SAD, Severna Koreja i Holivud

U odnosima SAD i Severne Koreje 2014.godina je završena  u tonu konflikta. Konflikt će neizbežno da se odrazi na odluke  koje će se donositi u 2015.godini. Razlog za najnoviju krizu je skandal, izazvan snimanjem filma jednog od stubova Holivuda, kompanije Sony Pictures, pod nazivom  „Intervju“, kao i masovnim hakerskim napadom na tu kompaniju do koga je došlo pred samu premijeru filma.

U čitavoj priči treba da se razdvoje dva osnovna aspekta: snimanje filma-provokacije koje je uznemirilo  severno-korejce i sajber-diverzija, pripisana Pjongjangu, protiv navedene američke kompanije, koja je dovela do krize u odnosima SAD i DNRK.

Sadržina filma je skandalozna.  Dva američka novinara  koji, kao, žele da naprave intervju sa vođom Severne  Koreje stižu u nju kako bi ubili Kim Čen Ina i ostvarili svoju pravu  nameru. Čim je fabula filma postala poznata, Pjongjang je počeo sa njegovom oštrom  kritikom.

U svim zemljama  sveta status šefa države, baš kao i nacionalne zastave i himne, predstavlja simbol državnosti. Uvredljiv  odnos prema tom simbolu uvek povlači jake zvanične reakcije. Pri tom je u Severnoj Koreji,  zbog specifičnosti njene političke kulture, odnos prema vođi nacije  pun straha i osećajnosti, kojima se pokazuje posebno mesto vođe u državno-političkom uređenju zemlje. Na  to utiču i   konfučijanske vrednosti – kult  vrhovnog vladara kao namesnika Neba i oca nacije, kao i mnogi  drugi. Zato se stručnjaci, kojima su kulturno-istorijske tradicije Severne Koreje poznate, ne čude što na svaki uvredljiv ispad na račun Vođe neizbežno dolazi vrlo oštar odgovor.

Tu severno-korejsku specifičnost  dobro  znaju i u Americi. Dovoljno je da se prisetimo da je u vreme boravka na vlasti prethodne   republikanske administracije, kada bi Bela kuća poželela da prikoči proces dijaloga sa Pjongjangom ona bi odgovornost za to prebacivala na severnokorejsku stranu, a Džordž Buš je svesno sebi dozvoljavao poneki ispad na adresu Kim Čen Ira (npr. nazvao ga je „Pigmejac“). U takvim slučajevima uopšte nije trebalo da se dugo čeka na očekivanu besnu reakciju, kao i na dugačku pauzu  u bilateralnim kontaktima. Mada je „Intervju“ predstavljen kao umetnički film u žanru komedije, tvorci filma i administracija SAD su, blagovremeno upozoreni sa severnokorejske strane, morali da znaju da će pojavu tog filma i njegovu prodaju svetu Pjongjang shvatiti kao namernu neprijateljsku akciju, kao duboku uvredu nacionalnog dostojanstva i da će posledica toga biti  oštra negativna reakcija. Jer u filmu ne samo da se prikazuje priprema i realizacija terorističkog akta na stvarnoj likvidaciji sadašnjeg vođe Severne Koreje, već se i on lično i kompletna severno-korejska stvarnost  prikazuju isključivo u negativnom, sarkastičnom svetlu.

Zato su svi diplomatski koraci Severne Koreje (zvanični pozivi, izjave, upozorenja)  bili usmereni da  se  spreči prikazivanje filma, a kada je do toga ipak došlo – da se ono ograniči, i sve to je bilo i očekivano i vrlo shvatljivo. Među takvim koracima Pjongjanga može se pomenuti   pismo ambasadora Severne Koreje pri UN Ča Son Nama od 27.jula 2014.  generalnom sekretaru UN Ban Ki Munu u kome je izražen protest zbog prikazivanja filma i  zahtev da se pismo obelodani tako što će kao zvaničan dokument biti prosleđeno Generalnoj skupštini   i Savetu bezbednosti UN. „Davanje dozvole za snimanje i širenje takvog filma o ubistvu sadašnjeg predsednika suverene države, – ukazivali su severnokorejski predstavnici, – treba smatrati za otvoreno navijanje za terorizam i akt rata“. Ambasada  DNRK u Rusiji je u vezi s tim konstatovala: „Film „Intervju“ koji je snimio američki studio SonyPicturespredstavlja vrlo opasan proizvod koji opravdava i podstiče terorizam. Situacija u Sjedinjenim Državama, u kojima se bez imalo ustezanja snima  i  prikazuje takav film … dokazuje  bezizlaz i bezumstvo, koji  su danas obuhvatili Ameriku“.

