Русија и лекције Првог светског рата

Дана 11. новембра, свет ће дочекати стоту годишњицу примирја које је окончало кланицу Првог светског рата. Тај датум међутим нема одјека у Русији. Један други и далеко значајнији календарски тренутак који је недавно прошао – годишњица бољшевичког отимања власти – је на сличан начин прошле године био маргинализован. Стогодишњицу Октобарске револуције руска власт – и руско друштво у целини – углавном игноришу. Садашња Русија види мало разлога за славље или сећање у догађајима од пре једног века.

На крају крајева, до тренутка када су топови утихнули на Западном фронту, револуционарном помамом обузета Русија је већ била избачена из рата у којем је изгубила преко трећине територије некадашње Руске царевине. Оно што је преостало од државе је било гурнуто у крвави, разорни грађански рат који се неће окончати три наредне године. Уследила је серија чистки, глади и незамисливих људских жртава које су донеле рапидна индустријализација и Други светски рат.

Све ово међутим не значи да тренутни руски политички и стратешки естаблишмент игнорише лекције Првог светског рата и Револуције – али те догађаје тумачи као упозорење о томе шта руско руководство на почетку овог века мора да избегне како се сличне катастрофе не би поновиле. Кремљ је данас потпуно свестан колику опасност носи игнорисање питања како је и зашто Русија тако катастрофално пропала. И 2018. као и 1918. године руководство је забринуто над могућношћу руског државног колапса, било услед унутрашњих фактора, било кроз махинације спољних непријатеља.

Русија је у Први светски рат ушла као земља која се још увек опорављала од удараца нанетих у руско-јапанском рату и последичној „Револуцији из 1905“. Задатак економских и војних реформи иницираних 1906. године био је да ублаже последице тих догађаја. Упркос њима, руска индустријска база и њена постојећа инфраструктура нису могле да изнесу терет пролонгираног глобалног конфликта. Пре него што је убијен у атентату 1911, премијер Петар Столипин је у више наврата апеловао на политику уздржаности, како би Русија добила потребно време за имплементацију реформи које ће једног дана омогућити ,,да Русија говори као некад“ – односно са позиција силе.

Одређени број кључних личности – од претходног премијера Сергеја Вита до верског исцелитеља Распућина, пријатеља царске породице – је убеђивао цара Николаја II да не улази у рат јер би он донео катастрофу Русији. Њихови страхови су били оправдани. Иронија је што је и сам Николај схватао још 1911. да Русија није спремна за рат и да јој је потребан дужи период мира како би се довела у ред – али сматрао је да нема избора него да изађе у сусрет изазову који су Централне силе ставиле пред руског балканског савезника Србију. Историја је потврдила став Вита и Распућина да би рат довео руску државу до тачке пуцања. То су лекције којим се данас води стратешки резон у Кремљу.

Прва од њих јесте она о потреби да се, како је то и сам Николај формулисао у разговору са званичницима, „избегава све оно што би могло да доведе до рата“, како би се купило време за комплетирање војних реформи и изградњу нове инфраструктуре, што је и онда било актуелно као и данас. За данашњи Кремљ, додатни изазов је и управљање неизбежном кризом сукцесије власти која ће доћи оног тренутка када се Владимир Путин повуче или буде онеспособљен.

Друга лекција учи о прибегавању мерама принуде које не прелазе праг рата. Велики сукоб се мора избећи, али ће Русија наставити да ради на остварењу својих интереса кроз разноврсну примену истих оних алата које користи за превенцију избијања великог рата. Иако је много тога писано и дебатовано о концепту „ескалирања ради деескалирања“ у руској нуклеарној стратегији, овај мото описује и укупни ментални склоп изграђен на лекцијама из прошлости: године 1914, Русија је ескалирала ситуацију, али није могла да је деескалира како би спречила рат.

У вези са тиме је и трећа лекција: са савезницима и партнерима нема „бланко чека“. Обавезујуће савезништво Русије са Србијом и, што је још важније, „Антанта“ са Француском, ограничили су маневарски простор Царства. За разлику од тога, као што смо могли да видимо у актуелном руском ангажману на Блиском истоку, Москва ће данас помагати својим клијентима, али ће поставити и веома јасне границе руске подршке.

Коначно, Кремљ је руској јавности дао и јасну поруку поводом стоте годишњице Револуције и краја Првог светског рата: колико год да сте можда незадовољни тренутним политичким и економским приликама у Русији, увек је могуће бити на још лошијој путањи. Руски народ је пре једног века имао легитимне жалбе на рачун старог режима, али погледајте куда је та револуционарна грозница одвела државу – у катастрофу.

Приватно ми је саопштен један став за које сматрам да сумира ставове руског руководства: Руски грађански рат је коначно готов – победили су бели. Другим речима, данашњи тим сматра да је, након века обележеног ратовима и катастрофама и јурњавом за утопијским и неостваривим револуционарним сновима, Русија коначно поново на исправном путу – путу који је Столипин зацртао када је рекао: „Ви желите велика превирања, ми желимо велику Русију“.

Превод – Војислав Гавриловић

Извор: Национални интерес