Samoodricanje državnosti je put odricanja od sebe samih

Vapaj za demokratskim inicijativama i pravilima uz nametanje ”vrednosti” superiornih civilizacija, (pošto smo mi Srbi varvari, kako kaže moderna Europa), je u stvari bio samo uvod u otimačinu naše zemlje, kulture i identiteta. Pravci aktivnosti kreatora i njihovih izvođača na terenu definisani su podelama i upravljanjem kvazi elita, koje su kao nadoknadu za služenje gospodaru dobijale pod upravljanje ili teritoriju ili institucije koje im ničim nisu pripadale, jer ne postoji ni jedan segment istinske državotvornosti koji bi zadovoljio bilo koje pravilo tih istih civilizovanih društava. Ako je ranije bilo zamaskirano ili skriveno, danas postaje i jasno i vidljivo da su pravila dvostrukih aršina odnosno pravila koja se primjenjuju samo kada je to potrebno za realizaciju surovih planova na srpsku štetu, već epohalni kontinuitet dela evroatlanskih okultnih sila.

Zato se postavlja pitanje ko i kako može koristiti reč kao što je držatvornost? Na žalost upravo je BiH primer gde je  gomilanje birokratskog aparata u zajedničkoj državi, zajedničke kvazi elite u kojoj nema ništa zajedničko osim njih samih, smišljeno za nestanak pomenute državotvornosti. Paradigma svemoguće vladajuće birokratije u bivšoj ”zajedničkoj” državi je da su ateisti na opšte zaprepašćenje i protivno svakoj logici i uverenjima napravili nacionalne grupacije koje su ”bezazleno i spontano” prerasle u ko bajagi narode.  Današnje „državotvorne“ stranke nastavljaju paradigmu i rade sve kako bi nestala država zbog koje su dobili u jednom trenutku taj atribut i pozicije koje im ne pripadaju. Bitno je reći zbog opšteg a posebno zboh njihovog saznanja da je životu malo kategorija koje su večne, pogotovo to nije niti može biti politika kao sredstvo obmane. Naučeni već decenijama u praksi ”kao dobri đaci u eksperimentu”, shvatili smo moć birokratije i zato znamo koliko je za njih pogubno izgubiti vlast iz svojih ruku,  iako jedini rezultat koji imaju je onaj lični – merljiv u bezvrednim zelenim novčanicama, koje su im izgleda na kraju najbitnije.

Iako su birokratije iz bivše države i ovi današnji ”naslednici obmane”, bili dominantni svaki u svom vremenu, privid da nikome ne odgovaraju je samo privid  jer u današnjem vremenu postoji moderni inkvizitor koji ima i taj luksuz da radi šta mu je volja. Demokratija i jednakost u ideologiji fašista, kolonizatora i inih, verujućim narodima nije ni upitna ni bitna, ali je zato ozbiljan problem u domaćim protagonistima samoporicanja. Oni se navodno ”preispituju” i postavljaju pitanja o tradiciji, istoriji, naciji, ili još nesretnije o idealu slobode, potvrđujući tako konstataciju jednog uvaženog profesora: ”da nema izdaje dok ne izdaju nacionalisti”, (naravno uz napomenu koja je jedino kod nas napomena, a svugde drugo se podrazumeva), što jasno govori da nacionalno nije nužno i nacionalističko. Izgleda da našem narodu nikada nije previše lekcija o tradiciji i slobodi, pogotovo u vremenu kad nedorasli političari predstavljaju kvazi elitu.

Večne reči srpskog vladike Njegoša: „ Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka živi dovjeka!“ prošle su vekovnu probu vremena i čini mi se da nas danas opominju više nego ikad! Draga gospodo, drugovi i prijatelji, za grumen zemlje srpske sa leve strane Drine poginulo je dvadest dve hiljade onih čija čast živi doveka! Njihov je ideal bio sloboda za koju nije bilo preskupo platiti i životima svojim. Nadam se da nikom nije upitno da su njihova čast i ideal bili državotvorni. Zar ste zaboravili da su oni, boreći se rame uz rame, bili iz bar nekoliko suprotstavljenih političkih opcija? Njihov put nije imao stranputica jer su čitali i razumeli Dučića i Andrića, ne obazirući se šta (ne)rade oni drugi, jer im je jedino sud svoga naroda bio bitan. Postavlja se pitanje da li je potrebno i dalje trošiti truda na one koji imaju nedoumica po pitanju naših ideala?