Ocene i argumenti Pjongjanga su dobili podršku u mnogim glavnim gradovima, pa i u Moskvi. Komentar Ministarstva za inostrane poslove je glasio: „Sama ideja filma je toliko agresivna i skandalozna  da je reakcija severnokorejske strane (i ne samo njena) potpuno razumljiva. U Rusiji je sa zabrinutošću primljena nova etapa eskalacije napregnutosti u odnosima SAD i DNRK zbog optužbi upućenih Pjongjangu zbog njihovog  učestvovanja u sajber napadu na sajt kompanije SonyPictures. Američka strana pri tom nije uspela da ponudi nikakve direktne dokaze koji bi  opravdali zahteve zbog tih navodnih  akcija Pjongjanga. Pretnje osvetom i pozivi drugim zemljama da osude DNRK, koje su se čule iz SAD-a, nama izgledaju potpuno kontraproduktivne i opasne, obzirom da  samo dodaju i bez toga složenoj situaciji na Korejskom poluostrvu element napregnutosti, te mogu da dovedu do dalje eskalacije konflikta“.

Takva ocena  leži  na pravim osnovama. Oni koje ne žele dobro   Severnoj Koreji u SAD-u, u Južnoj Koreji i još nekim zemljama u toj priči su videli mogućnost   širenja  ideološke diverzije protiv Pjongjanga, te pozivaju ne samo da se skandalozni film što više širi po čitavom svetu, već i da se pronađe mogućnost da se on ubaci na sever Korejskog poluostrva. Tako je izvesna organizacija pod nazivom „Borci za slobodnu Severnu Koreju“ predložila da se   video-diskovi  sa tim filmom prebace u DNRK u balonima[i]. Kao što se već zna, praksa slanja anti severno-korejskog propagandnog materijala protiv Severne Koreje (iz Južne Koreje) preko demilitarizovane zone se  široko koristi poslednjih godina, što predstavlja snažan uznemirujući postupak za odnose između dve Koreje. Osim  toga, u decembru 2014. je protiv Demokratske Narodne Republike Koreje došlo do niza sajber napada zbog kojih je bilo i prekida u pristupu internetu.

Nije čudno što je u tim uslovima Pjongjang  na informativnom polju  prešao u kontraofanzivu. Ministarstvo inostranih poslova DNRK je optužilo SAD da  „širi optužbe za koje nema osnove“. Pjongjang je ponudio FBI da se izvrši zajedničko ispitivanje sajber-napada. „Ne pribegavajući torturi koju koristi američka CIA mi imamo sredstva da dokažemo da taj incident nema nikakve veze sa nama“ – tako su svoju ponudu prokomentarisali  severno-korejci. CTAK (Centralna telegrafska agencija Severne Koreje) je, pozivajući se na Nacionalni komitet za  odbranu Severne Koreje, izjavio da su „armija i narod DNRK spremni da u potpunosti izdrže konfrontaciju sa SAD na svim bojnim poljima, uključujući  i prostore na kojima se vodi sajber – ratovanje. Naši najsuroviji postupci  koji će predstavljati odgovor biće krajnje odlučno preduzeti protiv Bele kuće, Pentagona i čitavog kopnenog dela SAD, tog smetlišta terorizma. I oni će biti mnogo jači od  „simetričnog odgovora“  koji je objavio Obama“, krivac za „bezumno širenje priča“ o sudelovanju DNRK u „potpuno opravdanom“ hakerskom napadu,  „mada mi i ne znamo ko su oni i odakle su“.[ii]

Treba da se kaže i da su mnogi svetski mediji citirali ta upozorenja Pjongjanga. Ima međunarodnih krugova kod kojih se pojavila bojazan  zbog mogućeg vojnog odgovora DNRK. Stručnjacima za Koreju koji poznaju osobine severno-korejske retorike, u kojoj ništa ne treba da se prihvata bukvalno, morali su da se baš potrude kako bi raspršili takav strah. Treba da se zna i da Korejci iz Severne Koreje, odmah pošto su se distancirali od postupaka i izjava grupe hakera, sami su izjavili da nikada „nisu ni pomislili“ da prete, tim pre da čine bilo šta mirnom   stanovništvu Sjedinjenih Država koje posećuje bioskope.

