Руски европски танго

После конференције за штампу Игора Ивановича Стрелкова у Ростову бар двадесетак пута дневно ми бану људи са, за појединце, невероватно важним питањем: за кога сам – за политичку проститутку Кургињана или за власовца Гиркина.

Шта да им одговорим? Све што треба је речено пре нас. И онај који каже „види, ово је ново“ не зна да је то ипак било још у време много-много пре нас“.

Узнемиреним грађанима одговарам Шекспировим бесмртним, мада се не може рећи и учтивим, стиховима: „Сви одлазе незадовољни.!

Али има и нормалних људи који би хтели да знају и да схвате шта се то уопште дешава и како се треба према томе односити. Има их међу њима који од нас захтевају да испунимо дуг политичког новинара – да објаснимо оно што се дешава.

Нећу да се правим да знам више од других. Покушаћу да анализирам оно што ми је у рукама и да из тога створим јединствену и непротивуречну слику света. Ако вам се допадне – добро. Ако – не, хајде да заједно размислимо шта у њој није како треба, па да поправимо.

Ето тако, хајде да почнемо. Од почетка.

У почетку беше реч. А та реч је била „СССР“.

Онда је СССР изгубио Хладни рат, растурио се, и на планети Земљи је створен нови светски поредак, како то рече један од победника у Хладном рату: „на терет Русије, на развалинама Русије и против Русије“.

Не понављам ја случајно управо о томе изреку свима знаног Збигија (Збигњев Бжежински, прим. ЦЕОПОМ).

Украјина – то је откинути комадић Русије који је створен и опстаје управо у тој парадигми – на терет Русије, на развалинама Русије и против Русије.

Зашто?

Зато што је то систем који учвршћује положај Русије као државе која је изгубила Хладни рат, а САД као државе која је у том рату победила. То су окови.

Да се подсетимо пар момената, важних за ту чињеницу.

1. Реченица коју је изговорила Хилари Клинтон у вези са покушајима да се формирају Царински савез и Евроазијски такође: „Хајде да не правимо грешке. Знамо шта нам је циљ и покушаћемо да нађемо ефикасан начин да успоримо или пресечемо тај процес“.

2. Реплика коју је представница САД у УН Саманта Пауер добацила Виталију Чуркину: „Ви сте страна која је изгубила и не смете то да заборавите!“

А ми, замислите, почели да заборављамо!

Још се сећам оних лепих дана када нико од оних што данас, кидајући са себе виртуелни панцир, ридају да је „Путин све уништио“ – ни у најлепшим сновима није могао себи да представи да на било шта, што долази са Запада Русија може да одговори „не“. А сада нам је мало и то „не“ – ми би да се баш својски побијемо.

А шта у ствари значи „на терет Русије и против Русије“?

Анатомија откинутог комадића

Све европске постсовјетске земље формиране су на врло сличном принципу:

Економски – оне су практично потпуно и комплетне предате Европи. Европа је добила њихова тржишта, њихове ресурсе, у своју корист уништава њихову индустрију, присваја њихово становништво као невероватно јефтину радну снагу и раднике у сфери оних услуга којима прави Европљани у огромном броју одбијају да се баве. Управо због овог последњег изрази као „украјинске проститутке“ или „чешка/мађарска порно-звезда“ никога не могу да зачуде.

Али истовремено се цео политички блок и блок моћи земље-откинутог комадића приватизује у корист САД, а на чело политичких и обавештајних институција и институција моћи долазе агенти америчких тајних служби. Као идеално објашњење можете да погледате како су у Прибалтици распоређени кадрови – ту се све најбоље види.

Као по правилу на највише позиције у земљама-комадићима се постављају потомци и васпитаници нацистичких колаборациониста који су се крили у САД. Земља-комадић се уз директно учешће нових руководилаца тајних служби пажљиво фашизира. Маршеви СС-оваца и њихових младих фанова постају свакодневица, у пантеоне националних јунака се инкорпорирају цркнути и полуцркнути фашисти.

Тај политички систем је позван да гарантује неколико ствари:

1. Саботажама – да смета Европи да се повезује са Русијом.

2. Да буде гарант антируског карактера НАТО-а.

3. Да у критичном тренутку, односно уколико Европа или земља-откинути комадић без обзира на управу споља почне да се зближава са Русијом – почне да ради као детонатор, изнутра изазивајући експлозију читаве земље.

Због чврстине недржавних, тј. народних веза Русије и Украјине тај систем у Украјини дуго није могао да проради. Тај систем је на брзину формиран тек за време Јушченка када му је специјално подметнута супруга – америчка Украјинка, сва потонула у нацизам, која се за време Јануковича подвргла демонстративној, али не и истинској сопственој демонтажи.

Без обзира на то, покушај Јануковича да земљу поведе путем који су Европа и САД специјално приремиле за њега, детонатор је прорадио, земља је растурена у комадиће и оно што је могло да постане мост просперитета између ЕУ и Русије претворило се у крваве запаљене грудвице.

