дошао до Берлина. Био је велики патриота своје домовине, штавише, није је делио на совјетску и ону пре совјетске. За њега, све је било домовина, од Владимира Крститеља, од Кијевске Русије, до данас. Веома сам срећан што сам имао такве родитеље, који су толико волели своју земљу и били толико поносни на наш народ. Иако, колико ја знам, у крви моје мајке није био Великоруса. Било је Малоруса, било је Пољака. Али она је била Рускиња, јер руски народ не искључује, него припаја. Ми смо империја, то су особине великог народа.

У неком претходном интервjуу говорили сте о свом разговору са бившим министром француске владе, који вам је препричао свој разговор са Кисинџером. Кисинџер je тада рекао: „Преобразити руски народ jе немогућа мисиjа, али постоји начин – поделите га 10-12, а можда и на 20 држава“. Овде је дакле, резултат у виду елиминације цивилизацијског и геополитичког конкурента Сједињеним Америчким Државама и Западу. Знамо да нису успели. Русија постаје све јача и јача. Патриотизам је тријумфовао у Русији. Поред Владимира Путина, ко је најзаслужнији за то?

— Ово је веома добро питање. Руски народ, изнад свега – људи Крима. Уосталом, да тај народ није имао тако велику жељу да се поново споји са Русијом (реч је о 85-90% људи), ништа се не би десило. То је била велика радост, велика жеља. Без тога ниједан политичар није могао да изврши ово припајање без испаљеног метка, тако свечано и тако брзо. Не, то је пре свега заслуга становништва, оних два милиона који живе у Криму, то је њихова жеља. Одмах након уједињења сам био у Костроми и разговарао са једним човеком. Испоставило се да је дошао са Крима. Он је одмах након уједињења кренуо да обилази древне руске градове, са јасно очуваном руском цивилизацијом, културом. Кострома је један од тих градова, пуна старих зграда, цркава, манастира, на обалама Волге, веома лепа. Питао сам га како му се свиђа. А он је одговорио: „Веома. Овде можете осетити, доживети наше претке. Знате, ми, на Криму смо више Руси него ви“. Под притиском украјинског национализма њихов унутрашњи дух је узрастао. Велика је заслуга Путина, и Кримљана који су водили тај процес, Константинова, Аксенова и других, али на првом месту – то је заслуга руског народа који тамо живи.

Баш као код наших Срба у Босни.

— Увек сам говорио да су босански Срби херојски одред српског народа.

Деведесетих година, када је Јељцин дириговао оркестром, западни медији лепо су писали о Русији. Тренутно, Русиjа jе изложена најмоћнијим медијским нападима до сада. Ми у Србији имамо прилике да гледамо неке од тих западних канала, и то је грозно. Али чини ми се да је то само почетна фаза информационог рата. Шта можемо очекивати даље?

— Долазим у искушење да вам испричам један виц, али бојим се да ће изазвати бурну реакцију. Добро, испричаћу: „Париз, Јелисејска поља. Недалеко од Тријумфалне капије, руски тенк. Тенкиста седи на оклопу, пуши и гледа колону руских тенкова која пролази булеваром. Онда се окреће ка свом пратиоцу и каже: ’Јесте, Иване, али ми смо изгубили медијски рат’“. То сигурно није одговор на наше питање. То је шала. Али на Западу не разумеју такве шале. Путин је недавно рекао: „Што нас оптужују да ратујемо у Украјини? Да стварно ратујемо, за два дана бисмо били у Кијеву“. На Западу је то одмах представљено као претња, што је смешно. Наравно, води се моћан информациони рат, посебно против председника. Зашто не воле нашег председника? Зашто су волели Јељцина, а зашто не воле Путина? Понављам у свим својим интервјуима да од 1917. ниједан шеф државе није толико урадио за развој односа са Западом, колико Путин. Он је вођа, али он такође зна Запад, разуме колико је корисна сарадња у економској и хуманитарној сфери. Погледајте колико компанија овде имају Западњаци, нафтне, гасне и свега осталог, а ипак нас не воле. Зашто? Јер Путин каже: „Да, ми смо пријатељи, ми смо партнери. Али ми смо Русија. И нећемо бити другоразредни партнери. Не диктирајте нам шта да радимо и како да живимо. Све друго, молим вас – изволите, све је отворено за вас“. Е то изазива страшну одбојност, реакцију. „Како? Морате да нам се потчините!“ Постоји широко распрострањена изјава на Западу: „Ви сте изгубили Хладни рат“. Они мисле да смо изгубили. Можда смо изгубили битку, али ми кроз историју никада нисмо губили ратове. У својим мемоарима бивши директор ЦИА Кејси пише да је, када се Совјетски Савез распао, одлетео у Москву и специјално марширао на Црвеном тргу. Тај његов марш требало је да симболизује победнички дефиле САД у Русији. Кејси једноставно не разуме руску традицију: нас не занима ко маршира, важно је ко стоји на трибинама и води параду. Да је стајао на трибинама, то би била друга ствар, али то му није било дозвољено. Дакле, разлог за толику мржњу према председнику Путину је тај што је велики патриота који много воли Русију.