Kao rezultat napada hakera na kompaniju Soni Pictures do koga je došlo 24.11.2014. kompjuteri holivudskog giganta su bili uništeni, kao i kompletna mreža. Mediji su to  proglasili za „najveće korporativno uništenje u istoriji“. Odgovornost za taj napad je preuzela grupa „Čuvari mira“ (GuardiansofPeace).

1.     Napadači su odneli stare i nezavršene filmove,filmske scenarije mogućih novih filmova, lične fajlove saradnika, prepisku rukovodstva kompanije.   Zatim je sve preneto na internet. Posle toga su hakeri zatražili da   skandalozni film o ubistvu severno-korejskog lidera prestane da se izdaje.

2.     Pa su pripretili i da će svakog ko pođe u bioskop da odgleda taj film napasti i napomenuli su da se „treba prisetiti 11. septembra 2011“.

3.     Hakeri su na izvesno vreme uspeli da poseju paniku. Premijera filma je odložena, više bioskopa je odbilo njegovo prikazivanje. Vlasti SAD su sve primile sa velikom uznemirenošću.

Pošto je dobro razmislio, Vašington je, pozivajući se na podatke ispitivanja FBI, kategorično, ali i bez ikakvih dokaza, za hakerski napad optužio zvanični Pjongjang.

4.     Šema optužbi  je jako ličila na onu kao u slučaju katastrofe malezijskog „Boinga“ iznad Ukrajine: „Znamo mi ko je kriv! Imamo dokaze , ali ne možemo da ih iznesemo, jer su oni strogo poverljivi. Zato morate da nam poverujete na reč“. Drugi primer bi bio iz 2003. godine kada je Irak bez imalo sumnje lažno  optužen  za postojanje vojnog nuklearnog programa,   ipak  napadnut.

DNRK je odlučno odbacila optužbe i Sjedinjenim Državama predložila (već dva puta) da se izvrše zajednička ispitivanja, kako bi se  došlo do prave istine. Međutim, Vašington je odbio i to, uz obrazloženje Pjongjangu da „ako već želi da pomogne da se situacija sredi, bilo bi mu bolje da nadoknadi troškove   američkog televizijskog studija do kojih je došlo zbog tog napada“. Da podsetimo da je i 2006. – 2007.godine, kada je Ministarstvo finansija SAD, pošto je počelo sa sprovođenjem operacije  protiv „ilegalnog ekonomskog poslovanja DNRK“, zatvorilo severno-korejske račune u banci „Delta Asia“  u Makau i tako usporila    pregovore  šest strana u Pekingu koji su se dotle  uspešno odvijali, a koji  su se odnosili na nuklearne probleme na Korejskom poluostrvu, bez obzira što nisu ponudili dokaze da su Pjongjang i navedena banka na bilo koji način imaju veze sa tim, a pri tom su odbili saradnju sa severno-korejskom stranom koja im je to nudila. Prisećamo se i odbijanja Seula da zajedno sa Pjongjangom istraži incident sa njihovom korvetom „Čonan“ koja je eksplodirala 2010.godine. Učesnici vanrednog zasedanja Saveta bezbednosti UN, koje je sazvano na inicijativu Južne Koreje, nisu pronašli nikakav razlog da se slože sa rezultatima  istrage koju je sproveo Seul, mada je on za tu eksploziju direktno okrivio Pjongjang.

