aleksandar-merkurisНедељу дана раније, услед турског гранатирања курдских позиција у Сирији и говоркања о турској инвазији, Руси су у Савету безбедности УН предложили резолуцију којом се потврђује територијални интегритет Сирије, али су САД и савезници блокирали њено усвајање. Чињеница да је САД блокирала резолуцију Савета безбедности чији циљ је била проста подршка сиријском суверенитету изазвала је чуђење и буру реакција.

Реално је да за САД буде политички немогуће да дозволе усвајање резолуције која је – директно или индиректно – критична према Турској, америчком савезнику у НАТО. Руси су, без сумње, то знали кад су предложили резолуцију. Као што сам рекао прошле недеље за RT, предлог резулуције је тактички потез Русије, који је део шире дипломатске игре и има за циљ да утре пут следећој резолуцији Савета безбедности, за коју су тада већ сви знали да је у припреми. Та резолуција под бројем 2268 правовремено је усвојена у Савету безбедности УН 26. фебруара 2016.

Не само да САД нису ставиле вето на њу већ су је подржале заједно са Русијом. Преамбула резолуције 2268 заправо афирмише управо оно што је требало да потврди претходно одбијена руска резолуција – сиријски суверенитет. Да будем прецизнији, тачне речи наводе да Савет Безбедности УН потврђује „…строгу приврженост суверенитету, независности, јединству и територијалном интегритету Сиријске Арапске Републике и циљевима и принципима Повеље Уједињених нација…“

Предлогом нацрта претходне резолуције Руси су повећавали притисак на САД у преговорима, који су се паралелно одвијали. Хтели су да нагласе да акције америчког савезника – Турске – дестабилизују ситуацију у Сирији. Такође су обезбедили да свим странама буде јасно да Русија преамбулу Резолуције 2268 сматра гаранцијом да турске акције у Сирији нису усклађене са међународним законима, јер су противне Повељи Уједињених нација.

МАНЕВАР РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Цела ова прича о две резолуције – оној која је одбијена и овој која је усвојена – заправо је још један пример начина на који функционише руска дипломатија, која се ретко фиксира на праволинијско остварење неког циља, већ радије наступа у серији постепених корака, при чему их сваки наредни доводи ближе остварењу жељеног резултата. Иако сваки од тих корака – узетих појединачно – делује минорно, удруженим дејством они Русији обезбеђују фундаменталну предност.

То је стратегија коју Русија следи од почетка сиријске кризе 2011. године и која јој сада доноси плодове. У овом случају, током свих дискусија у Савету Безбедности УН о нацрту претходне резолуције Руси су истовремено преговарали са САД о термину „прекид непријатељстава“, који се на крају нашао у прихваћеној Резолуцији. То даје договору о „прекиду непријатељстава“ – који је, стриктно говорећи, само споразум између САД и Русије – правно обавезујући карактер за све учеснике у конфликту – укључујући и Турску – будући да је након усвајања резолуција постала део важећег међународног права.

Циљ претходне резолуције коју су Руси предложили и није био у њеном усвајању. Намера је била да се обезбеди боља позиција у преговарачком процесу са САД и истовремено дефинише исход преговора који би им ишао у прилог. Јавни коментари потврђују извештаје о бурним расправама и међусобним оптужбама америчких званичника због начина на који их је Русија надиграла у Сирији.

Чланак (преведен у другом делу анализе; прим. прев.) који се позива на веома добро обавештене изворе недавно се појавио у Волстрит журналу и показује какав политички раздор у Вашингтону је изазвао америчко-руски договор о „прекиду непријатељстава“.

rezolucija-2268

Изгледа да је дошло до масовне свађе. Шефови Пентагона и CIA очигледно су огорчени, па су своје негодовање јавно испољили у серији жучних разговора са званичницима Беле куће, због тога што сматрају да је Америка понижена у Сирији. Баш тај осећај је разлог за њихове поступке иако покушавају да рационализују свој бес причама да се Русији не може веровати и како ће се амерички савезници у региону – попут Турске и Саудијске Арабије – осећати изданим. Ове међусобне оптужбе испливале су у јавност приликом скорашњих бесних опаски Марка Тонера, заменика поптарола Стејт департмента, који је необично сировим и недипломатским језиком позвао Русију да „ради нешто или да умукне“.