Мала последица напред реченог: када (не – ако, већ баш када) Русија превазиђе украјинску кризу САД ће да дигну у ваздух прибалтичке земље, зато што су оне и формиране баш као минско поље за руског медведа и
ЕУ, и не постоје за САД ни због чега другог.

Али – да се вратимо нашим играма.

Игре патриота

Као резултат деловања руског политикума и украјинског конфликта, у Русији су се јасно оцртале две патриотске групације које на различит начин објашњавају будућност Русије, те су због тога склоне да различито решавају украјинско питање.

Одмах морам да се исправим: обе групације су патриотске. Ако ништа друго – оно бар обе себе сматрају за патриотске. Обе желе да Русија буде моћна, богата и не желе јој пораз. Али будућност Русије виде различито.

Прва група – то су „црвени“ и „евроазијати“. Њихово виђење будућности Русије се описује речима „Евроазијска империја“ и „СССР 2.0“, што подразумева озбиљну територијалну експанзију, формирање нових великих геополитичких савеза, укључење у орбиту Русије или чак у њену државност великог броја различитих народа, међу којима би било и неевропских. Та група хоће целу Украјину! Ето тако је у основи њене идеологије експанзије и освајања.

Друга група су условни „бели“ и „евро-националисти“. Она не сматра да је ширење на све стране корисно и оправдано. Њима је и политички и естетски близак пут зближавања са Европом и уградња у врх светског система, али под њиховим условима.

О естетској тежњи ка Европи говори, на пример, поезија већ поменутог у самом почетку Игора Ивановича Стрелкова на коју је очигледно утицао Киплинг.

За ту групу није важна читава Украјина, већ само Новорусија – место где компактно живе Руси, место које је постало симбол руског пролећа – националне руске ренесансе. Та група је спремна да геополитику експанзије принесе на жртву конкретним руским људима, њиховим животима и судбинама.

Шта се мени у читавој овој причи не свиђа?

Шта уопште може да се не свиђа у тим прелепим душевним тежњама обе стране?

Мени се ипак не свиђа баш ништа.

Последице идеологизованих решења

Сав кретенизам решења која се доносе на бази идеологије, отргнуте од стварности, може да се прати сада на санкцијама ЕУ које се односе на Русију.

Директно на наше очи европски лидери плету конопце како би се у знак протеста против нас обесили на нашим праговима. При том они чак нису у стању ни да формулишу чиме смо их ми тако јако увредили.

Проблем наших патариота је у томе што они јасно виде своје циљеве, не видећи при том препреке.

Незауставиво ширење на све стане, у које спадају и огромни простори са често уништеним државама на њима – од нас захтева гигантске трошкове на сређивање и цивилизовање т-аквих територија. То нам одузима могућност да сконцентришемо средства за врло уске правце и гране пробоја.

Необуздана офанзива на Украјину без вођења рачуна о европској политици – то је одличан начин да се помогне САД-у у понављању сценарија из 1946.године који је послужио за стварање Гвоздене завесе између нас и Европе; то мора да изазове политичку и економску стагнацију и доведе до онога, до чега је пре тога доведен СССР – до дегенерације политичког система, елите, економије. Држава – изолациониста у глобализованом свету може да постоји само у најдегенерисанијим облицима.

„Хапок“ – отимање Новорусије означава аутоматско очување Украјине са престоницом – Кијевом као „антируским комадићем Русије“, односно и система за заустављање, обуздавање Русије. Плус – уз све то нас опет чека гвоздена завеса, коју САД толико прижељкују.

Борба која се сада води за Украјину представља део борбе Русије и САД за читаву Европу, те самим тим и за Евроазију.

И уколико ми, пошто победимо, будемо могли да одбацимо САД на другу половину земљине кугле, у том случају ће САД, уколико оне победе, моћи да нас одбаце из Европе, али у нигде – јер ћемо бити потпуно растурени, без државности и јединствене високе културе.

Ми не треба да се боримо против Европе. Ми не треба ни да се гурамо у њу.

Ми треба да се боримо за њу!

Из саме ситуације произилази девиза којом ми као земља треба да се руководимо у садашњој политичкој ситуацији.

„Европа ће бити слободна“.

Само, једино што бих ја променио – на плакату бих Британију заменио Немачком, а САД – Кином. Биће баш лепо!

Идеологија ослобођења Европе од идеолошког, културног, економског диктата САД – то је наш кључ за будућност.

А тај кључ је у – Украјини.

Наше понашање у Украјини мора да буде беспрекорно, јер је то рекламна акција Русије за пружање европском тржишту таквих роба какве су војна безбедност, култура, идеологија. И у тој парадигми бренд какав је „пристојност“ већ се одлично сместио у општи будући стил.

Неокаљаност – то значи „никакво брутално насиље, чисте руке беле као снег (као бели КамАЗ-и) и неминовност напредовања“.

Русија је већ нацртала прве кораке свог плеса.

То је пар тактова, и ми ћемо страсно и чврсто око струка загрлити нашу партнерку за танго.

Не сме да се дозволи да се та игра прекине ни због каквог, ма и најпатриотскијег, соса.

Музика!!

---

Извор: Однако, Фонд Стратешке Културе