Odbijanje SAD i njenih saveznika da zajedno sa Severnom Korejom istražuju konfliktne situacije već su postali normalna stvar. Već sama ta činjenica čini da optužbe na račun Severne Koreje koje se odnose na hakerski napad  na Soni Picturespostanu vrlo sumnjive. U  komentaru Ministarstva inostranih poslova Rusije kaže se da je „Pjongjang ponudio da se taj incident zajednički istraži, jer bi to omogućilo pojavu novih mogućnosti za smirivanje napregnutosti. U stvari takav korak predstavlja dokaz iskrene težnje severno-korejske strane da istraži sve detalje tog pitanja“.

U slučaju sa filmom „Intervju“ čije je prikazivanje, zbog straha vlasnika bioskopa,  odloženo za nekoliko dana, predsednik SAD Barak Obama  je podvukao nedopustivost situacije u kojoj spoljna sila, odnosno Severna Koreja, pokušava da uvede cenzuru američkog filmskog tržišta, da udari na slobodu reči i t.d. Obama je ukazao na neverovatne srazmere  i visok tehnički nivo sajber-agresije i obećao da će preduzeti kaznene akcije protiv DNRK čak do njenog ponovnog postavljanja  u spisak država koje podržavaju terorizam.

Američke vlasti se uopšte nisu uzbudile  zbog toga što se ceo niz faktora nikako ne slaže sa njihovom verzijom o učestvovanju DNRK  u sajber-diverziji. Čak i u samim SAD među onima koji istražuju taj  incident postoji nekoliko različitih verzija.

Jedna, koja se zasniva na rezultatima ekspertize koja se  naziva „stilometrija“ navodi da su kod hakera postojale lingvističke osobine ne korejskog, već drugog porekla, između ostalog i da je  moguće da su se među napadačima nalazila i lica sa ruskog govornog područja.

Druga verzija se bazira na činjenicama koje zvanični Vašington ignoriše. „Čuvari mira“  su se povezali sa štampom i izjavili da su spremali napad zajedno sa saradnicima kompanije Soni i da time filmska kompanija plaća za svoju „kriminalnu“ biznis-praksu. Iz pokradenih dokumenata se ispostavilo da je među 17 saradnika kompanije čija je plata iznosila preko 1 milion dolara bila samo jedna osoba ženskog pola. Tako se pojavila mogućnost za pretpostavku da su  uništenje mogli da naprave i bivši saradnici studija koji su bili nezadovoljni rukovodstvom firme u kojoj su bili zaposleni.

Treća verzija ima veze sa kineskim faktorom. SAD su zatražile od Kine pomoć u istrazi, jer ceo internet-saobraćaj Severne Koreje prolazi kroz kineski informacioni prostor. Međutim, ni Peking nije otkrio nikakav trag učestvovanja korejaca u toj diverziji.

Po zvaničnoj američkoj verziji hakeri su izvršili napad ne toliko na izuzetno visokom profesionalnom tehničkom nivou, već su se za njega pripremali  skoro godinu dama, jer su u samoj kompaniji „Sony Pictures“ imali mnogo saučesnika. Ako se pođe od pretpostavke da su sve što se desilo napravili Korejci iz Severne Koreje,trebalo bi da Vašington prizna da je „Ruka Pjongjanga“ toliko snažna i tehnički savršena da je u samim SAD formirala  široku mrežu agenata koja je u stanju da se bavi uspešnim podrivačkim operacijama.

Bilo kako da bilo, analitičari smatraju, da je reakcija Vašingtona u čitavoj priči svakako neproporcijalna. Jer hakerski napadi su u čitavom svetu postali uobičajena stvar, ali nikada do sada oni nisi dovodili do pokušaja da se zbog toga „kažnjava“ čitava država.

Moguće je da će sve biti jasnije ako se incident posmatra u kontekstu opšte politike Vašingtona  prema Severnoj  Koreji. Ta politika se zvanično  naziva „politika strateške trpeljivosti“ ali  mnogi američki politikolozi je nazivaju „jedan oblik  „strategije uzdržanosti““ čiji je cilj smena režima u DNRK. Više američkih stručnjaka za Koreju  konstatuje da se uprkos prvobitnim očekivanjima linija administracije B.Obame prema Pjongjangu pokazala oštrija i konzervativnija od politike vlade DŽ.Buša. Glavni instrumentarijum  „politike strateške trpeljivosti“ je nada u jačanje pritiska, u sankcije i izolaciju DNRK, odbijanje pod različitim izgovorima sadržajnog dijaloga sa Pjongjangom i potpuno odbacivanje elemenata „politike pridobijanja“.

