Вероватно не постоји нико на свету ко може да збуни присталице Путинове политике колико сам Владимир Путин. Кориснике друштвених мрежа заспљуснуо је талас неверице и шока због одлуке руског председника да „повуче“ руску армију из Сирије.
Прва и најважнија ствар коју би новинар или аналитичар требало да нагласи је то да је разлог за ово повлачење чињеница да су сви главни циљеви испуњени. Друго, ово није „повлачење“ руских снага из сиријског конфликта, већ повлачење одређених копнених трупа из одређених безбедних подручја око Латакије.
Одлука се такође може односити на повлачење (или дислокацију) одређених „добровољачких“ специјалних јединица и „пензионисаних саветника“ који су радили заједно са Сиријском арапском армијом, САА, у заједничким штабовима у централној, источној и северној Сирији. О тим снагама се мање зна, али је у супротном претила опасност да их раскринка и медијски искористи преговарачки тим прозападне опозиције током преговора у Женеви.
Ово је највероватније био и „услов“ опозиције за наставак преговора, и то онај на који Русија може да пристане, јер ове снаге више нису од критичне важности; Латакија је безбедна, а саветници су завршили са програмима обуке.
Међутим, повлачећи овај потез пре самих преговора, опозиција је изгубила могућност да га прикаже као преговарачки уступак и одраз властите политичке моћи и снаге. Са друге стране, Русима одговара да се ово посматра као рационалан потез и показивање добре воље за мирним решењем.
СИРИЈА ЈЕ СТЕКЛА ИНИЦИЈАТИВУ
Заиста, у данашњем свету, војна стратегија излази изван оквира уске сфере оружаних сукоба, а информативни рат постаје једнако важан фактор било ког успеха. Због тога је од кључне важности да разумемо у којој мери је Путинова објава утицала на информативни рат. Такође је важно да схватимо шта подразумева термин „повлачење“. У корену свега лежи чињеница да Русија другачије од САД разуме и образлаже своју спољну политику. Због тога западна јавност – навикнута да слуша америчка образложења сопствених потеза – сада делује помало изгубљено, што је потпуно разумљиво.
У овом случају, „повлачење“ није повлачење; бар не у класичном западном поимању те речи. Боље ћемо схватити о чему се ради ако на ово гледамо као на „операцију у којој се војне снаге удаљавају од непријатеља“. Постоји доста добрих разлога за овај потез, нарочито кад се има у виду чињеница да је Русија помогла Сирији да стекне иницијативу и способност да оређена питања сама решава – посебно да обезбедни ваздушну базу у Латакији. Такође, потез ће помоћи Русији на предстојећим мировним преговорима у Женеви.
Али због чега реч „повлачење“ не прија нашим ушима? Због тога што се успут догодила занимљива промена у америчком спољнополитичком жаргону. Термин „пораз“ замењен је речју „повлачење“ да би се ублажио ефекат великих пораза, попут вијетнамског и ирачког. Порази су представљани као „повлачење“, па је тај термин заувек остао синоним за пораз и недостатак одлучности. Сличну судбину имала је и реч „одступање“. У стварности, стратези могу гледаи у мапу и рећи: „Па време је да повучемо снаге одавде и распоредимо их овде“. То је суштински неутралан термин. Било би погрешно повлачење снага или одступање изједначавати са тактичким узмицањем или поразом.
Једнако погрешно би било изједначити руско такозвано повлачење са променом циљева или ратне среће Русије и САА. За оне који нису пажљиво испратили руску кампању, шест месеци чишћења најважнијих упоришта ISIS у централној и северној Сирији, са истовременим обезбеђивањем обалне линије око Латакије, морају се посматрати као низ тактичких и стратешких успеха.
Да, остварење великих успеха у кратком периоду може бити добар разлог за повлачење. Рат се и води да би на крају довео до мира, а не да беспотребно продужава конфликт.
Уклањање дела руских снага из Сирије изведено је са циљем да подстакне политичко решење конфликта. Руска авијација и морнарица ће остати у Сирији, што значи да ће ваздушни удари против Даеша (ISIS), Ал Нусре и неких група које припадају такозваној опозицији, али нису потписале споразум о примирју – бити настављени. Русија није оставила део снага у Сирији да би пиле чај и гледале залазак сунца.
КО ГОВОРИ ДА ЈЕ ПУТИН ИЗДАО СИРИЈУ
Такав потез треба посматрати као акт добре воље у трагању за мирним решењем и знак огромног поверења у напредак који је до сада остварен. Да бисмо ово боље схватили, послужимо се обрнутом логиком: Препоставимо да је Путин уместо овога објавио да ће Русија појачати напоре и војно присуство у конфликту. Да ли би то значило да ствари иду добро, или да не иду довољно добро?
