Са пута по Далмацији – тапије наше прошлости

На једном гробу, код цркве Светог Јована у Стрмици код Книна, стоји епитаф: „Душа Богу – тијело Србији – срце Крајини“. Ни краћег натписа, ни јаче поруке! Покојник је преминуо у избеглиштву у Србији где је и сахрањен 1996. године, а онда је пренесен у гробље у коме су се вековима сахрањивали његови преци.

На самој цркви Светог Јована стоји натпис да је подигнута 1618., док најновији подаци говоре да је из 1550. године. Одмах поред овог гроба је и гроб недавно преминулог крајишког новинара и културног прегаоца Раде Матијаша, који је пре више од три деценије покренуо културну манифестацију „Сијело Тромеђе“.

Ова манифестација наставила је да живи и после „Олује“ и њеног оснивача, тако да је  ове године одржана  по 23. пут, под слоганом „Волим Босну у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“.

Овде је и црква Рођења Пресвете Богородице из 1913. године која је пре ноколико година  обновљена, а поред ње се налазио и парохијски дом у коме је до Другог светског рата службовао стрмички парох Момчило Ђујић. Сада се обнавља и црква Светог Јована како би за две године,  у новом сјају, обележила четири  века од свог оснивања.

Само место Стрмица, кроз коју протиче река Бутижница, дели судбину осталих села чији су становници прогнани за време хрватске војно-редарствене акције „Олуја“. Углавном су се вратили старији људи који чекају своје време да нађу спокој поред цркве Светој Јована, док су млађи отишли „трбухом за крухом“ од Аљаске до Аустралије! Некада плодна долина сада је зарасла у прашуму, а главни становници су дивље свиње које долазе до самих кућа у потрази за храном.

У манастиру Крка

Из Стрмице на празник Преображење (19. августа) стижемо до манастира Крке који се налази у сликовитом кањону истоимене реке,  са црквом посвећеном Светом архистратигу Михаилу. Традиционално се повезује подизање манастира са именом Јелене Шубић, сестром цара Душана, и датира из средине XIV века.  Преображење је и слава манастира. На овај свети дан дођу многи, не само из Книнске Крајине, него и са ширег подручја Далмације, Лике и Босанске Крајине. Тако је било и ове године. У порти манастира богослужио је далматински владика Фотије, уз саслужење епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, епископа франкфуртског и све Немачке Сергеја и свештенства далматинске епархије.

Владика Фотије је у својој беседи нагласио: „Имамо седам манастира у Далмацији. То је духовни темељ за опстанак. Међутим, треба народ својом љубављу да се врати на ове просторе, својом молитвом, поштовањем темеља где су никли, својих огњишта, вере, крсне славе и тако ћемо опстати“. Ове речи владика понавља већ годинама и уложио је велики напор у обнову цркава и верског живота у Далматинској епархији за време свог службовања. Сада од октобра прелази на нову дужност у Зворничко-тузланску епархију, али засигурно неће заборавити своје Далматинце са којима је провео готово две деценије када је било најтеже. Њега ће наследити новоименовани владика Никодим (Косовић), досадашњи игуман манастира Крка.

Да подсетимо, за време грађанског рата од 1991 до 1995. године, и одмах после „Олује“, владика Далматински био је Лонгин. То су била тешка времена, а посебно после повратка, када га је један недобронамеран Хрват упитао „Зашто си се вратио када си отишао?“. Владика је кратко одговорио. „Да нисам отишао не би се ни вратио!“.

Духовном сабрању у манастиру Крка присуствовали су верници и свештенство из више епархија. Након литургије и традиционалног сајма који се одржава уочи Преображења подно манастира, на платоу испред храма светих Ћирила и Методија, у центру Кистања, организован је културно-уметнички програм у организацији СКД-а Просвјета пододбора Кистање, у оквиру којег су се представили гости из Крагујевца, Старе Пазове и других места.

У манастиру Крупа

Посебно је било свечано на Велику Госпојину (28. августа) код манастира Крупа, који  ове године обележава седам векова свог постојања. Од раног јутра путеви према манастиру били су закрчени бројним аутомобилима који су стигли, углавном, из Србије. За паркинг су послужиле ливаде поред манастира које су ипак биле претесне да се паркирају сви они који су стигли на ову свечаност.

Према записима насталим у неколико прошлих векова, манастир Крупа подигли су 1317. године, уз помоћ краља Милутина, монаси из Босанске Крупе. За време српских владара Стефана Дечанског и Душана манастир је обновљен, а свој допринос његовој обнови дали су и српски деспоти Бранковићи из Срема, Ђорђе и Јован са мајком Ангелином.

У манастирској црви Успења Богородице архијерејску литургију предводио је Митрополит загребачко – љубљански Порфирије уз саслужење далматинског владике Фотија, Горњокарловачког Герасима и Славонског Јована. Црква је била претесна да уђу сви који су тога дана дошли до манастира, па се дружење наставило и у поподневним сатима уз богат културно уметнички програм.

Нажалост, изневерена су очекивања многобројних Крајишника и њихових гостију јер је било најављено да ће обележавању ове, за Србе Далмације па и шире, значајне годишњице присуствовати и патријарх Српски Господин Иринеј. Нажалост није било ни представника политичке власти из Матице, тако да је то на неки начи умањило сам доживљај ове прославе.

Ово је, свакако, била прилика да се још једном каже како су биле злонамерне поруке оних хрватских политичара који су говорили „нека Срби понесу на опанцима ону прашину коју су донели“. Манастир Крупа, заједно са другим нашим манастирима и црквама, сведочи о вековном присуству Срба на овим просторима. У Обровцу, градићу који је најближи манастиру Крупа, некада је живело више од седам хиљада Срба. Данас их је мање од хиљаду који још увек живе у нади  да ће се вратити њихови сународници на вековна огњишта.

Тих августовских дана горела је Крајина. Крај између Велебита и Динаре углавном је пуст после прогона Срба. Необрађене њиве, запуштени пашњаци, шикара и шипражје пламтили су на више места, све од Стрмице, преко Промине и Кистања, до Равних Котара и Задра… Посебно је био критично око Бенковца где се једна девојка похвалила да је подметнула пожар, јер се тако жељела осветити „четницима“ који су јој за врема рата запалили кућу! Ову „освету“ данима су гасили канадери и хиљаде ватрогасаца. Напуштамо „опожарено“ подручје док се на Велебиту још увек дими, очекујући да ће доћи нека боља времена у којима ће нестати мржње и зависти, и када ће свако моћи да се врати у свој завичај.

Крајишници сваком дају понешто, али срце остаје у Крајини, баш онако како  пише на епитафу с почетка ове приче!

Аутор је генерални секретар Удружења Срба из Хрватске

Извор: НСПМ