Тај коментар изазвао је оштру осуду Марије Захарове, импресивне портпаролке руског Министарства спољних послова, док је Алексеј Пушков, председник Одбора за спољне послове у државној Думи, долио со на рану коментаром на Твитеру: „Заменик потпарола Стејт департмента је сагорео и изгубио нерве. У САД су многи договор о прекиду ватре у Сирији доживели као пораз: новински листови негодују, а неокони су шокирани“.

САД БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ У СИРИЈИ

Проблем за америчке тврдолинијаше је то што, и поред храбрих најава о примени плана Б, немају никакву реалистичну алтернативу. Волстрит журнал пише да су амерички званичници саопоштили како „ни (секретар за одбрану Ештон) Картер ни генерал Данфорд нису формално доставили своје предлоге Обами“ и да сугестије поменуте у чланку – повећавање испорука оружја побуњеницима, пружање обавештајних података или увођење оштријих санкција Русији – тешко да се рачунају у практичне предлоге који би Обами могли бити од користи.

Будући да добар део Европе негодује и против постојећих санкција, било која идеја о њиховом ширењу због сиријског проблема – судећи према приватним изјавама америчких званичника на које се позива чланак – није вредна разматрања. Што се тиче доставе оружја побуњеницима, руска авијација у Сирији лети превише високо за те врсте преносивих ракета земља-ваздух (MANPADS), на које чланак указује, док би достава тешких система земља-ваздух средњег или дугог домета могла да изазове проблеме за руску авијацију, али би то представљало веома жестоку и – за јавност у САД и Европи – готово извесно недопустиву ескалацију сукоба.

Ово је сасвим одвојено од чињенице да би снадбевање побуњеника оружјем MANPADS или противтенковским системима Јавелин гарантовало да ће га се докопати и џихадисти и Исламска држава – што би, у случају да се открије, за западну јавност било веома тешко да свари – а, са друге стране, према речима америчких званичника, није сигурно да би допринело побољшању положаја побуњеника на терену.

Што се тиче предлога да САД снадбевају побуњенике обавештајним подацима, то би готово сигурно довело до руског одговора – раскида уговора о размени података са војском САД – јер Руси не желе да информације које су уступили америчкој војсци заврше код побуњеника. Будући да Американцима овај уговор служи за координацију акција са руским снагама, ако не желе да се директно сукобе са све јачом руском војском у Сирији – чиме би ризиковали почетак трећег светског рата – морали би да престану са вршењем операција у Сирији како не би дошло до сукоба са Русима. Пошто је мала вероватноћа да је то оно што САД желе, одмах у старту отпада и опција било каквог озбиљног разматрања размене обавештајних података са побуњеницима.

Као што тврдолинијаши без икакве сумње знају, једина ствар која може са сигурношћу да преокрене ситуацију у Сирији у корист побуњеника јесте директна војна интервенција НАТО, која, да би била успешна, мора укључивати и америчке снаге. Будући да би и то изазвало ризик од избијања Трећег светског рата, због спора у којем већи део западне јавности подржава став Русије, ни то не долази у обзир.

marija-zaharova 2

ПРОПАСТ ПЛАНА О ПОДЕЛИ СИРИЈЕ

Један од предлога који је разматран као потенцијални план Б – подела Сирије по линијама секташког разграничења – о чему ћемо сасвим сигурно много слушати наредних недеља, у реалности је такође потпуно неизводив. Не само због тога што анкете показују да се томе противи огромна већина Сиријаца, укључујућчи и суните, него и због ситуације у којој је сиријска влада успела да консолидује контролу над густо насељеним делом западног и приобалног региона Сирије – где су лоцирани сви већи градови – па би једина преостала територија за сунитску државу у Сирији била пустиња.

Иако је то територијално веома велика област, слабо је насељена, није самоодржива и нема излаз на море. Секташка суни-држава успостављена у овом региону била би војно неодбрањива и економски потпуно неодржива. Сиријска влада би – пошто се у потпуности опорави и консолидује – била одлучна да поврати контролу над том територијом и могла би то да уради без кршења међународног права. Са много већим ресурсима на располагању и подршком Ирана и Русије, влада не би имала тешкоћа да врати ту територију под своју контролу осим ако САД и НАТО буду спремни да пошаљу копнене трупе да је бране.