У сваком случају то не би изазвало питања о руској „одлучности“ и „посвећености“ која са собом повлачи лоша интерпретација речи „повлачење“. Али и то се ослања на спољнополитичку реторику којом се служе САД. Кад год се Америка суочавала са великим неуспесима а још увек није била спремна да прихвати пораз, објашњавала је потребу за додатним ангажовањем трупа или интезивирањем напора намером да покаже своју „одлучност и посвећеност“. На тај начин је индикатор пораза за јавност представљан као доказ сопствене одлучности.
Дакле, да бисмо разумели руски приступ, потребно је прво да деконструишемо неке од асоцијација које повезујемо са одређеним речима.
Реалност је таква да политички процес који води ка мирном решењу никада не би био на столу да није било руске ваздушне кампање у Сирији. Одлука да се повуку трупе означава пребацивање тежишта са руске на Асадову војску. Сиријска арапска армија наставља са својом источном офанзивом. Док ово пишемо, воде се борбе за Палмиру, што је и више него симболично. Сада ће се фокус преусмерити на преговоре у Женеви. Они који сада причају како је Путин издао сиријски народ или савезнике попут Ирана, Хезболаха и САА просто нису у праву.
У почетку САА није имала капацитете да изводи сложене стратешке операције против терористичких група, које је непрекидно финансиро амерички Стејт департмент. Руска интервенције је то променила. Сада су организованији и имају кохерентну војну стратегију. Претпоставити да знамо све договоре и споразуме између Путина и Асада било би наивно – а повлачење снага које није у складу са трајном војном стратегијом било би бесмислено.
Споразум о миру ће увек бити крајњи циљ јер је једина алтернатива том исходу трајно руско присуство у Сирији. Овај потез је усмерен на деескалацију тензија у региону и пребацивање тежишта на политичке преговоре, што је Путин од самог почетка наводио као најпожељнији исход.
У времену које је претходило предстојећим мировним преговорима, саудијско-турско-катарска алијанса покушала је да надомести поразе на терену прављењем медијског вашара од преговарачког процеса. Прво су наступили са апсурдним условљавањем мировног решења пристанком Сирије на исход који они желе од самог почетка: смена режима и целе сиријске владе, цинично названа „транзицијом“.
Објективно говорећи, то је најблаже речено чудан услов, с обзиром да је ирационално помислити да за преговарачким столом можете остварити нешто што вам није успело на терену.
ПЕТ АРГУМЕНАТА ЗА ПОВЛАЧЕЊЕ
Укратко, Русија није пустила Сирију да се сама сналази, као што закључују поједини медији. Нити су Путинове одлуке сумњиве и нелогичне кад се узме у обзир следеће:
1. Главни циљ Русије био је да очисти латакијску обалу и маргинализује Даеш и савезнике. Ово је остварено и данас тамо имамо многе јединице које су немоћне да било шта учине изузев отварања спорадичне артиљеријске ватре;
2. Руске ваздушне снаге тренутно изводе 50 одсто мање удара него у октобру и новембру 2015. Уговор о примирју и опадање активности ваздушних последица су поменутих успеха;
3. Уговор о примирју довео је до великих унутрашњих сукоба међу џихадистима и тако додатно помогао Сирији и савезницима;
4. Русија, уколико буде неопходно, може да врати у Сирију све снаге које је повукла, чак и на принципу ротације; Руси нису „истиснути“ из Сирије нити им је мандат на неки начин истекао. Сиријски захтеви за руским снагама на сиријском тлу јесу и увек ће бити усклађени са жељама сиријске владе;
5. Одлука је договорена са Ираном и Асадом и вероватно представља начин да се Виши преговарачки комитет (назив за делегацију опозиције на преговорима у Женеви; прим. прев.) спречи да прогласи победу за преговарачким столом.
Ваздушне и поморске базе (као и С-400) остају, а то је суштина руског присуства, које је створило услове за мировне преговоре у Женеви.
Може се рећи да су преурањени и неосновани закључци да је Путин погрешио јер немамо увид у његове договоре са Асадом и Ираном. Иако загонетне изјаве и потези руског председника често могу оставити збуњеним и оне који подржавају руску политику, јасно је да је он до сада био успешан и да су сви потези саставни део једне победничке стратегије.
Оставите коментар на Русија у Сирији – повлачење које то није
Copyright © Цеопом Истина 2013-2023. Сва права задржана.