Кроз историју смо се навикли на чињеницу да на путу до победе Руси не броје људске жртве. Никада нисте штедели себе.

— Ви то добро разумете јер сте Словенка. Православка сте, или сте православног порекла. Они то не схватају. Не дирајте Русе, не извлачите медведа из пећине, нећете га никако вратити назад! На кога сте опет подигли руку!? Зар мислите да смо вам заборавили?! Опростили јесмо, то је хришћански, али заборавили нисмо. У свакој руској породици неко је страдао. Деда, отац, мајка, тетка… У свакој имате убијеног војника, дете страдало при евакуацији… Да ли мислите да смо то заборавили? Да смо се лако умирили? Па да нас подсетите поново? Е па добро, добићете опет по зубима. Уосталом, то је традиција руског народа: ако сте ме изазвали, сами ћете бити криви; као у циркусу, кад намерно задиркујете животиње. Желите да нас задиркује? Шта желите, господо Пољаци? Оставили смо вас, живимо мирно. Зашто све време лајете и скачете на нас? Ви сте у Европи, али желите да нас задиркује? Зар не знате историју, не читате књиге? Не знате како реагује руски народ? Ничему вас нису научили толики ратови? Не сећате се Наполеона, Хитлера, не знате шта се десило са њима? На кога сте подигли руку? А Америка? Они су тек смешни. Мисле да, ако нас раздваја океан, могу да раде шта хоће. Ово ће се лоше завршити. Све време се моле Богу, а боље им је да мисле шта раде, да не би после зажалили. Нисмо ми ово започели, нисмо ми извршили војни удар у Кијеву. Нисмо збацили легитимно изабраног председника Јануковича. Пре тога у Украјини није било сепаратизма, распарчавања, пуцњаве. Ово што се дешава сада, подржали сте ви, који сте им „делили слаткише“.

Шта је следеће после Минска, шта очекујете?

— Мислим да ће Минск дати само краткорочне резултате. Дугорочних неће бити, зато што су они који су све овако „уредили“ – украјински националисти, Американци и део западне Европе – још не разумеју шта су заправо урадили. Мисле да су урадили мало. Да ли разумете? Они ће и даље бити упорни и спроводити своје акције, усмерене, како кажу, на стварање унитарне Украјине и сузбијање руског говорног подручја. Баш тако кажу, јер на страни побуњеника се боре људи украјинске, али и многих других националности. Још није дошло до ревалоризације вредности. Шта су они урадили? Увек кажем, без обзира на Јануковича (лично га третирам негативно), он је био изабран легитимно и није било оружане борбе. Збацили су га иако су били жиранти, три земље су биле гаранти мировног споразума. Та је гаранција трајала шест или седам сати. Гаранти су били и наши пољски „пријатељи“. Збацили сте га, и тад је све почело. Шта сад? Малезијски авион је оборен. Ћуте. Шта кажу црне кутије? Тишина. Хајде да знамо шта је? Зашто ћутите? Докле може да се иде са различитим измишљањима?

Шта вам је познато на данашњи дан? Како видите даљи развој ситуације?