Идеја о распоређивању трајног гарнизона САД или НАТО у западној Сирији, који би био задужен да брани економски неодрживу милитантно-џихадистичку малену псеудодржаву – заправо Исламску државу под другим именом – јесте фантазија, исто као и идеја да би САД и Запад били спремни да инвестирају огромне количине новца неопходне за њено одржавање. Јавност у САД и Европи се никад не би сложила са таквим потезима, посебно што би се томе снажно успротивили и Арапи, који би били ужаснути призором у којем западни моћници још једном распарчавају арапске земље, баш као што су радили током колонијалне ере и приликом стварања Израела.

Чињеница да би се кључни регионални играчи – попут Ирана и Ирака – и велике незападне силе – попут Кине, Индије и Русије – такође енергично противили том плану, као и то што готово сигурно он не би добио подршку широке међународне заједнице или УН, никако не иде у прилог овој врсти решења. Иако тај план без сумње има подршку у једном делу западних медија, нема му места у реалијама практичне политике. А реалност је да САД немају правих алтернатива сарадњи са Русијом у Сирији, и баш то је оно што веома шкрто – уз грмљавину из тврдолинијашког табора – и раде.

БЕС АМЕРИЧКИХ ТВРДОЛИНИЈАША НЕ ОБЕЋАВА ДОБРО

Ипак, постоје два закључка вредна пажње у чланку Волстрит журнала. Први је мање битан и, због предстојећих америчких избора, важност му је пре свега историјске природе. Ради се о томе да је Обама пропао у земљу. Премда чланак то не помиње директно, из текста се да закључити да Обама није био физички присутан на састанцима у Белој кући кад су тврдолинијаши износили своје ставове. Уместо да објашњава и брани своју политику суочен лицем у лице са јастребовима, Обама је одлучио да се сакрије иза других – у овом случају био је то државни секретар Џон Кери, који је остављен да трпи ударце уместо свог шефа.

На истом месту где је Труман зауставио срндаћа (Тhe buck stops here је чувена Труманова реченица коју је, исписану на самостојећем знаку, држао на столу у председничкој канцеларији; означавала је дужност председника да одлуке не препушта другима, већ да увек мора бити спреман да преузме одговорност; прим. прев.) Обама је одлучио да га пропусти да се заустави негде другде.

Други, много важнији закључак који произилази из чланка тиче се будућности. Ствар је у томе да бес који осећају тврдолинијаши не обећава ништа добро и свакако није разлог за радовање, посебно не за ликовање. Напротив, то не слути на добро и разлог је да будемо забринути за будућност.

Не помишљајући да прихвате пораз – судећи према претходним искуствима – јастребови ће сад гледати да поравнају рачуне са Русијом. Неће их зауставити ни чињеница да то не могу да ураде у Сирији, баш као што вијетнамски пораз није зауставио генерацију тврдолинијаша из 70-тих. Тад се догодило да су поборници тврде линије „осветили“ амерички пораз у Вијетнаму тиме што су запалили Авганистан са катастрофалним последицама за цео свет, укључујући и САД.

Ипак, тешко је очекивати да то што се Авганисан претворио у катастрофу заустави данашње јастребове да поступе на исти начин. Ако постоји једна константа у америчкој спољној политици онда је то извлачење погрешних поука из катастрофалних грешака.

Далеко од тога да буде фактор побољшања односа између САД и Русије, чињеница да се САД због Сирије осећају понижено учиниће да односи две земље буду још лошији него данас, што обећава много проблема у будућности.

lapitol-1

Следи чланак који је објављен у Волстит журналу.

Шефови Пентагона и CIA сматрају да се Русија неће придржавати уговора о примирју у Сирији

Новоформирани савез антируских јастребова открива несугласице у администрацији

23. фебруар 2016.

Највиши војни и обавештајни саветници председника Обаме убеђени су да се Русија неће придржавати примирја у Сирији и покушавају да пронађу начин да изврше додатни притисак на Москву, укључујући ширење војне подршке неким побуњеницима које Русија тренутно бомбардује.