Za razliku od sadašnje birokratske vazalske elite koja je preskočila podosta onoga što je čak i u prošloj državi bila obavezna lektira, postoje danas oni koji su srpsku državu stvarali a koji su i dalje čistog uma, iako, ne razmišljajući previše o sebi dele sudbine Živojina Mišića i Milunke Savić. Zna dobro napaćeni srpski narod ko je ko, ”ko je vera a ko nevera” i da retrogradne snage samo govore i pričaju nadajući se da će izvršiti preumljavanje onih koji su pukim slučajem još i danas živi. Ne zanosite se gospodo i znajte: ”da od te vaše đavolje rabote nema ništa”, prozreo vas je narod, jer o vama najbolje govori prva strofa Dučićeve pesme  „VEČNOJ SRBIJI“:

„Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,,
Ne boj se lažova nego njine laži.“

Braćo i sestre, danas ćemo najbolje braniti našu Republiku Srpsku, saopštavajući istinu i samo istinu i radeći snažno na sabornosti i jedinstvu, odbacujući sujete kako  bi definisali ne šta je minimum nacionalnog interesa, već kako da dođemo do onoga što je naše i što je pre dvadeset i jednu godinu nakon pobede, jasno definisano! Onaj ko još nije čuo i shvatio da smo dobijali ratove na bojnom polju, a gubili ih za zelenim stolom i nakon toga, i ne prepoznaje da se u post-ratnom  periodu briše dogovoreni minimum, ne da ima problem sa samim sobom, već bi trebao imati problem sa celokupnim srpskim bićem. Zato, ko nije spreman da da svoj doprinos vraćanju u izvorne okvire Dejtona sigurno nije prijatelj ni sebi, ni svojoj porodici, a pogotvo srpskom narodu s obe strane Drine. Istina je samo jedna a ona govori da smo jedan ponosan i častan narod koga su stalno napadali i koga su u zadnjih sto godina fizički istrebili sa polovine Balkana gde smo živeli i stolovali vekovima, a danas na svaki način planiraju da nas proglase genocidnim za projekat koji je planirao Izetbegović sa Klintonom, kako bi anulirali milon mrtvih u i oko Jasenovca i od najveće žrtve napravili najvećeg zločinca.

Na Aranđelov dan 21.novembra 1995. potpisan je dejtonski sporazum, koji je bio sve samo ne pravedan, ali je zahvaljujući vojnom rezultatu i odlučnom jednistvu naroda, doneo minimum koji se zvao Republika Srpska, kojom smo dobili prava na svoju Vojsku, svoj Sud, svoju vlast i teritoriju i još desetine drugih nadležnosti koje su međunarodno uokvirile našu državu. Ovaj dan treba da nas podstakne ne da pričamo šta smo dobili u odbrambeno-otadžbinskom ratu već kako da sprečimo mirnodobski poraz. Svaka vraćena nadležnost izvornog Dejtona u vremenu pred nama je sigurno jedna nova ploča kojom popločavamo naš put ka večnosti, dostojni onih koji su dali živote za Srpsku, i besmrtnih reči Njegoša i Dučića.

I zato, ne sudite danas o poniznim slugama Božijim, kao o zaluđenicima, nego učinite i sami nešto dobro za svoj narod i svoju državu sećajući se reči besmrtnog Andrića koje najbolje govore o nama: „Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu, lako gube strpljenje i padaju u pogreške kada sude o tuđem radu“.  Siguran sam da još uvijek postoji stvarna srpska elita koja je deo naroda, i koja ne sudi, već radi i može i sme da svojim delanjem povede narod i time konačno zaustavi dalji proces samoodricanja ne samo od državotvornosti, već i samodricanja od nacionalnog duha, tekovina i vrednosti  koje su nam ostavili preci gradeći naš identitet, koji možemo jedino da izgubimo ako se odreknemo nas samih.

Izvor: Fond Strateške Kulture