Rusija i SAD na bliskom istoku – rezultati 2013. godine

Sumirajući rezultate najvažnijih političkih događaja u 2013.godini može da se kaže da je Rusija u svojim bliskoistočnim poslovima uspevala da obaveze koje je zadala sebi učini i obavezama cele svetske javnosti, te da tako, pošto je  uspevala da stabilizuje situaciju, sa mrtve tačke pomeri  rešavanje problema koji su godinama ostajali nerešeni. U arapskom svetu su progovorili da  uloga Rusije u regionu raste, a da se prestiž SAD smanjuje. Danas to ne osporavaju ni sami Amerikanci. Nedavna anketa koju je napravio Pew Research Center zajedno sa Savetom za međunarodne odnose  (Council on Foreign Relation)  pokazala je da 77 % anketiranih konstatuje  da su SAD   izgubile poštovanje sveta. Stanovnici SAD   na prvom mestu ne odobravaju način na koji predsednik Obama vodi poslove sa Sirijom, Iranom i Avganistanom…

Situacija u vezi sa Sirijom se u 2013.godini kardinalno promenila nabolje. Krajem prošlog leta   izgledalo je da neće moći da se izbegne američki udar na Siriju, a sada mnogi političari u Americi priznaju da od svih scenarija koji ostaju u igri za rešavanje sirijske krize, očuvanje kontrole nad zemljom od strane Bašara Asada  za Vašington izgleda najzgodnije. Polazna tačka za promenu pozicije Zapada je postala ruska inicijativa o uništenju hemijskog oružja u Siriji. Ovih dana je državni sekretar  Džon Keri borbeno izjavio tako, da to odjekne u čitavom svetu: „Asadov režim može da izbegne oružanu intervenciju ukoliko u roku od nedelju dana preda međunarodnoj zajednici  svo hemijsko oružje.“ Izlaz iz te situacije su šef Ministarstva za spoljne poslove Ruske Federacije Sergej Lavrov i njegov američki kolega Džon Keri razmatrali skoro dva cela dana na sastanku, održanom  u Ženevi, na kome je ruska strana uspela da ubedi Amerikance, te da se izbori za svoju poziciju.

To je omogućilo da se prizna da je rezultat susreta u Ženevi   potpuna pobeda ruskih diplomata koji su onemogućili da na Bliskom Istoku dođe do novog rata u kome bi učestvovale SAD i koji bi predsedniku Obami omogućio da pronađe izlaz iz ćorsokaka u koji je doveo sam sebe, tako što bi pozvao saveznike da udare na Siriju. Sporazum koji su SAD postigle sa Rusijom su američku administraciju spasile od poraza u Kongresu SAD, koji nije odobravao vojnu opciju. Predsednik Obama je zahvalio Rusiji zbog diplomatske inicijative: „Mislim da Putin može da odigra  važnu ulogu u sirijskom pitanju. Bez  obzira na nesuglasice koje postoje između naše dve zemlje, ja pozdravljam njegovo učešće. Biću srećan ukoliko on na sebe preuzme odgovornost za postupke svog partnera Asada, kao i za rešavanje problema hemijskog oružja. Ovo nije hladni rat“ – izjavio je Obama u intervjuu AVS.

Rusija namerava da nastavi da se suprotstavlja pokušajima smene režima u Siriji, smatrajući da taj zadatak u 2014.godini spada u prioritet  ruske  diplomatije. Ne radi se o konfrontaciji – situacija na Bliskom Istoku za sve strane ostaje dovoljno zamršena ali su, bez obzira na to,  pozicije Moskve i Vašingtona po nizu najvažnijih regionalnih problema, postale bliže. Kao primer može da posluže uspešni zajednički napori u diplomatskom rešavanju problema iranskog nuklearnog programa.

Iransko pitanje  koje je, dok je trajala sirijska kriza, pomereno u senku, u septembru se ponovo  našlo  u prvom planu,  u trenutku kada su predsednici SAD i Irana napravili prvi stvaran korak prema normalizaciji odnosa između dve zemlje time što su razmenili  predsednička pisma. Posle toga je u Njujorku, za vreme zasedanja Generalne skupštine UN, održan zatvoreni sastanak spoljnopolitičkih institucija Irana i SAD, koji su obe strane ocenile kao konstruktivan. Zatim su predsednici Obama i Rouhani u telefonskom razgovoru koji je trajao 15 minuta pokušali da posle 34 godine ćutanja daju impuls za start  zajedničkog posla. Taj telefonski razgovor je odmah postao senzacija. Ali, pošto je pozitivno  shvaćen  od šefova više država, on je postao i jabuka razdora u odnosima Bele kuće sa glavnim saveznicima SAD na Bliskom Istoku – Izraelom i Saudijskom Arabijom.  Rusija odavno upozorava američku administraciju da Teheran ne bi smeo da se pritera u ugao time što bi se protiv njega uvodile nove sankcije. Nema sumnje da su, kao i u bilateralnim kontaktima sa Iranom, tako i u okviru „šestorice“,  ruske diplomate pokušavale da utiču na iransku poziciju kako bi se onemogućilo zaoštravanje odnosa Teherana sa Vašingtonom. Jer je još početkom godine verovatnoća da može doći do vojnog konflikta između Islamske Republike i Sjedinjenih država i Izraela procenjivana kao vrlo verovatna, i mnogo je  onih koji su tih dana plašili svet pričom da počinje treći svetski rat.