— Знамо оно што је речено званично. Украјину чекају тешка времена, из два разлога. Познајем Украјину врло добро, дипломирао сам на универзитету у Харкову, где сам завршио и средњу школу, моји рођаци живе тамо, тамо су гробови мојих родитеља. У Украјини не желе да схвате да је то творевина вештачки створена од стране совјетске владе, Лењина и касније Стаљина. Уосталом, територије на којима се сада води борба, никада нису биле део Малорусије. То је одувек била земља Донских Козака, Донске велике војске. Славјанск – то је руски град, Руси су га подигли 1918. Руси. Руски дух је тамо био и остао. Вештачки створена држава не може да се одржи. Ово, овакво стање биће кратког века.

Који део Украјине можемо сматрати „неруским“?

— Мислим да је лакше рећи који део је руски: Харков, Доњецк, Луганск, Запорожје, Николаев, Херсон, Одеса. Ове области су историјски део Нове Русије, припојене углавном током владавине Катарине II. Пре тога, земља је припадала или Отоманском царству, или је била под контролом Кримског ханства, али Словена једноставно једно време тамо није било. Да не заборавим, Чернигов – то је главни град Кнежевине руске, Черниговске. Мој деда је био запорошки козак. Запорожје је било седиште малоруских козака. Из овог центра Козаци су се касније раширили по централној Украјини. Део је остао у Краснодарском крају и постао познат као Кубански Козаци, а други део је остао у Полтавском региону Украјине, поред осталих, и моји преци. Све се то сматра Русијом. Богдан Хмељницки Украјину никада није признавао, он је себе сматрао Русом.

Можете ди рећи неколико речи о Петру Порошенку?

— Прво, погрешно је да се зове председник свих Украјинаца, када ни у Доњецком ни у Луганском региону избори нису одржани, а то је четири милиона људи. Друго, он је особа која је сада у потпуности подређена интересима САД, Запада. Шта то значи да „ми желимо да будемо независни од Русије“? И да постанете зависни од САД? Порошенко не може бити независтан – генерално. Сада је у потпуности завистан од Сједињених Америчких Држава. Моли тамо за новац, за разну помоћ, укључујући и војну, испуњава њихове захтеве, наређења. Где је ту независност? Да ли разумете шта се десило у Украјини? Веома је лако објаснити. Када смо 1918. створили Совјетску Украјину, људе који су живели тамо, укључујући и мене, почели су да образују да ми нисмо Руси, него смо тако, сами по себи. Као Црногорци – ми смо одвојени од Србије, нисмо ми Срби. Дакле, овде – нисмо Руси, ми смо раздвојени. И 1991, када се Совјетски Савез распао, на основу овога било је веома лако да одвојени од Руса дођемо у фазу да су Руси наши непријатељи. У ту заблуду упао је огроман број људи.

Западни Украјинци вас подсећају на Црногорце?

— Знате, мене западни Украјинци јако подсећају на Хрвате. Живео сам тамо пет година (Лавов, Тернопил) и тамошњи народ подсећа на Хрвате. А Црногорци? Више пута сам рекао и понављам: део народа Црне Горе чини Јудин грех. Узмите тог Ђукановића. Све до њега у историји црногорског народа није било такве издаје. Издао је свој народ и старијег брата (говорим о народу српском). Издао је Русију. Свашта се може десити у причи, али да вођа Црне Горе званично изда Русију… Јудин грех. Нема ту среће. Као и Украјина, тражили сте то, и надајте се неким веома тешким временима: политичким, економским и моралним. Све, све ће се то претворити у једно страшно клупко противречности, јер издали сте православну веру. То је издаја Господа нашег Исуса Христа, то је издаја Бога. Како мислите да сте верник, православне вере, а идете против православног народа са људима који за веру нашу кажу да је јерес? Који верују да је вера наша зло. Дакле, ко сте Ви? Ви сте Јуда. А Јуда је завршио лоше. То чека и све вас, ако се не покајете. Само покајање може да спасе тај део црногорског народа који чини зло, и тај део украјинског народа који чини зло. Њихови лидери имаће тешку судбину и тешка времена пред собом. Веома тешка. Како ће Господ да разговара са њима свакако не знам, али казна ће бити тешка. Једноставно, физички ће бити тешко да се побегне од гнева Божијег.

Колико су санкције против ЕУ болне за руско тржиште, а колико те исте, којим сте одговорили, за ЕУ?