Секретар за одбрану Еш Картер, генерал Џозеф Данфорд, начелник Генералштаба и директор CIA Џон Бренон изразили су велику забринутост током састанка у Белој кући, позивајући на нове мере „које ће заиста нашкодити Русима“, наводи виши званичник администрације.

Нова алијанса антируских јастребова открива неслагање између званичника задужених за безбедност и дипломата, и могла би да примора Обаму да наступи оштрије у односима са Русијом. Али ако то уради, постоји ризик да ће се САД увући дубље у индиректни рат у Сирији, а Москва не показује намеру да смањи подршку председнику Башару ал Асаду.

У уторак је сиријска влада саопштила да прихвата предлог прекида ватре, који су дан пре тога представили САД и Русија. У њему стоји да ће се наставити војне операције против Исламске државе и Ал Каидиног Ал Нусра Фронта – обе групе су УН прогласиле за терористичке организације – али и против „свих других са њима повезаних терористичких група“.

Русија и Асадов режим све побуњеничке групе називају терористима, што додатно смањује изгледе за одржање било каквог примирја.

Делегација опозиције на мировним преговорима – који се воде под патронатом УН у Женеви –прошлог понедељка је саопштила да подржава америчко-руски договор, уз неколико услова везаних за хуманитарна питања.

Руско бомбрдовање у Сирији, покренуто прошле јесени, посебно је разбеснела CIA, јер су удари агресивно циљали релативно умерене побуњенике које је војно снадбевала, укључујући и слање противтенковских пројектила, наводи анонимни званичник САД.

Сиријска власт председника Башара ал Асада у уторак је условно подржала предложени план прекида ватре, за који међународна заједница очекује да може да покрене мировне преговоре у ратом разореној земљи. Ова изјава дошла је само дан пошто су се САД и Русија договориле да примена договора о прекиду непријатељстава ступи на снагу од суботе.

Званичници наводе да је нејасно да ли би појачана подршка донела резултате у овој фази, с обиром на то какве су губитке у протеклој офанзиви режима претрпели побуњеници које подржава CIA.

obamas-kapitol

Обама се није усудио да дозволи да САД или регионални партнери снадбевају побуњенике напредним противавионским системима земља-ваздух, који су у стању да одбијају ваздушне нападе. Иако би такви системи могли да преокрену ситуацију на терену, било која одлука да се помогне побуњеницима која би им омогућила да директно угрозе руске војнике или авионе довела би до драматичне ескалације.

Тренутно је кључно питање колико би наде требало полагати у дипломатско решење сиријске драме.

У уторак је на Капитол хилу државни секретар Џон Кери навео да је било дискусија у администрацији о томе коју стратегију би требало следити „у случају да не буде успеха“ у преговорима. Рекао је да председник има могућност да предузме додатне акције против Москве.

Али господин Кери је такође рекао и „да је ово тренутак у којем би требало да видимо може ли ово да функционише или не уместо да га унапред осудимо на неуспех и почнемо дискусију о решењима која бисмо у том случају могли да предузмемо“.

Званичници наводе да ни Картер ни генерал Данфорд нису формално упутили било какве предлоге председнику Обами.

Потпарол Пентагона Питер Кук одбио је да коментарише ове наводе, баш као и потпарол шефа CIA. Морнарички капетан Крег Хикс, гласноговорник генерала Данфорда, рекао је да су његове препоруке биле приватне природе.

Виши званичник администрације који је присуствовао састанку у Белој кући рекао је да ће се „о понашању Русије судити према делима које предузима, а не оном што говори“.

Томе је додао и објашњење да „наше акције нису усмерене против Русије. Али наш фокус не мења чињеницу да ће Русија додатним уплитањем у опасни сукоб на страни бруталног диктатора остати заглављена у живом блату. Уколико не промени свој курс, Русија ће самој себи нанети највећу штету.“

Осим ширења програма CIA, друге опције које су помињане у дискусији укључују пружање обавештајне подршке умереним побуњеницима како би им се помогло да се успешније бране од руских авиоудара и потенцијално изводе ефикасније офанзивне операције, наводи наш извор.