Tokom 2014. su ignorisane višekratne mirovne inicijative Pjongjanga,  kako one koje su bile upućene Vašingtonu, tako i one, upućene Seulu, a karakterisane su kao propagandne. Zbog mirnoće Pjongjanga koji se u 2014. uzdržao od vršenja nuklearnih proba i lansiranja raketa   velikog dometa, SAD i njeni saveznici su nastavili da vrše seriju opširnih  vojnih manevara  duž granica Severne Koreje, i tragaju za novim sredstvima kojima bi se pritisak na Severnu Koreju jačao. Bez presedana je postala kampanja kojom su   osuđivana kršenja ljudskih prava u DNRK. Nikada do tada ta kampanja nije bila toliko žestoka, nije davana Generalnoj skupštini UN na razmatranje, kako bi se prenela na Međunarodni sud u Hagu. Šta više, uprkos jasnoj razdvojenosti kompetencija različitih organa UN, to pitanje se našlo uključeno u dnevni red Saveta bezbednosti UN. Sam pokušaj da se stvar prikaže kako pitanje severno-korejskog kršenja ljudskih prava (stvarnih ili izmišljenih) može da bude i pretnja po međunarodni mir, jer se takva pitanja u skladu sa Poveljom UN i razmatraju na Savetu bezbednosti UN, ne može a da istinski ne začudi. Mada zbog pozicija RF i NRK ne postoji pravna perspektiva da se to pitanje uopšte razmatra na Savetu bezbednosti, jer su te dve zemlje  čvrsto protiv politizacije teme koja zahteva pravnu zaštitu, a odnosi se na DNRK, pritisak koji se vrši na Pjongjang u vezi sa tim i dalje traje.

U istom kontekstu treba da se razmatraju i pokušaji da se Severna Koreja okrivi za hakerski napad na kompaniju „Soni Pictures“. Očigledno je da je njen glavni cilj da se nađe još jedan povod za uvođenje novih, ako ne međunarodnih, a ono jednostranih sankcija protiv Severne Koreje.

Šta više, mnogim analitičarima se čini da preko takvih akcija Vašingtona, koje nisu nimalo prijateljske, on i njegovi saveznici pokušavaju da isprovociraju Pjongjang da odgovori silom, odnosno novim probama raketa sa nuklearnim punjenjem, jer bi to Zapadu olakšalo da donese novi paket sankcija protiv Severne Koreje.

U vezi sa tim su vrlo interesantne ocene severno-korejskih analitičara. Oni su ubeđeni da su Sjedinjene Države od jeseni 2014, kako bi se prekinuo uspon koji je poslednjih godina primetan u DNRK, počele novu ofanzivu. Između ostalog se, kao jedan od uspeha DNRK pod rukovodstvom Kim Čen  Ina, navodi ekonomski uspon, izgradnja mnogih krupnih socijalno značajnih objekata, kao što su stambene četvrti za saradnike Akademije nauka, za nastavno osoblje najznačajnijih univerziteta u Pjongjangu, akvapark, savremena  odmarališta za zimski turizam, sportski  kompleks sa hipodromom, i t.d.

* * *

Za Severnu Koreju 2014.godina se završila uznemirujućom notom. Postoji želja, ipak, da će nastavak  progresivnog ekonomskog razvoja koji je za DNRK karakterističan poslednjih godina, konsolidacija novog sastava najvišeg političkog rukovodstva koji je ostvario mladi vođa Kim Čen In, za koga je trogodišnje tugovanje za ocem Kim Čen Irom završeno, jačanje saradnje sa prijateljskim zemljama, u prvom redu sa Rusijom i Kinom, ubediti oponente Pjongjanga da je njihovo računanje na krah i smenu režima u DNRK potpuno bez osnova. To će doprineti obnavljanju sadržajnog međunarodnog dijaloga  o problemima Korejskog poluostrva.

Izvor: Fond Strateške Kulture