Русофобији у САД назире се крај

Први месец Доналда Трампа на позицији председника САД био је заиста необичан. Комбинација околности створила је климу отпора новом председнику каква раније није виђена у америчкој политичкој историји. У епицентру је Трампова политика према Русији, али суштински је нападнута позиција председника.

Демократе готово једногласно одбијају да прихвате Трампа као свог председника. Не могу да се помире са горчином неочекиваног пораза и одбијају да прихвате мирну транзицију. Скоро све анкете истичу дубоку подељеност Америке, а линија расцепа пролази тачно кроз средину. Размотримо следеће податке.

У Галуповој анкети прошлог викенда Трампов рејтинг одобравања (approval rating) је око 40 одсто, док у последњој Расмунсеновој дневној анкети достиже 55 одсто. Око осам процената демократа позитивно оцењује његов рад, док му је рејтинг одобравања међу републиканцима 87 одсто, што је за четири процента више од историјски просечног рејтинга одобравања који председници уживају код гласача сопствене партије.

Опет, последња анкета Истраживачког центара Пју (Pew Research Center) показује да само 35 одсто демократа и независних бирача који нагињу ка Демократској партији подржава Трампово председниковање, што је најнижи рејтинг било ког новог председника код бирача опозиционе партије за више од три деценије. Међутим, и Пју је установио да 84 одсто републиканаца и њима склоних бирача позитивно оцењује Трампово понашање у досадашњем току мандата.

Очигледно је да Трамп изазива јаке емоције. Три четвртине Американаца на њега реагује бурно, било да се ради о позитивним или негативним емоцијама. Према процени нове анкете Фокс њуза, 45 одсто америчких бирача верује Белој кући, док 42 одсто више верује медијима.

Тешко је премостити тако дубок јаз. По свему судећи, то би могло да дефинише Трампов мандат. Импликације на америчку спољну политику и дипломатију ће бити далекосежне. Амерички утицај на глобалној позорници трпи озбиљну штету.

Трампова спољнополитичка агенда и даље остаје нејасна, али уочљиво је да, за разлику од Обаме, он неће дозволити себи да повије кичму или буде кооптиран од стране онога што се назива америчким „естаблишментом.“ На двема кључним позицијама у спољнополитичком тиму – државног секретара и замене за Мајкла Флина на позицији саветника за националну безбедност – Трамп је једноставно одбио да поклекне пред хвалоспевима естаблишмента двојици својих кандидата – бившем шефу CIA Дејвиду Петреусу и бившем амбасадору у УН Џону Болтону.

Петреус и Болтон би значили „повратак“ неоконзервативаца на руководећи положај америчке дипломатије и спољних односа. Трамп очигедно није желео да се то догоди. Да ли то указује на нешто значајно? Да.

Сведоци смо необичног спектакла у којем опкољени председник и даље следи своју спољнополитичку агенду, која је под немилосрдним нападима корпоративних медија, остатака Обаминих кадрова из обавештајног естаблишмента, војно-индустријског комплекса и двопартијске коалиције у Конгресу.

Евидентно је да Трамп планира да следи своју агенду иако ће му можда требати више времена него што је раније био случај. Уверен је да ће на крају прогурати своје. У најмању руку, јасно је ставио до знања да нема намеру да капитулира на начин како је то учинио Обама.

Узмимо за пример однос према Русији. Утисак који се намеће је да је Трамп у последњем месецу обуставио ако не и преокренуо крештаву реторику конфронтације са Москвом, која је била карактеристична за Белу кућу, упркос џиновским, готово свакодневним напорима естаблишмента да у односима САД и Русије изазове трење или анимозитет.

Може ли Трамп успети? Има шансу у овој борби, не само јер је на правој страни историје већ и због тога што је драстична преоријентација америчке спољне политике неопходна и за остварење његове политичке агенде „Америка на првом месту“.