Једна од опција која има широку подршку Обаминих саветника је увођење нових економских санкција против Русије. Али виши званичници администрације сумњају да би се европске земље сложиле са тим, с обзиром на важност коју придају сарадњи са Русијом.

Дуготрајни овомесечни преговори (у фебруару: пром. прев.) са Москвом поводом уговора о примирју у Сирији разоткрили су растући раскол унутар администрације.

Г. Картер је јавно подржао Керијеве преговоре. Али током њиховог трајања прошле недеље господа Картер и Бренан, као и генерал Данфорд, приватно су упозорили да Бела кућа ризикује подривање односа који Вашингтон има са регионалним партнерима у две америчке коалиције – једној која подржава антиасадовске побуњенике и другој која се бори против Исламске државе.

Судећи према високим званичницима председничке администрације, у једном тренутку прошле недеље Пентагон је био близу одлуке да повуче своје представнике са преговора о примирју пошто су Руси саопштили да је војна сарадња између САД и Русије део тајног договора.

Г. Картера су потресле руске тврдње, јер је лично он експлицитно искључио могућност таквих дискусија.

brenan-obama

Пентагон верује да Русија покушава да посеје семе раздора између САД и коалиционих партнера и учини да изгледа како Вашингтон прихвата Асада и подржава руску војну кампању у Сирији.

Док је Русија водила преговоре о примирју, званичници САД наводе да су њени авиони појачали нападе на позиције умерених побуњеника. Русија наставља да тврди како њени авиони циљају терористичке групе.

Кери верује да уговор постигнут у понедељак има „одрживе шансе за успех“, судећи према вишем званичнику администрације који је веома близак секретару.

Са друге стране, Картер је у понедељак поручио високим званичницима да се примирје неће одржати. „Он то сматра замком“, наводи наш извор из администрације.

Такође наводи и да су Картер, Бренан и генерал Данфорд изнели највећи део својих брига на прошлонедељном састанку у којем су учествовали Џон Кери, начелник штаба за националну безбедност у Белој кући Денис Мекдонах и саветница за нациналну безбедност Сузан Рајс.

Виши званичници блиски Керију наводе да је секретар признао да ће обезбеђивање руске сарадње представљати изазов. Један од њих наводи и да је уговор делимично усмерен на то да тестира да ли се Москви може веровати. Уколико се Русија не буде придржавала договореног, „морамо почети да размишљамо о плану Б“, наводи он.

Кери је у прошлости подржавао програм CIA у Сирији и заговарао веће војно ангажовање као што је, рецимо, стварање сигурне зоне за заштиту умерене опозиције. Али Пентагон се противио таквим идејама, упозоравајући да би то могло довести до конфликта са Русијом, наводе наши извори из администрације.

Виши званичник који је учествовао у дискусији каже да није сигурно да би Обама подржао ширење програма CIA.

Госпођа Рајс и г. Мекдонах (на слици испод), као и други виши званичници задужени за националну безбедност у Белој кући, у прошлости су изражавали скепсу у вези са акцијама CIA.

Судећи према бившим званичницима администрације, критичари из Беле куће су упозоравали да би отворена подршка побуњеницима временом могла да САД увуче још дубље у конфликт, у којем би имале мале шансе за успех све док је Москва вољна да повећава своју подршку Асаду.

Тренутни и бивши званичници наводе да је Обама 2013. наговорен да дозволи тајни програм у Сирији делом и због тога што је тај потез омогућавао да CIA утиче на акције регионалних партнера, укључујући саудијске и турске обавештајне службе, и да их спречи, на пример, да побуњеницима доставе напредне противавионске системе познате као MANPADS. Вашингтон је упозорио да би ово оружје могло пасти у руке терористима, који би га користили против цивилних летова.

Америчке обавештајне агенције упозориле су политичаре да ће, ако САД не предузму одређене кораке који би спречили да умерени побуњеници буду збрисани у офанзиви коју подржава Русија, Саудијци или неко други одлучити да, упркос вољи Вашингтона, пошаљу велики број MANPADS система у северну Сирију са циљем да обарају руске бомбардере, што би повећало шансе за ескалацију сукоба.

Превео – Александар Вујовић


Извор: The Saker, Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Руска победа над Америком у УН

* Обавезна поља