Zato je malo ko očekivao da su već pred kraj iste godine Iran i „šestorica“ uspeli da se sporazumeju o iranskom nuklearnom programu, obzirom da se takav sporazum očekuje čitavih 10 godina.  Baza za postizanje sporazuma postali su predlozi koje je pre dve godine dao V.Putin, i koji su dolaskom na vlast u Iranu predsednika Rouhanija dobili na snazi obzirom da su ih prihvatili i američka administracija, i evropski učesnici u dijalogu. Značaj postignutog konsenzusa je teško preceniti, i taj sporazum se s pravom stavlja u red istorijskih događaja. A još nedavno su pretpostavke da postoji mogućnost zajedničkog rada američkih i iranskih diplomata na nacrtu takvog dokumenta izazivale veliku skepsu. Rusija je od početka podržala iransku težnju i na taj način još jednom potvrdila koliko je njena diplomatija pragmatična.

I Vašington je ovog puta želeo da se postigne progres. Američki plan je sadržao dve etape. Na prvoj   je trebalo da se zaključi međuugovor  na šest meseci  koji bi, kako to konstatuje pomoćnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs „zaustavio progres u nuklearnom programu“  Irana i „otkotrljao ga unazad“. Amerikanci su smatrali da šestomesečna pauza treba da omogući da se donese „sveobuhvatno dugoročno rešenje koje će sasvim ukloniti uznemirenost svetske zajednice“. Ali u budućnosti će i dalje mnogo zavisiti od ponašanja Irana, jer bez obzira na postignuti sporazum  sankcije nastavljaju da figuriraju kao glavni argument Bele kuće. U Vašingtonu se tvrdi da ostaje verovatnoća da će nuklearni dosije Irana biti zatvoren tek pomoću vojne sile (mada je posle Ženeve verovatnoća vojnog scenarija  mnogo manja).

Pri tom na Bliskom Istoku SAD i Iran i dalje ostaju suparnici. Administracija Obame nije imala sluha za savete Rusije, UN i Lige arapskih država o tome da bi bilo svrsishodno da na konferenciji „Ženeva-2“ o regulisanju situacije u Siriji učestvuje i iranska delegacija. Po tom pitanju Vašington je stao na stranu Izraela i Saudijske Arabije, koji su se usprotivili ravnopravnom   učestvovanju Irana  u regulisanju  problema Sirije.  Takođe, Teheran ostaje jedina zemlja koja je otvoreno istupila protiv potpisivanja sporazuma između Avganistana i SAD.  Iransko rukovodstvo smatra da vojno prisustvo SAD i NATO  u zemlji sa kojom se Iran graniči može negativno da se odrazi na situaciju u kompletnom regionu. Treba da se prizna da Teheran ima dobre razloge za svoje strahovanje.

Što se tiče pozicije Rusije u vezi sa Avganistanom, Ministarstvo za inostrane poslove  je negiralo tekstove o tome da je predsednik Putin pozvao Avganistan da potpiše sporazum sa Sjedinjenim Državama. Istovremeno, Moskva je zainteresovana da pre nego što se strani vojni kontigent izvede iz Avganistana Savetu bezbednosti UN  treba da se  dostavi izveštaj, zato što je Savet bezbednosti bio taj, koji je dao mandat za izvođenje vojnih operacija u Avganistanu. Sada su SAD rešile da preduzmu korake bez dobijanja  mandata SB UN,  već da prođu sa sporazumom koji bi bio postignut direktno između Vašingtona i Kabula.

Iran želi da Avganistan napuste kompletne američke snage. Mi mislimo da iranski prilaz problemu zaslužuje pažnju, jer ima mnogo sumnji u vezi sa snagom SAD da preko dogovora koji se predlažu Kabulu obezbedi bezbednost Avganistana. Ukoliko  nema odgovarajućih garancija Vašingtona – sa gledišta interesa Rusije gubi smisao i dalji boravak Amerikanaca u Avganistanu. Tim pre, što Kabul teži da se oslobodi postojeće  jednostrane orijentacije  prema Vašingtonu i Briselu. Poslednjih dana  godine koja se završava Avganistan se obratio Rusiji sa molbom da pomogne da se osigura bezbednost  zemlje, kao i sa predlogom da dve zemlje zajedno rade na infrastrukturnim projektima. Avganistanskoj  strani je potrebna ruska pomoć i radi učvršćenja avganistanske policije, ona se nada   saradnji sa Rusijom preko ŠOS-a u borbi protiv terorizma i ekstremizma, kao i u borbi protiv  nezakonitog prometa droge čija je proizvodnja u 12 godina američkog vojnog prisustva u toj zemlji povećana  44 puta. Radi se o saradnji koja ne predviđa vojno uplitanje Rusije.

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je na godišnjoj konferenciji za štampu o rezultatima 2013.godine konstatovao: „Mi smo stvarno, ja tako mislim, dali bitan doprinos   rešavanju akutnih i dugotrajnih problema u vezi sa Sirijom, kao i sa iranskim nuklearnim programom.“ Međutim, Rusija ne pretenduje na ulogu jedinog lidera:  „Ako ćemo pošteno, ponekad smo mi predlagali nešto  što je ušlo u osnovu tih rešenja, nešto su predlagali Amerikanci, Kinezi, Evropljani. Sve to je rezultat zajedničkog rada i zato se tome ne može  prići na neki drugi način“ – smatra predsednik Rusije.

Izvor: Fond Strateške kulture