Постоји тиха већина Американаца која није заинтересована за одржавање хладноратовских тензија са Русијом. Парадоксално, у ову већину спада и значајан број демократа. Сетите се новембарског говора Бернија Сандерса на Универзитету Џорџтаун названог „Зашто сам социјалдемократа?“ Корисно је присетити се следећих делова:

• „САД морају тежити да воде политику која ће уништити брутални и варварски режим Исламске државе… Али не можемо – и не бисмо требали – то да учинимо самостално… Иако одређене државе заиста имају историјска неслагања – САД са Русијом, Ираном и Саудијском Арабијом – време је да те разлике оставимо по страни и порадимо на заједничком циљу уништења ISIS;

• Морамо створити организацију попут НАТО за суочавање са безбедносним претњама 21. века… Морамо радити са нашим НАТО партнерима и проширити коалицију како бисмо у њу укључили Русију…

Да се Демократски естаблишмент удржао од завереничког удруживања са циљем да се подрије и осујети Сандерсова кандидатура, данас они који себи дају за право да причају у име партије не би били у могућности да јашу високо на крилима русофобије. Тачка.

Због тог разлога је важно да се не губи из вида „шира слика“. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је био далековид када је у прошлонедељном говору на Минхенској безбедносној конференцији (MSC) наговестио „постзападни светски поредак“. Нешто се заиста фундаментално мења. Алхемија америчког трансатлантског лидерства више није иста.

Врло је важно што европски поглед већ сеже иза НАТО. Дух је пуштен из боце. Сви Мајк Пенсови Беле куће не могу поништити оштру изјаву министра одбране САД Џејмса Матиса: „Американци не могу водити рачуна о будућности ваше деце више од вас самих“.

Шпигл је у редакцијском уводнику касније прокоментарисао: „Нажалост, не ради се само о новцу. НАТО је одувек настојао да буде нешто више од војног савеза. Видео је себе као заштитничку снагу либералне демократије… Али, да ли смо сигурни да је Запад још увек савез заједничких вредности? Ако није, шта онда НАТО брани?“

Неке од опаски са MSC су доста индикативне. Говорећи у Минхену, председник европске комисије Жан Клод Јункер одбацио је амерички став да НАТО савезници треба да повећају издатке: „То је амерички став већ много, много година. Ја сам у потпуности против идеје да дозволимо да будемо увучени у то. Европљани морају боље да интегришу своје одбрамбене трошкове и да троше новац ефикасније“.

Једноставно се не може игнорисати да су европски буџетски проблеми делимично изазвани америчком субпримарном хипотекарном кризом. А Европа подозрева и да САД манипулишу безбедносним односом. Потпуно је очигледно да је ове године у Минхену антируска реторика била пригушена.

Важно је истаћи и да је Немачка канцеларка Ангела Меркел позвала на „успостављање добрих односа са Русијом“ упркос актуелним разликама и на стварање „својеврсне заједнице“ од Владивостока до Европе.

Ови почетни весници су наговештај да ће коалиција интересних група из Вашингтона на крају изгубити битку против Трампа, коју води са циљем да настави блокаду његових планова о побољшању односа са Русијом.

Наравно, усвајање било какве конкретне проруске политике у актуелним околностима ће бити тешко, али, са друге стране, на званичном нивоу не мора бити настављена ни претерано непријатељска политика, попут оне која се водила за време Обамине администрације.

Ово је за Европу година политичке транзиције. Просто речено, западни наратив се незадрживо трансформише и, ако га Трампова администрација свесно и непрекидно не буде преливала политичком русофобијом, у Евроазији ће доћи до промене динамике моћи.

До краја године је сасвим замисливо да дође до општег спуштања тензија између Европе и Русије, а то само може ићи наруку настојању Трампове администрације да поправи односе САД и Русије.

Мелкулангара Бадракумар је дугогодишњи идијски каријерни дипломата у пензији. Пишући анализе за „The Asia Times“, „The Hindu“ и „Deccan Herald“, показао се као један од најбољих познавалаца глобалних проблема

Извор: Фонд Стратешке Културе