— Тешко је то измерити. Верујем да у неким земљама и према неким народима наше санкције треба да буде мекше, и обрнуто, за неке озбиљније. Треба да су мекше за Грке, Кипране, Словаке, то бих максимално ублажио. То су наши блиски народи који нас воле, третирају нас добро, подржавају – највећим делом. А за друте, који су нас издали и све заборавили, санкције би требало да буду тврђе и теже. Коме најтеже? Западној Европи. Посебно велику принуду врши Енглеска, затим САД и Немачка. Чине све да нам Србија и Бутарска уведу санкције. Те земље саме никада то не би урадиле. Дакле, приступ овом питању коме какве санкције од стране РФ требало би да буде више издиференциран. Видите пример Ирана. Они их санкционишу, санкционишу… Али Иранци су одлучили да издрже и готово. Сада полако омекшавају санкције. Тако ће бити и са Русијом. Друго, ако се код нас изузме танак слој прозападних интелектуалаца попут Собчака, Макаревича и осталих антипатриота, огромна већина људи преживеће и издржаће ове санкције лако.

Европа и САД сматрају да су незаменљиви. Вероватно сте прочитали коментаре поводом Путинових посета Латинској Америци, Кини, Монголији…

— Ми смо потписали уговор са Кином о снабдевању гасом на 400 милијарди долара. Погледајте колика је то сума. У Монголији је јако развијено сточарство. Путин је рекао да ће уклонити ограничења на снабдевање монголским месом. Добро сте рекли за Јужну Америку. Такође, имамо интерес да сарађујемо са Ираном који има низ занимљивих производа. Ту су земље БРИКС групе, могућности развоја трговине са Азијом. Постоје могућности за развој економске сарадње са великим бројем земаља, изузев земаља Западне Европе. Технологија? Па, ништа страшно. Већ смо имали изолацију, санкције, све је то прошло. Они су заборавили са ким имају посла. Имају само једну наду – да изведу своје присталице на улице и да збаце нашег председника. То је оно чему се они надају. Али ми то знамо и припремамо се.

Србија као да покушава да задржи неку позицију „интегришемо се са Западом и имамо повољне односе са Русијом“. Да ли је то реално? Како оцењујете тренутну политику српских политичара?

— Могу да покушају, таква жеља је разумљива, то је најповољнији положај кад је туча, а ви неутрални. Колико је то реално оствариво? Лично, сумњам да је могуће. Србија није Швајцарска и нема такве могућности и ресурсе да води политику на пола пута између Запада и Русије. Југославија је некако и могла, била је већа.

Прочитала сам негде да су земље до 10 милиона становника – марионетске земље?

— Не бих употребио израз марионетске. Једноставно, оне треба на неког да се ослоне. Ви схватате шта хоћу да кажем. За мене је веома важно у овом интервјуу шта је Србија. Шта је Бугарска? Шта је Грчка? Сада вам кажем: то је део Велике Византије, која је постојала 1100 година. Било је тренутака када су неке од ових земаља биле у рату са Византијом или када су биле део ње, али у сваком случају то је био хришћански, православни свет. У Србији и у другим земљама које сам споменуо, то живи у подсвести људи. Зашто Срби воле Русе? Или зашто ми у бугарском селу старац љуби руку? Зашто, када ме Грк пита да ли сам Рус и ја потврдим, њему очи засузе? Ја, ми, моје колеге, моји савременици – ми не заслужујемо ову љубав. И они не воле нас, они воле то мистично, свето, тај дубок однос који је успостављен између нас за хиљаду година. Они разумеју да је Византијско царство дошло овде, на тло Русије. Тамо је умрло, али се преселило овде. Не виде они мене, виде нешто друго. Нисам то ја, добар човек Решетњиков, они кроз мене воле чињеницу да је иза мене нешто наше заједничко, свето, вишевековно, хиљадугодишње. Они то воле. И када владари Србије, Грчке или Бугарске покушавају да одсеку ту пупчану врпцу, они врше издају. Не би требало да иду тамо, они морају да буду са нама. Питао сам Србе, Грке и Бугаре која је мисија њихових народа. Свака нација мора имати мисију. Шта је мисија српског народа?

Можемо ли да сачувамо своју традицију и веру?

— Можете ли да је сачувате без Русије? Не можете. Дакле, ваша мисија је иста као мисија руског народа, да заједно са Русима, заједно са Грузинима, Грцима, Бугарима, да носимо нашу православну цивилизацију као алтернативну целом свету. То је наша мисија, задатак који нам је Бог дао. Морате бити раме уз раме са нама. Уколико Руси издају ову идеју, а ми смо је издали, одустали смо од ње скоро 100 година, и ви се онда разболите и бивате одведени у ропство онима који су мрзели Византију. А после мржње према Византији – имали смо студију спроведену на ову тему – у Европи се појавила русофобија. Византија је пала, и после 200-300 година схватили су да су идеје које су мрзели, због којих су ишли у крсташке ратове (није било речи о ослобађању Гроба Господњег, нападали су Византију) преселиле у Русију. Отуда та дивља русофобија. Дакле, говоримо о Србији. Ако неки политичари прочитају ово питање – шта је смисао постојања српског народа у прошлости, садашњости и будућности – схватиће да је потребно бити стрпљив и не ослањати се на оне који су бомбардовали и уништавали Србију.

Мислим да народ то неће дозволити.

— И ја тако мислим, народ неће то дозволити. Ми смо 90-их година имали на челу власти пуно прозападних типова, десет година су исмевали Русију, али су били приморани да се повуку. И даље су ту међу нама, али су испали из врха власти. Сада су негде у гомили, покушавају да се врате, али нису на власти. Ако је Русија све јача, како сте рекли, ојачаће и Србија.

Чини ми се да сте негде изједначили балканске народе. Нису исто Срби и Бугари. Зар не мислите да су вам Срби много ближи од Бугара, и да заслужујемо да нас више волите? Написали сте негде: „Бугари нас никада нису издали“. Можда је и тако, али код Срба, који су увек обожавали Русију постоји изрека „Бог високо, Русија далеко“. Зашто се нико од руских лидера озбиљно не позабави проблемом Србије? Јасно је да нам је потребан заштитник и зна се да то може бити само Русија.

— Не слажем се са вама категорички, тако дејствују наши непријатељи – да се измери ко воли више. То је погрешно. То је као породица, и треба да да кажем: најстарија ћерка нас воли више од најмлађе. Ја не поредим. Посебан народ, одвојене културе, независне традиције. Али, опет, понављам, сви укупно, ми смо део православног котла. И не треба да се такмичимо ко кога колико воли. То је потпуно погрешно, а није чак ни хришћански.

Али ви знате да је Бугарска подржавала Немце током Другог светског рата.

— Али то није било бугарски народ, зар не? То је био мимо воље народа. Ако тако гледате, могу ли да изјавим да су сви Црногорци издајници? Не, ја кривим Ђукановића. Исправно, зар не? Иста ствар је данас у Србији: неко почне да гледа на Запад, али не кажем да су сви Срби – издајници. Не заборавите да се током Великог отаџбинског рата Бугарска није борила против Совјетског Савеза. Заузела је неутралну позицију. До 5. септембра 1944. имали смо амбасаду у Софији, а нисмо се повукли јер је већ 9. септембра 1944. године дошла на власт комунистичка влада. У Другом светском рату, рат Бугарској од Совјетског Савеза проглашен је 5. септембра 1944. Имали смо амбасаду, односе. Они нису били у рату са нама. Цар Борис је то разумео, па је сам рекао Хитлеру да ће се, ако Бугарска објави рат Совјетском Савезу, пола бугарске војске предати Русима. Хитлер је тражио да пошаље две дивизије, а он је одговорио: „Ви желите да пређу на руску страну? Зашто? Борићемо се у Србији против комунистичких герилаца, у Грчкој, ако желите. Само немојте против Руса“. Шта то значи? Знао је расположење бугарског народа, знао је да се неће борити. И борили су се против Срба, комуниста, против Грка, у рату на Косову. Дакле, имате погрешан приступ ког се морате отарасити. Такав приступ користан је Западу. На пример, увек кажем: разумите, браћо Срби, ако Русија нема добре односе са Бугарском, не можемо бити пријатељи ни Србији. Ми немамо заједничке границе. Када су почели да вас бомбардују, непријатељске бугарске власти затвориле су за нас свој ваздушни простор. И све је било готово. Ми смо далеко. Требало би барем да имамо добре односе са Бугарима, јер имамо тај морски пут. Са Румунима веома дуго нећемо бити пријатељи, мислим на румунско руководство. То је узалудно. Знате, недавно сам био у Београду, где имам пуно познаника, веома добрих људи, много их волим. То је будућност Србије, ти млади политиколози: др Миша Ђурковић, веома интелигентан човек, Млађан Ђорђевић… Срби су ми рекли: „Решите питање са Бугарском; уосталом, ми не можемо имати лоше односе са Бугарском. Куда ће проћи ’Јужни ток? По небу?“ А ја кажем „Ура, браћо! Коначно да то чујем од Срба“.

По вашем мишљењу, имајући у виду санкција ЕУ-Русија, отвара ли се простор за Србију, за наш агро-индустријски комплекс, грађевину? Може ли Србија да се ослони на институционалну подршку Русије?

— У протекле две године, постоји тенденција да се позове више српских фирми, да граде овде. Србија треба да има чврстину и храброст да дође. Може, наравно, биће створени услови. Ми смо пре извесног времена доставили анализу о потреби да се подржи тај међусобни однос. Кад сам био у Петербургу, одсео сам у хотелу „Амбасадор“ који је изградила фирма Мирка Тице. Он је Србин. Одличан хотел. Са њим желе да наставе рад, постоје нови пројекти, тако да је могуће да се ради у Санкт Петербургу, Москви… Зашто да не? Корисно и за нас, као што сам рекао, ако позивамо раднике и стручњаке из словенских, православних земља, они ће истиснути страни елемент, ког сада имамо превише, превише је муслимана, Азијаца. Ми смо спремни да помогнемо, да институције дају подршку српским фирмама, српским привредницима. И у области инвестиција. У Србији није баш стабилно, људи се плаше да инвестирају. Дођите овамо, инвестирајте код нас.

Ви морате нама да помогнете, Србија је мала земља!

— Не, наравно, могуће су инвестиције у Србији, у аграрни сектор… Треба да се улаже. Али видите како уништавају Јужни ток? То је велики пројекат. Недавно сам био у Бугарској и рекао сам: „Браћо Бугари, вама још 1-2 таква пројекта и ништа вам више није потребно. Ви ћете имати све: новац, платни транзит, сервис, посао“. Иста ствар је и са Србијом. Које друге инвестиције? Ово је гигантска инвестиција у малим земљама.

Шта очекује Србе у ЕУ, а шта у Евроазијској унији?

— Србе у ЕУ? Да буду чистачи, слуге, продавци. То можете очекивати у Европској унији. У Евроазијској – можете и треба да будете једнаки. Ми смо из истог лонца. То мора бити тако. То би требало да буде циљ српског народа. Српски народ је подељен. Ми знамо социологију и проучавамо резултате истраживања. Тренутно, више од половине становништва је за приступање ЕУ

Ви кажете да се данас црква излаже снажним нападима и не слажете се са онима који кажу: „Нека је бране верници“. Мислите да је то заједничка вредност и због тога морају да је бране сви и држава и народ. Српска црква трпи велики притисак екумениста. Шта можете рећи о овој теми, о нападима Ватикана?

— Ваш патријарх Павле је био свети човек. Светитељ у пуном смислу те речи. Бити патријарх – то је веома тешко. Човек од кога све зависи. Кад је изабран, са једне стране прима благодат Божију, а са друге стране има велику тежину, одговорност. На тему екуменизма могу само да кажем да је екуменизам покушао да нападне и Русију. Сада је мало одбијен, али је и даље жив. Промењен је облик борбе. Екуменизам – то је јерес. Што се тиче тога, како се томе супротстави, то није до епископа и митрополита. Ствар је народу. У српском народу. Бугари су још гори. Српски православни народ углавном се окреће вери током својих крсних слава. А ако тај православни, српски народ пружи снажан отпор, екуменисти не могу победити. И ови јеретици, присталице екуменизма, чак и ако су јерарси, побећи ће. Треба вам отпор народа, а не отпор Амфилохија. Србија се налази на раскрсници две цивилизације – православне и постхришћанског Запада. Наравно, то подразумева више напада, с обзиром на то да Русија још увек није довољно заинтересована за Србију и Балкан уопште. Треба више. Посебно у погледу меке моћи, непрофитних организација. Морамо да присуствујемо више. Обавезно, на територији целог Балкана.

Извор: Геополитика, Светиње Браничева